VOICE: Srbija ne pomaže svojim državljankama da se vrate iz Sirije, smeštene u nehumane logore

Dženeta Agović, iz nevladine organizacije Impuls iz Tutina navela je da je po njihovim saznanjima, u tim kampovima 26 žena iz Srbije i njihove dece.

„Povremeno mi se javljaju žene iz logora… To su tek strašne priče. Jezivo je sve..“, navela je Agović i dodala da su žene izložene torturi i raznim vrstama nasilja.

VOICE prenosi i svedočenje majki, koje su navele da su o svemu upoznale policiju i BIA i da su tražile pomoć od nadležnih ministarstava, ali do sada su ostale bez adekvatnog odgovora.

Tekst obiluje i svedočenjima majki, žena i devojaka u kojima navode da u kampovima koji više liče na logore žive u uslovima koji su na ivici humanitarne katastrofe.

„U izbegličkim kampovima im nedostaje sve, od hrane do sredstava za higijenu. U kampu su samo žene i deca. Rodbina šalje novac, jer postoje kanali za transfer novca, ali se često dešava da mesecima čekaju na isplatu. Nisu retki ni požari pa se dešavalo da tokom zime izgore žene i deca, kažu – planu po dva-tri šatora, i nema mogućnosti da budu spašeni“, preneo je VOICE.

Navodi se i da u kampu nije dozvoljena upotreba mobilnih telefona, ali da žene često krše to pravilo, zbog čega je jedna od državljanki Srbije 2020. godine bila osuđena na četiri meseca zatvora.

Stručnjaci Ujedinjenih nacija uputili su pre godinu dana dopis u kome su iskazali „ozbiljnu zabrinutost“ zbog kako su naveli, pogoršanih bezbednosnih uslova u kampovima Al-Hol i Roj, na severoistoku Sirije.

U tim logorima je trenutno oko 700 žena i 1.500 dece iz više od 40 zemalja širom sveta.

„U ratu u Siriji je od 2011. godine do danas stradalo oko 400.000 ljudi, a milioni ljudi su raseljeni. Hiljade dobrovoljaca su sa sobom poveli svoje devojke, žene, sestre, obećavajući im bolji život. Poverenje su skupo platile. Mnoge žene su odvedene na silu, mnoge su prevarene i zavrbovane na različite načine“, navodi VOICE.

Hristina Piskulidis iz Astre, nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima, objasnila je da način na koji su se te žene i devojke našle u veoma teškoj situaciji podseća na jedan od klasičnih načina vrbovanja devojaka koji se zove „loverboy“, gde one zapravo ulaze u emotivni odnos sa osobom koja ih kasnije prodaje.

Advokat za ljudska prava Aleksandar Olenik rekao je da u poslednjih deset godina postoji različita praksa kada je reč o povratku srpskih državljana koji su ratovali u Siriji i na istoku Ukrajine, gde se vidi jedna vrsta diskriminacije tužilaštva u Srbiji jer postoje dva krivična dela – učešće u stranoj vojsci, za one koji su išli da ratuju na strani Rusije, i terorizam, ako su isporučeni iz Sirije.

„Ako ste išli u Rusiju, dobijate uslovne osude. Nikad nisam dobio odgovor na pitanje koja je razlika između ta dva ratišta: zašto je jedno terorizam, a drugo učešće u stranoj vojsci“, rekao je Olenik.

Dženeta Agović je ocenila da bi povratak žena i dece iz Sirije „davno bio obezbeđen da su srpske nacionalnosti“.

„Setimo se Miladina Kovačevića, koji je šenlučio u SAD, a država je od para građana bez problema izdvojila milion dolara i obezbedila mu povratak“, navela je Agović.

U vezi sa tim problemom snimljen je i dokumentarni film „Nikom ona ne treba“ u čijoj produkciji je, pored Impulsa iz Tutina, učestvovala i organizacija Astra, u okviru projekta „EU za tebe“.