Voja Žanetić: Nije me ideologija htela ni kad sam ja hteo nju 1Foto: Dragan Mujan

Moj radijski drug Rade me je zamolio da ovde pišem o istoriji, o prošlosti…

Ja pravim razliku između te dve stvari. Prošlost je nekauzalna, nju čine lepe ili ružne slike koje nisu ostavile posledice po budućnost. Klinačko sankanje u Vardarskoj ulici, pogled sa prozora detinjstva koji gleda na pola Beograda, fudbal između pedantno i gusto posađenog drveća školskog dvorišta… To je prošlost. A lična istorija je prvi tekst u Indeksu 202 ili Indeksovom pozorištu, prva uplata na račun sopstvene firme, prvi susreti sa važnim osobama u životu, prvi porazi i pobede… Ličnu prošlost pamtim radije i češće, ličnu istoriju kad mi je važna. A sve zajedno lično pamtim sve slabije, jer sam sve priličnije stariji.

***

Sećam se svojih ranih godina kao lekarske čekaonice ili biblioteke. Bili su blizu jedna drugoj, pa sam ili išao da uzimam knjige jer sam bio bolestan ili sam išao po lekarsko opravdanje za školu jer mi se nešto čitalo. U početku češće ovo prvo, potom češće ovo drugo. Knjige, mnoštvo knjiga, bile su moje detinjstvo.

Sećam se i toga da sam bio očajan đak na časovima fizičkog vaspitanja, a potom primljen u Radnički da igram košarku, jer me je ruka dobro služila. Ili da sam pobegao od usmerenog obrazovanja u Matematičku gimnaziju, na nagovor nastavnice Anđelije Lelićanin, koja je, u nepopularnom učeniku, pronašla talenat za kombinatoriku i računicu. Detinjstvo je za mene neprekidna borba za bežanje iz goreg u bolje. Pa se to posle preselilo u ostatak života. Koliko se sećam.

* * *

Ponekad neko iz moje osnovnoškolske generacije, a koga to ne mrzi, zasuče rukave pa napravi sastanak nas, sada matorih, neku vrstu najmanje mature. Dirljivo je, skoro potresno, koliko se tada u nama i dalje vide ona ista deca, samo ostarela. Nekih više nema. I sve više tih nekih će biti.

A kakva su to deca bila? Za razliku od današnje kulture beskompromisnog podržavanja infanata, naše detinjstvo nije bilo bežanje od autoriteta zbog smaranja ili nedovoljnog komfora, već aktivna borba sa društvom starijih, često i radikalno ustrojenih protiv nas. Đački su roditelji, recimo, davali nalog profesorima fizičkog da nas tuku kad primete da igramo fudbal u cipelama. Jer nije bilo para za novi par.

Na jednom od tih sastanaka generacije, naša profesorka fizičkog – a ko zna kako je i zašto tu bila – mi se poverila da ne razume zbog čega nastavnici sada ne smeju da tuku decu. „Ja sam vas tukla, pa vidi kakvi ste ispali. Ljudi!“, sa ponosom i ljubavlju mi je rekla. Naše detinjstvo je neka druga, sada već zaista samo naša epoha.

* * *

Tito je umro dok sam bio u svojoj prvoj srednjoj školi, Matematičkoj gimnaziji. Pobegli smo sa obaveznog Mimohoda: umesto šetnje pored njegovog kovčega, otišli smo u običnu šetnju, a potom u kafanu. Da popijemo, kao, po jednu za Druga Starog. Tih dana sam album grupe Queen „News of the world“ u sobi slušao tiho, na narandžastom Trubadur gramofonu (koji se sklapao u kofer), e da komšiluk ne bi mislio kako uz Meja i Merkurija ne žalim za Brozom. Posle sam, nešto poneseniji socijalističko federalno republičkim emocijama, na ručku u očevom stanu tražio od njega i jedne od njegovih mnogobrojnih supruga da održimo minut ćutanja. On se prvo nasmejao, a potom mi je, sa saosećanjem, rekao da ne moram da verujem baš svemu što vidim na televiziji.

Naoružan tim iskustvom, u svojoj drugoj srednjoj školi – posledici personalnog bekstva iz prirodnih u društvene nauke – odbio sam predlog da me učlani u Komunističku partiju. Da ne bih imao problema sa istom, obrazložio sam da se ne osećam dovoljno zrelim za tako odgovoran zadatak. Iz te Pete beogradske su nešto kasnije hteli i da me izbace, zbog bundžijskog ponašanja. Otac je otišao na sastanak sa direktorkom: nju je posavetovao da se bavi vaspitavanjem sa više takta, a meni je ispričao kako je, kad je bio tu negde skoro u mojim godinama, otišao da, po kazni, služi preddrugosvetskoratnu vojsku u Štipu. Skraćenica koju su vojnici imali za to mesto bila je Šuti, Trpi i Pati. Smirio sam se, iz generacijske i porodične solidarnosti. A i razumeo sam poruku.

* * *

U Index 202, studentski program koji se emitovao na radiju Beograd 202, došao sam kao srednjoškolac. Imali smo emisiju unutar emisije: „Pet minuta za usmerenjake“, nas četvorica. Morali smo knjižice da pokazujemo urednicima Šebeku i Mirkovu, da dokažemo da ne popuštamo u učenju zbog radija ili honorara. Moglo bi se reći da sam bežao iz škole da bi radio za radio, a i zaradio. Dobijalo se nešto malo para.

Budžetski je moja razvedeno-raštrkana porodica bila porodično siromašni miks prosvetne i ratne vojne (finansijske) invalidnosti, svaka „kinta“ mi je dobro dolazila. Za novac sam, izgleda, bio i talentovan. Pred maturu sam organizovao ekskurziju za svoju školu, vodio sam ih na Plitvice. Razrednoj sam bio turistički vodič, minimalnu a zapravo nepotrebnu satisfakciju – po pitanju odnosa snaga i autoriteta – imao sam pri primopredaji njenog besplatnog vaučera za prevoz i smeštaj. Plus dnevnice, sve po P.S.-u. Drugi od dva vaučera pripao je najsiromašnijem đaku.

* * *

Po završetku srednje škole od ušteđenog sam otišao na more. Oca sam zamolio da me – dok sam ja na letovanju – upiše na neki fakultet, društveni. Novinarstvo, prava, filološki, šta god, svejedno mi je bilo, ionako sam pre fakulteta morao u vojsku. I on me je upisao na Filozofski fakultet, smer filozofija. Na moje relativno nezainteresovano pitanje zašto baš tamo, dobio sam odgovor da mu je tako bilo zgodno kad je jednom išao u grad, a taman mu lepo leglo i da poseti starog prijatelja koji je „tu filozofiju“ i predavao.

Na fakultetu nisam naučio kako da mislim, ali jesam kako da razmišljam. Za nijansu sam sporije studirao, temeljno sam se zadržavao što na Lajbnicu, što na Kantu, dugo se plašeći da ne znam dovoljno da bih izašao na ispite. Tada sam već počeo i da pišem za Indeksovo radio pozorište. Kategorički imperativ i smešni doživljaji Slobodana Miloševića su nekako ipak išli zajedno. U Dubrovniku sam, pred oksfordskim profesorima, na seminaru branio tezu o beskonačnosti mentalnog prostora. U Beogradu sam, pred obezvoljenim cenzorima oslabljenog Saveza komunista, polagao ispit iz konačnosti satiričnog prostora. Položio sam i jedno i drugo.

* * *

Na dva mesta, u tadašnjoj posttitovskoj SFRJ, do izražaja su došla dva nezavisna čuda kritičkog mišljenja. U Sarajevu tek osnovani „Nadrealisti“, u Beogradu odavno osnovano „Indeksovo (radio) pozorište“. Neverovatno je da su te dve satirične pobune potrajale dovoljno dugo da budu upamćene. Neko smatra da je to bio pokušaj „ventila“ otvorenog od strane vlasti, da ljudima propadanje države bude lakše uz smeh; ili da se „relaksira“ ideologija kojoj se jasno video kraj. Ne znam šta je bilo u pitanju, znam samo da sam u jednoj prilici imao „sreće“, pa je neku emisiju „Indexa 202“ koju sam vodio čula Mirjana Marković, bila je kod frizera. I razdražena sadržajem se ljutito dohvatila frizerajskog telefona, što je uzrokovalo da sam bio skinut sa programa – momentalno. Kada sam napisao traženu izjavu o događaju, bio sam skinut na još nekoliko meseci zbog toga što sam napisao traktat od 12 strana o razlici između „lapsus lingue“ i „lapsus mentis“. Posle su me vratili, krišom.

* * *

Emisija Indeksovog radio pozorišta o povratku Isusa na zemlju, a koja se očigledno odnosila na Tita, bila je uzrokom toga da nas je urednik sačekao pijan u kafani, smirivao se unapred alkoholom, očekujući svoju smenu posle našeg zajedničkog bezobrazluka. Ništa se nije desilo. Sem što smo se posle izvesnog vremena emitovali samo za Beograd, dok je ostatak Srbije slušao „Stereoramu“, program klasične muzike. Na rados’, što bi se reklo.

Pisanje i gluma su se dešavali između ovakvih događaja. Ponedeljkom se odmaramo, utorkom sastanemo da vidimo ko će i šta da piše, sredom i četvrtkom pišemo, petkom nam urednici flomasterom brišu šta ne sme, subotom dopišemo (uz novu kontrolu) pa potom fotokopiramo, probamo i snimamo. Nedeljom emitujemo, i posle emisije pogledamo traku: parče mešane plastike i metala, u kartonskoj kutiji. Koje samo što ne progovori i samo što ne kaže da ništa nisi radio i da moraš sve iz početka. Mediji, težak lebac. Ako izuzmemo esnaf, to mi je doba dalo prijateljstvo i kreativno partnerstvo sa Mićkom Ljubičićem. Malo li je, i dan-danas.

* * *

Živeo sam od Indeksovog pozorišta, neko vreme, bukvalno. Rodila se moja kćerka Marija, nešto kasnije sam u potrazi za prihodima napustio fakultet, odustao od izgledne strane stipendije za poslediplomske studije, snova da ću se baviti veštačkom inteligencijom na MIT-u. Svašta sam pisao i radio u to vreme. Predavao sam, besparicom inspirisan, čak i marksizam u političkoj školi vojne gimnazije, pa me je neka koleginica marksobrižnica prijavila – a time sa posla i oterala – zbog moje lajavosti iskazane pred mladošću naše JNA. Nije me ideologija htela ni kad sam ja hteo nju.

* * *

Trajale su nevolje, i materijalne i svake druge, dok nisam upoznao ljude kojima je bio potreban pisac za katalog. Pa onda pisac za reklamu. Uporedo je Indeksovom pozorištu bio potreban pisac za tekstove koji se igraju u Domu sindikata i na turneji po Srbiji, njih sam pisao u tandemu sa Mićkom, a jednom i sam… Radiju B92 je bio potreban direktor marketinga, brzo smo se i razišli… Pisac reklamnih spotova bio je potreban agenciji Sači, iz agencije sam izašao sa nešto nagrada i sa životnom partnerkom, Jelisavetom. Nekako u to vreme je Bob Živković predložio da pišem tekstove za „Tik-Tak“, legendarni dečiji magazin legendarne Smiljke Blažin, od čega je nastala jedna dečija knjiga za odrasle; ili odrasla knjiga za decu… Humor bio jedan od mojih tekstualnih poslova, a bilo ih je raznih. One knjige iz osnovne škole – a mnogo je tu bilo Nušića, Ćopića, kasnije Kišona – vraćale su uloženo. Sa kamatom i hvala im.

* * *

Ratove i sve to nešto burno što je trajalo do početka novog milenijuma proveo sam, između ostalog, i igrajući ličnu verziju „Putujućeg pozorišta Šopalović“. Jednom smo, na primer, išli autobusom od Beograda do Niša na predstavu Indeksovog pozorišta, niko nas nije prestigao, nikog nismo prestigli, niko ispred, niko iza nas, niko nam nije išao u susret. Prazna zemlja, uplašena. Indeksovo pozorište je tu i takvu zemlju ohrabrivalo smehom u pozorišnoj sali, na udobnoj, bezopasnoj i izgleda dozvoljenoj udaljenosti od velikih medija, kojima su vladali izazivači straha. Strahoprofiteri, kao i uvek, kao i danas. Neuništiva vrsta.

* * *

Pred kraj devedesetih se dogodilo nešto neobično. Posle jednih demonstracija, u kojima sam video kako ispred policijskog kordona studenti igraju šah, osetio sam kreativnu nemoć. Poreklom valjda od strahopoštovanja prema toj sceni, ili od nekog ideološko-kreativnog umora, ni danas ne znam tačno šta mi bi. I nisam mogao da pišem Indeksovo pozorište u toj sezoni, a nije ni Mićko. Našao se pisac koji će nas dvojicu zameniti, Jugoslav Ćosić, dobar tekst je napravio. A ja sam se, nekim čudnim slučajem, potom našao ispred Slavka Ćuruvije, koji je tražio kolumnistu za Dnevni telegraf, subotom, na poslednjoj strani. Kada sam ga pitao šta želi da pišem, on je rekao – „Nešto kao Tanja Torbarina.“ Ja sam se fotografisao našminkan, sa plavom perikom, napisao svoj prvi tekst i započeo prijateljstvo sa medijskim mentorom kakav se ne rađa dvaput. A kakvog nekažnjeni skotovi mogu da ubiju i milion puta, opet je i dalje živ. Posle sam pisao za još novina, ali Dnevni telegraf je moj lični imaginarni orden koji ni sa pidžame ne skidam.

* * *

Pisao sam, u haotičnim predbombardovanjskim godinama, za Dnevni telegraf koji se štampao u Srbiji, a potom u Crnoj Gori, jer je bio zabranjen i progonjen. Tokom bombardovanja sam naučio da nema te dobre namere koju zlo neće koristiti za svoju svrhu. Duga priča, drugom nekom prilikom… A kad se bombardovanje završilo pobedom poraženog, napravili smo „Oproštajni koncert“ Indeksovog pozorišta i oprostili se od Miloševića još dok Peti oktobar nije bio ni Četvrti, a kamoli Šesti. Kad se dogodio Prevrat (tako ga oduvek zovem, a ne Revolucija), Indeksovo pozorište je pevalo ispred Skupštine. Usred jedne od pesama sinulo mi je da je jedan period mog života završen, da je ta energija doživela svoj vrhunac. I stvarno, posle tog oktobra Indeksovo pozorište više nije nastupalo, bar što se ticalo Mićka i mene i bar ne u Onoj formi. To što je od Indeksovog pozorišta ostalo kao nasleđe, može da se vidi, recimo, u „PLjiŽ“-u. Ili u maleckom biserčiću satire koji se zove „Lekoviti Šou“. Zabava koja leči, to nam nešto dođe ko slogan, koga nikad nismo objavili.

* * *

Moj pravi odlazak u reklamni biznis desio se na bizaran način. Pre 2000. sam kratko bio zaposlenik u toj branši. Jedno vreme sam imao i neku svoju malecku firmu, čisto da me rasplaši od računovodstva. No, svoju budućnost sam video samo u novinarstvu, a što se baš i nije desilo. Kada se završilo bombardovanje, zamolio sam Harija Štajnera da proba da mi nađe posao u nekoj od „slobodnih novina“. On je obavio razgovore sa svima i – niko nije hteo mene kao svog pisca. Tad sam na nagovor mog prijatelja Zorana osnovao pravu reklamnu firmu. Prvi radni dan smo Jelisaveta i ja iznosili vodu iz poplavljenog podruma u kome smo firmu započeli. Potom nas je angažovala Delta, da joj kreiramo i realizujemo korporativne događaje, sad sam opet pisao scenarija, ali za komercijalne svrhe. Onda se posao razvio, bila je to jedno vreme baš velika firma, pravila je novinske dodatke – vodiče kroz samoposluge. Ironija, životna: opet sam bio u novinama, samo na drugačiji način. Pisao sam za novine i posle svega toga, a sada nekako opet ne pišem. Burna jedna veza, čas se volimo, čas mrzimo.

* * *

Sem što ne mogu da joj oprostim što je zapretila mojima – Uni, Ivanu, Vesni, Ediju, Igoru, Veljku, Gaci – ja se lično ne žalim na koronu. Nemam je za sada i ne plašim je se; Mariju i Jelisavetu je, da kucnem u drvo, zaobišla. A ja sam svoju smrt davno preživeo, kad sam čudesno spasen od koksakija na srcu. Slavim dvadeset četvrti drugi rođendan. Ovo neko novo, drugo po redu umiranje ću odložiti, koliko budem u mogućnosti. Ako Kosačica (ja smrt, nasuprot ljubiteljima Terija Pračeta, doživljavam kao neku veoma strogu gospođu koja tiho priča) baš bude navalila na mene, pa valjda je i zbog toga taj virus smislila. Nek svako radi svoj posao, ona da napada, ja da se čuvam i branim. Sve je bolje od bezumnog straha i gubitka duhovne i mentalne slobode.

O sagovorniku

Vojislav Žanetić je satiričar, scenarista i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije. Diplomirani je komunikolog, konsultant za tržišnu komunikaciju i jedan od prvih profesionalnih kopirajtera u Srbiji. Autor je brojnih komunikacijskih kampanja. Dobitnik je advertajzing nagrada Zlatni Pobednik, Zlatni bubanj Portorož, Zlatna ruža Montrea, Zlatna ideja… Bio je kolumnista u Dnevnom telegrafu, Evropljaninu, Ninu i Večernjim novostima. Jedan je od autora „Indeksovog radio pozorišta“, a kasnije i „Indeksovog pozorišta“. Dobitnik je nagrade „Branko Ćopić“ za satiru i Nevenove nagrade za dečju književnost. Zajedno sa Dragoljubom Ljubičićem Mićkom i Dražom Petrovićem jedan je od autora emisije „PLjiŽ“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari