Vojislav Šešelj – Govornik mržnje

Pretvaranjem svojih političkih ideja u sistem komunikacionih konvencija, razvijanje specifičnog besedničkog postupka zasnovanog na hiperbolizaciji i fraziranju, erističkim figurama i nezaobilaznoj neoromantičarskoj patetici, Vojislav Šešelj je u duhu ideja Šopenhauerove “erističke dijalektike”, svoju govorničku veštinu razumeo kao umeće da se uvek, i po svaku cenu, bude u pravu, bez obzira na moral i apsolutnu istinu. Možda je takvo shvatanje upravo i sadržano u ono savetu koji je prilikom jednog skupštinskog zasedanja uputio narodnoj poslanici iz redova socijaldemokrata Jeleni Milenković: “Kada lažete, razmislite dobro da Vam laž bude ubedljiva!”

         Očigledno je da on laž smatra dopuštenim sredstvom u politici, štaviše neizbežnim, ali ukazuje i na neophodnost da se ona angažovanjem posebnih misaonih mehanizama, zasnovanih na radu mašte, i upotrebom erističkih figura (izvod do apsurda, prolepsa, proširivanje protivnikove i sužavanje sopstvene tvrdnje i dr.), vešto približi istini, tako da slušaocima deluje moguća, ili makar teško proverljiva.

         Zbog izraženog nedostatka etičke dimenzije i visokosvesne moralosti govornika, političke besede Vojislava Šešelja zasnovane na erističkim lukavstvima i demagogiji, izražavaju stranputice javne komunikacije i daju dovoljno materijala za portretisanje savremenih srpskih erističara.

         Neostvarena ambicija za osvajanjem mesta predsednika Srbije, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, “srpsko pitanje”, problematika socijalne pravde i višegodišnje “političko nadmudrivanje” sa Slobodanom Miloševićem, koje ga je na trenutke iz položaja jednog od opozicionog lidera približavalo vrhu vlasti, da bi ga se promenom političkih okolnosti, odvodilo u zatvor, pored ambivalentnog, i na periode patološki mrziteljskog odnosa prema pojedinim opozicionim liderima (Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vladan Batić, Goran Svilanović, Nebojša Čović), određuju neke od osnovnih linija, preokupacija i idejnih smernica njegovog političkog govorništva i javnih nastupa.

         Moglo bi se, nadalje, reći, da politička beseda održana uoči Šešeljeve dobrovoljne predaje Haškom tribunalu, 23. februara 2003. ispred Savezne skupštine u Beogradu, predstavlja sublimaciju njegovih stranačkih ideja i težišnih tačaka političke filozofije, koji je u svojim javnim nastupima razvijao počevši od 1990. godine kada je izabran za narodnog poslanika, a godinu dana kasnije i za predsednika Srpske radikalne stranke. Posredstvom retoričko-stilske analize ove besede, moguće je izvršiti sagledavanje ukupnog besedničkog profila ovog govornika, uočiti imanentna struktura obeležja osobenosti besedničkog postupka i elemente funkcionalno-stilske markiranosti političkog diskursa. Najposle, analizom verbalnih i neverbalnih svojstava političke komunikacije, moguće je utvrditi u čemu se sastoji i na kojim erističkim i logičkim figurama počiva manipulativnost njegovog iskaza i prepoznati dominantna obeležja koja ovo govorništvo postavljaju u ravan autoritarne komunikacijske paradigme.

         Pošto se okupljenima obratio vršeći identifikaciju po rodnoj liniji, nazivajući ih u duhu ideoloških žargona Srpske radikalne stranke “braćom Srbima i sestrama Srpkinjama”, intimizujući na taj način donekle političku komunikaciju, Vojislav Šešelj se u uvodnom delu govora poslužio eufemističkim opisivanjem događaja prikazujući sopstveni odlazak u zatvor kao odlazak “na nešto duži službeni put”. Obrazlažući svoj odlazak na način da se ostvari još jedna u nizu pobeda, Šešelj se poslužio oksimoronskim spojem kojim se dočarava atmosfera “zatvorske slobode” i nepobedivosti. Upotrebom toposa nedostojnosti i traženja oproštaja od srpskog naroda zbog svega što u svojoj političkoj borbi nije stigao da ostvari, a želeo je, apeluje se na slušaoce izazivanjem empatijskih reakcija i upotrebom imperativa, da ne dozvole da se ono što se događalo u njemu, njihovom predvodniku, dogodi ijednom Srbinu ijednom borcu za srpsko nacionalno pitanje:

         „Tražim oproštaj od srpskog naroda što prethodno nisam oborio sa vlasti ovu dosmanlijsku bagru, pa da vas ne ostavljam pod  tiranijom , pod  kriminalnom  Đinđićevom vlašću,  pod prvim mafijaškim režimom u istoriji čovečanstva . Idem u Hag da zastupam više od deset hiljada dobrovoljaca Srpske radikalne stranke. Idem da zastupam sve srpske junake i borce za slobodu jer u ovome ratu sve što je najčasnije u srpskom narodu, svi oni koji su se junački borili na svim frontovima zvali su se šešeljevci i Šešeljevi četnici.

         I braćo i sestre, ne dozvolite da posle mene ide ijedan Srbin. Ne dajte Radovana Karadžića! Ne dajte generala Mladića! Ne dajte pukovnika Šljivančanina! Ne dajte majora Radića! Dovoljno je da idem ja! Ako ja budem tamo, biće isto kao da su tamo svi srpski četnici, svi srpski junaci.!

         Političke protivnike i predstavnike aktuelne vlasti je u duhu izraženog verbalnog egzibicionizma negativno vrednosno kvalifikovao i etiketirao, upotrebivši hiperbolu – „pa da vas ne ostavljam pod tiranijom, pod kriminalnom Đinđićevom vlašću, pod prvim mafijaškim režimom u istoriji čovečanstva“ – a to je postigao služeći se perifrazom i gramatičkom figurom igre reči i tvorbe novih izraza (govornih kalambura, kovanica). Vlast koju predvode predstavnici DOS-a (Demokratske opozicije Srbije), postaje tako „dosmanlijska“, tvorbom novih reči proširuje se i pomera semantičko polje postojećih, a verbalna agresija i omalovažavanje političkih neistomišljenika, proširuju se gradacijskim nizanjem vulgarizama, psovki i izraza sa pogrdnim značenjem. („dosmanlija bagra/vlast, mafijaški režim, srpski izdajnici, okupatori, ološ!)

         Vojislav Šešelj je u svojoj političkoj besedi, ali u većini svojih govora nastajalih u periodu 1990-2003, učestalom upotrebom emocionalno-ekspresivne leksike, vulgarizama i psovki, svoju nacionalističku ideologiju zasnovao, pre na banalnostima, preteranostima, zvučnim rečima, patetici i cinizmu, nego na slikovitim metaforama koje bi mogle da misaono nadahnjuju slušaoce i podstiču ih na zrelo političko razmišljanje.

         Šešeljeva politička beseda održana ispred Savezne skupštine, pored ekspresivne i jednoznačne leksike, počiva na upotrebi ustaljenih fraza i reči-simbola zasnovanih na „polugama otrova“. Ove poluge predstavljaju metode uveravanja zasnovane ne „rečima-slikama“ koje u našoj psihi, poput uslovnog refleksa, izazivaju neprijatnosti ili strah i nagone nas da po automatizmu zauzmemo negativan stav prema osobama, proizvodima ili idejama koje se sa njima povezuju.

         U kompozicionom pogledu, Šešelj je svoju političku besedu zasnovao na tri tematske celine koje odgovaraju uvodnom, centralnom i završnom delu govora. Svaku od ovih tematskih celina karakteriše posebna dinamika govornog izlaganja i funkcionalno-stilsko ukrštanje „ideološke, prostorno-vremenske, frazeološke i psihološke tačke gledišta“. Prva tematska celina obuhvata najavu i ciljeve Šešeljevog odlaska u Hag, osudu aktuelne političke vlasti i oporuku sledbenicima u kom pravcu da nastave političku borbu.

         Izlaganje u prvom licu jednine i upotreba prezenta kojim se označava radnja u budućnosti, smenjuje imperativno obraćanje u drugom licu množine. Ekspresivnost i dinamičnost govornog iskaza ostvareni su sintaktičkom figurom parcelacije koja podrazumeva „realizaciju jedne rečenice u više odvojenih jedinica, parcelata, strukturno uslovljenih baznom komponentom“. (Katanić-Bakaršić, 1999:95)

         Na baznu komponentu –  „Sutra idem na nešto duži službeni put.“  – nadvezuje se niz, uglavnom anaforski zasnovanih parcelata (P1, P2, P3, P4, P5), kojim se doprinosi dinamičnosti i intonaciono-ritmičkom oblikovanju govornog iskaza:

         P1: Idem da pobedim, jer uvek u životu sam voleo samo da pobeđujem.

         P2: Tražim oproštaj od srpskog naroda što prethodno nisam oborio sa vlasti ovu dosmanlijsku bagru, pa da vas ne ostavljam pod tiranijom, pod kriminalnom Đinđićevom vlašću, pod prvim mafijaškim režimom u istoriji čovečanstva.

         P3:  Idem  u Hag da zastupam više od deset hiljada dobrovoljaca Srpske radikalne stranke

         P4:  Idem  da zastupam sve srpske junake i borce za slobodu jer u ovome ratu sve što je najčasnije u srpskom narodu, svi oni koji su se junački borili na svim frontovima, zvali su se šešeljevci i Šešeljevi četnici.

         P5: I braćo i sestre, ne dozvolite da posle mene ide ijedan Srbin!

         Budući da se ne nalaze u odnosu subordinacije, parcelat (P5) –  I braćo i sestre, ne dozvolite da posle mene ide ijedan Srbin , postaje istovremeno druga bazna komponenta na koju se nadovezuju naredni anaforski strukturisani parcelati (P1a, P2a, P3a, P4a, P5a, P6a):

         P1a:  Ne dajte  Radovana Karadžića!

         P2a:  Ne dajte  generala Mladića!

         P3a:  Ne dajte  pukovnika Šljivančanina!

         P4a:  Ne dajte  majora Radića!

         P5a: Dovoljno je da idem ja!

         P6a: Ako ja budem tamo, biće isto kao da su tamo svi srpski četnici, svi srpski junaci.

         Pojačavanje efekta govornikovog izlaganja i ostvarivanje persuazivne funkcije, postignuto je sintaktičkim figurama ponavljanja, prvenstveno anaforom, koja se pojavljuje u konektorskoj ulozi, a poznato je da se ponavljanjem određenih jezičkih jedinica doprinosi povezanosti i celovitosti govornog niza. Ulogu stilističkih konektora u uvodnom delu govora obavljaju pored anafore i gradacija koja počiva na klimaksu, kao i niz prisvojnih prideva „srpski“ u ulozi epiteta:

         „Idem da zastupam jedinstvenu  srpsku  državu,  srpsku  državotrovnu ideju, idem da prkosim, da kažem da  srpski  narod nikad neće odustati od oslobađanja  srpskog  Dubrovnika,  srpske  Dalmacije,  srpske  Like,  srpske  Banije,  srpskog  Korduna,  srpske  Slavonije,  srpske  Baranje,  srpske  Bosne,  srpske  Hercegovine,  srpskog  Kosova i  srpske  Metohije“.

         U centralnom delu Šešeljeve besede, nastalom ukrštanjem spoljašnje i unutrašnje tačke gledišta i vremenskih kategorija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, dominira personifikovano govorno izlaganje u trećem licu jednine u značenju prvog lica množine:

         (…) „Srbija ( Mi  je( smo ) danas u nevolji, u ritama, u siromaštvu, pod mafijaškim režimom, Srbija ( Mi ) mora ( moramo ) u najskorije vreme da se uspravi ( uspravimo ). Ne mogu više ničim da joj ( nam ) prete, ni sankcijama, ni blokadama, ni bombardovanjem. Danas se u Srbiji mnogo teže živi nego pod sankcijama i blokadom. (…) I zato Srbija ( Mi ) takve ne može ( možemo ) da trpi ( trpimo ), ne može ( možemo ) da podnese ( podnesemo ), Srbija (Mi) će (ćemo) se takvih u najskorije vreme otarasiti.“ (…)

         Besednikovo JA, u uvodnom delu govori već ideološki sjedinjeno sa kolektivnim VI njegovih pristalica, biva u centralnom delu govora upotrebom frazeoloških sredstava komutacije lica izjednačeno sa imenicom Srbija. Iz tako manipulativno kadriranog govornog iskaza i upotrebljene argumentacije, moglo bi se pretpostaviti da su središnje misli Šešeljeve političke besede suštinski počivale na sledećim tezama:

         1. JA sam isto što i VI.

         2. MI smo isto što i SRBIJA.

         3. MI smo SRPSKA RADIKALNA STRANKA.

         4. MI smo sve ono „što je najčasnije u srpsko narodu“.

         5. MI smo „svi oni koji su se junački borili na svim frontovima.“

         6. MI smo svi JA („šešeljevci i Šešeljevi četnici“)

         7. MI smo SRBIJA.

         8. JA sam SRBIJA

         9. ONI koji nisu JA i MI, nisu SRBIJA

         10. ONI su: dosmanlijska bagra, mafijaški režim, američka okupaciona uprava, najgori ološ, prostitutke iz Drugog svetskog rata koje su se po Beogradu vucarale sa nemačkim okupacionim oficirima.

         11. MI takve ne možemo da trpimo, ne možemo da podnesemo, MI ćemo se takvih u najskorije vreme otarasiti.

         12. JA vas, braćo i sestre, pozivam na slogu, na jedinstvo, da zbijete redove oko Srpske radikalne stranke koja će i dalje prednjačiti u patriotizmu, u junaštvu, u doslednom zalaganju za srpske nacionalne interese, za prosperitetnu ekonomiju i za socijalnu pravdu.

         Šešelj se u završnom delu svog govora ponovo vratio temi odlazaka u Hag, predstavljajući se ako neustrašivi borac i nastavljač ideja srpskog nacionalnog i državnog ujedinjenja.

         „Misle oni da meni sude u Hagu. Ja ću suditi i Amerikancima i Nato paktu i Haškom tribunalu. Tako je, braćo i sestre, pre trista godina austrijski car je uhapsio grofa Đorđa Brankovića, tvorca ideje i koncepta Velike Srbije.“

         Doprinoseći stilogenosti govornog iskaza upotrebom prolepse (retoričke tehnike preduhitrenja) – „I mislite, možda, da je neko i pomislio da će austrijski car hapšenjem grofa Đorđa Brankovića da ugasi srpsku nacionalnu ideju i velikosrpski koncept“ – on je svoju argumentaciju učvrstio i posredstvom ustaljenih nacionalističko-patriotskih fraza, analogija i istorijskih paralelizama između lica i događaja. Uverenost u ostvarenje političkih ciljeva i nesalomivost ideje za koje se govornik u ovoj tematskoj celini zalaže, stilski je dočarana upotrebom metafore zasnovane na simbolici kamena i gradacijskim intonaciono-ritmičkim nizanjem pojmova kojim se dodatno naglašava njihov smisao:

         „To je nemoguće, ideologija srpskog nacionalizma samo je još jedan dograđeni kamen dobila! Neslomivu stenu! Ne može srpsku nacionalnu ideju niko da porazi. Ne može iz naših mozgova da je istera. Čast, ponos, dostojanstvo, nema zime, vidi danas celi svet za golog Srbina. Danas su ovde gladni Srbi, nesrećni Srbi, ojađeni Srbi, ali ponosi i časni Srbi koji spašavaju dušu Srbije!“

         Budući da je, kao i u uvodnom delu besede, jedno od retoričkih sredstava za izazivanje empatijskih reakcija publike bilo korišćenje toposa skromnosti ili nedostojnosti kojim se dočarava spremnost govornika na lično žrtvu i stradanje zarad opšteg dobra njegovih sledbenika – „Braćo i sestre, neće i biti nimalo teško u Hagu. Znam da imam podršku svih vas. Znam da ću tamo govoriti ono što svi vi mislite.“ – Šešelj je ponovo pribegao ovom postupku, očigledno svestan njegove delotvornosti. Pored toga, svoj govorni iskaz je oblikovao i na „polugama zajedništva“ (together device) koje podrazumevaju upotrebu onih reči i izraza koje doprinose otklanjanju osećanja straha i pospešivanju kolektivne akcije kroz razvijanje osećanja sigurnosti i nade.

         Ostalo je još samo da se u završnom delu svoje besede okupljenima obrati uzvikivanjem jedne od nosećih parola njegove nacionalističke ideologije i da ih u tonu borbenog besedničkog pokliča, koji je godinama upotrebljavao u brojnim govorima na mitinzima Srpske radikalne stranke, ostavi sa uzburkanim mislima i maglovitom nadom u ostvarljivost proročkih nagoveštaja o Velikoj Srbiji.

         Šešeljevi izraz lica, namrštene obrve, oči koje plamte, odaju ljutnju i ogorčenost, uprkos lažnom i više ironičnom osmehu koji se u pojedinim delovima govora očitava krivljenjem krajeva usana i imitiranjem političkih protivnika posredstvom grimasa. Govornik je očigledno svestan znakova koje šalje facijalna ekspresija, vidljivo je emotivno uživljavanje i glumljenje govora na pojedinim mestima (A, B):

         A: „Srbija danas pati više nego ikada u novijoj istoriji. Srbiju su prevarili, obmanuli, izigrali, unakazili! Srbijom upravlja najgori ološ Zoran Đinđić, Nebojša Čović, Goran Svilanović i ostali. Ali ološ ne može dugo da vlada Srbijom. Ološ će morati na dno duboke i mutne reke gde mu je mesto.“

         B: „Đinđić pobeže u Frankfurt, njegov Bagzi na Đinđića naleteo kamionom. Pa misli Zoran Đinđić da će dvanaest godina da intenzivno posluje sa mafijom, da učestvuje u svim mafijaškim delatnostima a sad po nalogu Amerikanaca tako jednostavno da otpiše mafiju. E, ne može! Zoran Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim Surčincima, sa svojim Bagzijem. Jer Zoran Đinđić je isto što i Bagzi. Kaže onaj nesrećni Duško Mihajlović, kriminalac i lopuža: „Bagzi ima kriminalni dosije“, pa ima Bagzi kriminalni dosije, ali Bagzijev kriminalni dosije nije veći od kriminalnog dosijea Zorana Đinđića, Nebojše Čovića i ostalih!.

         Na prozodijskom planu to je dočarano govornim pauzama, variranjem intonacije, usporavanjem i ubrzavanjem govornog tempa i intenzitetom izgovora (posebnim naglašavanjem) pojedinih reči i rečenica. Pokreti i položaj govornikovog tela pokazuju, međutim, unutrašnji konflikt i izvesnu nervozu. Nesvesnu stranu njegove ličnosti. Iako je leva ruka tokom većeg dela govora položena uz telo, osim kad nije podignuta u položaju sa ispruženim kažiprstom kojim se izriče pretnja ili naglašavaju pojedini delovi govora, primetno je celovremeno pomeranje besednikovog tela.

         To kretanje govornika po pozornici (dramaturgija tela) dodatno dinamizuje govorni iskaz i doprinosi njegovoj performativnosti, ali je i pokazatelj govornikove unutrašnje nesigurnosti, pa čak i određenog naglašenog isprsivanja tela i demonstriranja njegove fizičke snage. Zauzimanje posebnog telesnog stava praćeno uzvicima, ne znači, međutim, uvek i biti hrabar, kao što i biti hrabar i glumiti hrabrost ne znači isto.

         Besedniku kome u svojoj političkoj praksi nije bilo strano ni potezanje oružja na neistomišljenike, a ono se uglavnom poteže ili iz mržnje ili iz straha, izgleda da ni reči nisu bile ništa drugo nego „borbeno sredstvo“. Nekad utamničena reč koja je sanjala o slobodi, postajala je na slobodi „borbeno sredstvo tame“ koje će njenog tvorca ponovo odvesti u tamnicu.

        Paradoksalno, Vojislav Šešelj je okupljene želeo da ostavi u „ubeđenju“ da će se borba za proklamovane političke ciljeve, uspešno voditi iz zatvora, umesto sa slobode. Slobodna reč i zatvorska sloboda postaće tako kolevka neke buduće Vlade Srbije, makar ona nastala samo u medijski posredovanoj fikciji i direktnim televizijskim prenosima odbrane njenog utamničenog ideologa.

Autor je docent na Fakultetu pedagoških nauka u Kragujevcu, objavio je knjigu „Politika i umeće ubeđivanja“ (Prosveta, Beograd 2016) u kojoj analizira političko besedništvo u Srbiji od 1990. do 2003. godine. Posle uvodnih teorijskih objašnjenja o retorici i politici, autor analizira javne nastupe petnaestak ličnosti prvenstveno iz sveta politike, ali i kulture i umetnosti. U dogovoru sa autorom Danas prenosi delove poglavlja iz ove knjige o govorničkim manipulacijama Vojislava Šešelja.