Vojkan Borisavljević: Terorišu nas neki novi zvuci, meni veoma daleki

On je prvi uočio moj muzički talenat i nabavio mi je moju prvu violinu, sa kojom sam završio muzičku školu „Dr Vojislav Vučković“. Od detinjstva sam bio opčinjen i pop i rok muzikom, koju sam slušao četvrtkom uveče na Radio Luksemburgu. Tada nije bilo interneta, pa čak ni televizije.

Prve „singl“ ploče su nam slali naši prijatelji i rođaci iz Amerike, i Engleske i tako smo bili u toku sa svetskim muzičkim tokovima. Znači, moj muzički rukopis je odredio zvuk rokenrola šezdesetih godina prošloga veka.

* * *

U detinjstvu i ranoj mladosti sam imao blizak kontakt sa književnošću, moj deda po ocu bio je sjajan pisac, Miodrag Borisavljević. Zvali su ga „srpski Turgenjev“. Majka Svetlana je radila kao lektor, u tada našem najvećem izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Pošto nikog nije bilo da me čuva, vodila me je često sa sobom na posao, pa sam tamo upoznao neke velike pisce, koji su tamo radili kao urednici ili čije su knjige štampane.

Upoznao sam: Antonija Isakovića, Dobricu Ćosića, Stevu Raičkovića, Miloša Crnjanskog, Skendera Kulenovića, Milorada Pavića, Miodraga Pavlovića, koji su me tretirali kao svoje dete. Ipak, ljubav prema muzici je prevagnula. U muzičkoj školi nisam bio neki sjajan instrumentalista, ali sam briljirao u teoretskim predmetima, pa sam već sa četrnaest godina pisao prve kompozicije.

* * *

Bila je zaista velika privilegija biti deo jednog izuzetno kvalitetnog obrazovnog sistema, kako u Prvoj beogradskoj gimnaziji, tako i u muzičkim školama „Vučković“ i „Stanković“, koje sam paralelno pohađao. Ne vidim loše posledice po starost, na protiv. U muzičkoj školi sam sedeo u klupi sa Vlastimirom Trajkovićem, kasnije uvaženim kompozitorom i akademikom, Andrijom Galunom, našim najboljim orguljašem i Francom Avsenekom, kasnije prvom violom Slovenske filharmonije.

To je bilo „zlatno doba“ našeg školstva, koje je, na žalost, nepovratno prošlo.

* * *

Daleke 1965, ja sam sa nepunih osamnaest godina, snimio prvu ploču. Sa orkestrom i horom, koje su činili uglavnom članovi društva „Branko Krsmanović“, pratili smo tada veliku pevačku zvezdu Diega Varagića. To je bio, prvi put kod nas, zvuk kombinacije „električara“ i gudača, u maniru tada popularnih „Šedouza“.

Prodalo se neverovatnih 50. 000 ploča! Posle smo sličan zvuk promovisali na koncertima u Domu omladine, uz podršku Nikole Karaklajića i njegove čuvene emisije „Veče uz radio“ na Prvom programu Radio Beograda, a kasnije i na omladinskom muzičkom festivalu u Subotici. Bilo je to doba optimizma i pozitivne energije, koje se više nikad nije vratilo.

* * *

Odrastanje je prošlo, školovanje je bilo ozbiljno. Veoma ozbiljno, sa sređenim školama i sjajnim profesorima. Ipak, studije u Parizu su mi u muzičkom smislu najviše donele. Tamo me je maestro Lefevr na pravi način uputio u tajne dirigovanja. Upoznao sam, tokom školovanja, veoma mnogo kvalitetnih ljudi, posebno među profesorima. Mnogi ljudi ne znaju da sam ja bio veoma uspešan student Filozofskog fakulteta, na grupi za filozofiju, sa prosekom 9, 66.

Doživeo sam, iz prve ruke, studentske demonstracije 1968. godine. Spisak naših tadašnjih profesora bio je zaista impozantan: Veljko Korać, Vuko Pavićević, Miladin Životić, Svetozar Stojanović, Mihailo Marković, Aleksandar Kron, Dragan Jeremić, Svetlana Kjazeva, Dragoljub Mićunović. Ipak sam na kraju odabrao svoj muzički put, a na Filozofskom fakultetu ostao „večiti apsolvent“.

* * *

U odnosu na danas bilo je to sasvim drugačije vreme muzičkog stvaranja. Pesme smo pisali za festivale, radio stanice i proizvođače ploča i veoma smo dobro živeli od autorskih prava i tantijema, što je u tadašnjoj velikoj državi Jugoslaviji bilo sasvim normalno. Kriterijumi su bili veoma strogi, nije svako mogao da snima za radio, ili da se pojavi se na televiziji ili festivalu. Verovatno je to glavni razlog što zabavne, pop i rok pesme iz perioda 1960-1980. tako dugo žive i pevaju se i danas.

* * *

Bliskost sa literaturom uticala na moje stvaralaštvo, pre svega u izboru tekstova na koje ću komponovati svoju muziku. Sa piscem, novinarem i spikerom Svetom Vukovićem sam u početku karijere najviše sarađivao, a u kasnijem periodu sa Filipom Belim, koji je napisao tekstove za najveći broj mojih hitova, od kojih je najpoznatiji „A sad adio“.

Zanimljivo je da je pravo ime Filipa Belog bilo ? Miroslav Belović! Pseudonim je uzeo da zbog istoimenog znamenitog pozorišnog reditelja, sa kojim sam uradio najveći deo mojih najboljih predstava „Mister Dolar“, „Priča o konju“ , „LJubavno pismo“, „Ne očajavajte nikad“ ?

* * *

U ovoj našoj oblasti postoji veliki broj autora koji pišu samo melodije, a stručni aranžeri raspisuju orkestracije. Navešću primere sjajnih kompozitora Zdenka Runjića i Kemala Montena, čiji je aranžer bio Stipica Kalođera, ili Aleksandra Koraća i aranžera Zvonimira Skerla. Postoje takođe izuzetni kompozitori, posebno među rokerima, koji čak ne znaju ni note! Ovde je ipak presudan talenat, a ne formalno muzičko obrazovanje.

* * *

LJudi me uglavnom poznaju po hitovima, kao što su „Odiseja“ ili „Adio“, ali sa godinama dolazi potreba da se iskušate u nekim ozbiljnijim žanrovima. Ja sam imao tu sreću da već od početka isprobam svoje umeće ne samo u oblasti popularnih pesama i festivala. Već sa 21 godinom radim 1968. na filmu („Višnja na Tašmajdanu“), 1969. u pozorištu (Šekspirova „Dva viteza iz Verone“), 1970. u mjuziklu „Beograd nekad i sad“, 1972. na Televiziji u neprevaziđenoj seriji „Obraz uz obraz“. Danas najviše radim kao dirigent, ali ne zapostavljam ni autorski rad ?

Upravo završavam muziku za novu TV seriju Siniše Pavića „Junaci našeg doba“, koja će se u decembru emitovati na RTS-u. Pohodilo me vreme zrelosti i kao kompozitora i dirigenta. Sada sam upravo u tom dobu. Došao sam do stadijuma da mogu da biram šta hoću, a šta neću da radim. Nikada nisam pravio kompromise. To je svakako velika privilegija!

* * *

Kada pišete neku pesmu, nikada ne možete znati da li će ona biti hit ili će proći nezapaženo. Publika je nepredvidljiva, mnogo zavisi i od izvođača. Samo jednom sam bio siguran da pišem „pobedničku pesmu“ za festival ? bilo je to 1972. godine na „Beogradskom proleću“, kada smo Miki Jevremović i ja osvojili sve postojeće nagrade! Često se pak dešavalo da neka pesma u startu ne pobudi neko veće interesovanje, a tek godinama, ili čak decenijama kasnije postane veliki hit. Moja pesma „Ima vremena za ljubav“, koju je Leo Martin snimio 1976. kao B stranu jedne svoje ploče, otkrivena je tek 30 godina kasnije i postala pravi hit u diskotekama i kod mlade publike. Verovatno malo ljudi zna da je „Molitva za Magdalenu“ u izvođenju Olivera Dragojevića prošla sasvim nezapaženo na festivalu „Beogradsko proleće 1978. „, a kasnije postala jedan od najvećih hitova ovog velikog umetnika.

* * *

Uvek sam gajio posebnu naklonost prema primenjenoj muzici, koju sam često pisao za pozorište, film i televiziju. U toj oblasti postoje posebna pravila koja morate poštovati, a koja su sasvim drugačija od tzv. popularne muzike. Kompozitor tu mora biti u drugom planu, muzika ne sme biti nametljiva i agresivna, već mora na pravi način oplemeniti neku scenu ili kadar. Serije, „Više od igre“ i „Santa Maria della Salute“ u režiji mog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja Zdravka Šotre, predstavljaju verovatno vrhunac mog stvaralaštva.

Oba puta je bazična inspiracija bio izuzetan scenario, posebno tekst Slobodana Stojanovića za „Više od igre“. U oba slučaja sam imao sreće da mi muziku izvode „živi“ orkestri, a ne kompjuter, što je svakako doprinelo ukupnom utisku. Sa Zdravkom Šotrom sam radio i jedan od naših najgledanijih filmova ? „Lajanje na zvezde“, a veoma se radujem našoj budućoj saradnji na filmu i TV seriji „Kralj Aleksandar“.

Strašno je ozbiljna i muzika za film „Kuća pored pruge“ koja se bavi i danas aktuelnom temom Kosova. To je bio prvi film koji se bavio ovom tematikom, u sjajnoj režiji Žarka Dragojevića i sa upečatljivim ulogama LJubiše Samardžića i Dušice Žegarac. Sećam se da je 1989. prikazan u Puli, na poslednjem filmskom festivalu bivše Jugoslavije. Zanimljivo je da u filmu ima samo desetak minuta muzike, ali na pravi način plasirane.

* * *

U radu sa mladim muzičarima morate biti ne samo dobar dirigent, već i pedagog i psiholog. Studije filozofije su mi u tome mnogo pomogle.

Takođe ne smete mnogo mahati rukama, morate u startu znati šta hoćete i izvući iz orkestra maksimum koji on može dati. Rad očima je takođe veoma važan, morate u pravom momentu pogledati muzičara koji ima solo deonicu i ohrabriti ga. Ako neko pogreši, ne treba od toga praviti dramu, zaustaviti probu i povisiti glas. To sam pročitao i u knjizi Zubina Mehte. Samo treba ukrstiti pogled sa „grešnikom“ i on to više nikada neće ponoviti. Poslednjih godina mnogo radim sa mladim muzičarima, često u Nišu i Kragujevcu i moram reći da je zadovoljstvo obostrano.

* * *

Uvek sam se trudio da pomognem mlađim kolegama, jer znam koliko je meni značila podrška koju mi je Kornelije Kovač pružio na početku moje karijere. Mnogima od njih je moja pomoć bila dragocena i, može se reći, presudna za dalji tok njihovog rada, bilo da se radi o kompozitorima koji su učestvovali na brojnim festivalima koje sam vodio (MESAM, Beogradsko proleće, Pjesma Mediterana u Budvi), bilo o dirigentima koje sam angažovao dok sam bio muzički direktor Pozorišta na Terazijama. Moj savet je uvek bio da se iskreno i do kraja predaju onom što rade, jer publika je nepogrešiv sudija i uvek prepozna lažne emocije kod svakog umetnika.

* * *

Ne verujem da ću ponovo pisati pesme za pevače, mislim da sam tu već sve rekao. Mada. . . postoji jedna ideja da za sjajnu Nadu Pavlović napravim nešto u „američkom“ maniru, sa Big bendom RTS kao pratnjom. Videćemo. . . Vremena su se ipak mnogo promenila, danas nas terorišu neki novi zvuci, meni svakako veoma daleki.

* * *

Mediji su problem, odnosno ona muzika koju većina njih u svojim programima forsira. Uz časne izuzetke RTS-a i N1, emituje se sve i svašta, bez ikakvih kriterijuma. Naravno da ima publike i za neke drugačije, plemenitije zvuke, ali to se dešava samo na koncertima. Imao sam prilike da se u to uverim dirigujući na velikim scenama, čak i na trgovima, uz prisustvo više hiljada ljudi, a na programu su bili isključivo „evergrin“ i popularna klasika. Dakle, nije problem publika, već odsustvo bilo kakve kulturne politike, koja bi trebalo da stimuliše kvalitet, a ne da toleriše šund. Na žalost, to se još od raspada bivše države Jugoslavije ne dešava, a kad će ? ne znamo.

O sagovorniku

Vojkan Borisavljević rođen je 1947. u Zrenjaninu. Umetničkim radom se aktivno bavi od 1965. godine.

Komponuje muziku za pozorište, film i televiziju, popularne i dečje pesme, piše instrumentalne kompozicije i aranžmane, što do sada čini nekoliko hiljada dela različitih žanrova. Bavi se dirigovanjem u pozorištu, na koncertima, festivalima i RTV snimanjima. Učestvovao na većem broju muzičkih, pozorišnih i filmskih festivala u zemlji i inostranstvu, gde je više puta nagrađivan. Živi i stvara u Beogradu.

Najznačajnija ostvarenja je primenjena muzika za TV serije“Više od igre“, „Obraz uz obraz“, „Sivi Dom“, „Vruć Vetar“, „Bela Lađa“, „Santa Maria della Salute“. Muzika za filmove: „Višnja na Tašmajdanu“, „Lajanje na zvezde“, „Partizani“, „Osvajanje slobode, “ „Kuća pored pruge“, „Smrt gospodina Goluže““, „Biće bolje“, „Tajni dnevnik Sigmunda Frojda“, „Gde cveta limun žut“. Muzika za pozorišne predstave: „Mister Dolar“, „Plavi zec“, „Tom Pejn“, „Ženski orkestar“, „Ne očajavajte nikad“, „Učitelj plesa“, „Akrobati“, „Pop Ćira i Pop Spira“, „LJubavno pismo“. Mjuzikli: „Beograd nekad i sad“, „Priča o konju“, „Prestaće vetar „, „Andra i LJubica“, „Lutka sa naslovne strane“, „Briljantin“, „Cigani lete u nebo“, „Kabare“, „Grk Zorba“. Potpisuje i hitove : „Odiseja“, „Adio“, „LJubav je samo reč“, „Laku noć draga“, „Pesnikova gitara“, „Ja te volim“?