Vojne intervencije nikada ne donose demokratiju

Vojni odgovor Rusije na promenu vlasti u Ukrajini i svrgavanje proruskog predsednika Janukoviča bio je slanje nekoliko hiljada vojnika na Krim, teritoriju druge suverene države, što neprijatno podseća na ponašanje Sovjetskog Saveza nakon demokratskih protesta u Čehoslovačkoj i američke invazije na Kosovo, Avganistan i Irak. Strane vojne intervencije, kakogod ih propagandno „upakovali“ i dolazile one iz Vašingtona ili Kremlja, retko ili nikad ne donose stabilnost i demokratiju – kaže u razgovoru za Danas Srđa Popović, gostujući predavač na Univerzitetu Harvard, direktor nevladine organizacije CANAVAS i bivši aktivista pokreta“Otpor“.

Ima li sličnosti između „narandžaste revolucije“ 2004. i protesta koji su poslednjih nekoliko meseci potresali Kijev?

– Postoje sličnosti Ii velike razlike. Sličnost je u strategijama i taktikama, mobilizaciji velikog broja ljudi i relativnog uspeha. Postoje i dve ključne razlike – narandžasta revolucija umnogome je podsećala na srpske proteste 1996/1997. i srpsku nenasilnu revoluciju 2000, budući da je njena glavna tema bila izborna krađa. Poslednji protesti u Ukrajini su bili više vezani za pravac kojim će se ova zemlja kretati. Druga velika razlika je u tome što je narandžasta revolucija bila u potpunosti nenasilna, budući da je tadašnji predsednik Kučma odbio da upotrebi snage bezbednosti protiv mirnih demonstranata koji su zapanjili svet svojom disciplinom.

Koliki je zapravo bio zapadni uticaj na poslednje proteste? Da li su dešavanja u Kijevu bili produkt narodne volje ili, kako se u medjima može pročitati, ukrajinskih nacionalista, poput desničarske grupe „Desni sektor“ i partije „Sloboda“ Olega Tjagniboka?

– Uspešne nenasilne promene su kroz istoriju, od Gandija, preko poljske Solidarnosti do našeg 5. oktobra uvek izazivale pažnju stranaca, ali su po pravilu dolazile kroz snagu građana. Uspešna nenasilna revolucija počiva na teoriji mobilisanih građana, koji se ne mogu „uvoziti“ ni „izvoziti“. Ako zanemarimo propagandu kako ruskih, tako i zapadnih medija, onda možemo u velikoj meri govoriti o elementima narodne revolucije u Ukrajini i budući da su građani u ozbiljnom broju, i mahom nenasilno protestovali pre svega oko društvene vrednosti i pravca u kome se zemlja kretala. Malo citiran, a veoma bitan razlog za masovno narodno nezadovoljstvo bio je korupcija koja je eskalirala otkrićem da osim veza sa tajkunima predsednik Janukovič u „privatnom vlasništvu“ ima i predsedničku palatu od nekoliko hiljada kvadrata sa golf terenom i zoološkim vrtom, a zatim i surov fizički obračun sa novinarkom Tatjanom Černovic, koja se usudila da objavi podatke o ovom skandalu. Dakle, Janukovič je što zbog promene kursa zemlje, što zbog raskalašnog života i korupcije, i činjenice da je za njegovog vakta policija po prvi put u novijoj istoriji neke evropske države pucala u svoje građane snajperima očigledno izgubio podršku većine građana. Ono što je za nas, zemlju na evropskom putu, vrlo bitno jeste činjenica da su prvi put u EU, od pada Berlinskog zida, neki stanovnici Evrope, u ovom slučaju Ukrajinci, bili spremni da rizikuju sve, a desetine njih čak i život boreći se za evropske vrednosti pod zastavama EU. To predstavlja veliku obavezu i lekciju za čitavu porodicu evropskih naroda.

Demonstracije ne prestaju ni u Venecueli. Možete li da predvidite kako će se odvijati situacija u toj zemlji u narednom periodu?

– Samo godinu dana od smrti kontroverznog, ali veoma popularnog predsednika Venecuele Uga Čaveza, ova zemlja prolazi kroz veoma težak period. Sa uličnim kriminalom koji odnosi desetine hiljada života godišnje, inflacijom od 53 odsto i činjenicom da država koja izvozi milione barela nafte nije u stanju da sopstvenim građanima obezbedi redovno snabdevanje strujom, pa čak ni toalet papir, izazvale su masovne studentske proteste u dvadesetak gradova. Zasad je Čavezov naslednik Nikolas Maduro na proteste odgovorio represijom nezapamćenom u Venecueli, vatrenim govorima i optužbama da iza svega stoji „međunarodna imperijalistička zavera“, ali bez nuđenja bilo kakvih rešenja za goruće probleme društva. Ukoliko se vlast i opozicija brzo ne dogovore o rešavanju ovih kapitalnih problema, analitičari tvrde da zemlju čeka dugoročna politička nestabilnost i novi talas protesta.