Vojska između Miloševića, Pala i Mladića

Naravno, Mladić i njegovi saradnici su predlog Žanvijea protumačili kao prihvatanje, da bi u zaključku izveštaja napisali „da je Unprofor bio za sporazum kakav je tražio Mladić, ali ga je NATO odbio“, proglasio prekid bombardovanja u roku od 72 časa i postavio sledeće uslove: (1) Srbi ne smeju da napadaju Sarajevo i druge zaštićene zone. U slučaju napada, bombardovanje se odmah nastavlja; (2) Teško naoružanje mora da se povuče iz zone od 20 km; (3) Mora da se obezbedi sloboda kretanja mirovnih snaga i humanitarnih organizacija i konvoja i da se otvori sarajevski aerodorm. (4) Ukoliko se u roku od 72 časa zahtevi ne ispune, bombardovanje će biti nastavljeno. Mudri analitičari iz Odeljenja za bezbednosno-obaveštajne poslove Glavnog štaba VRS u zaključku su još napisali „da će udari NATO avijacije prestati, ukoliko političko rukovodstvo i Glavni štab VRS budu jedinstveni u stavu da se ne može jednostrano povlačiti teška artiljerija i narušavati balans snaga…“
Umesto komentara, predlažem četiri pitanja u vidu povoda za razmišljanje. Prvo, nije li ovo Miloševićeva škola, u kojoj se učila antipolitika i antistrategije? Drugo, nije li Mladić ne samo jedan od najboljih Miloševićevih učenika, nego nije li u mnogo čemu i nadmašio svog učitelja? Treće, nisu li ova događanja, a posebno pregovori u Malom Zvorniku, predigra za ono što se desilo na Kosovu? I četvrto, nije li suština antipolitike i antistrategije Slobodana Miloševića i njegovih učenika i sledbenika bila: „Sve branim, da bih sve izgubio“?
Naravno, pregovori u Malom Zvorniku imali su svoj negativni epilog. Međunarodni faktori nisu mogli da se saglase s ponašanjem i uslovima koje je postavljao gubitnik Mladić. Njemu, opet, ni na kraj pameti nije bilo da je gubitnik i da bi prihvatanjem uslova prihvatio loše, čemu je sam doprineo, da ne bi bilo još mnogo gore. Stoga je bombardovanje od strane NATO, po isteku roka od 72 časa, nastavljeno i bilo sve žešće, posledice po vojsku i srpski narod u Bosni sve teže, a Mladić i rukovodsvo na Palama sve tvrdoglaviji i nerazumniji.
General Žanvije zatražio je novi susret sa Mladićem, ovog puta u Beogradu, i uz posredovanje ne samo vojske, nego i Miloševićevih najbližih saradnika. Mislim da je bio 10. septembar 1995, kada sam iznenada dobio zadatak od načelnika Generalštaba VJ, generala Momčila Perišića, da sačekam generala Žanvijea na vojnom aerodromu Batajnica, da odemo do vile u Botićevoj ulici u Beogradu i da prisustvujem pregovorima sa generalima Mladićem i Tolimirom. Želim da podsetim da je Zdravko Tolimir zvanično bio Mladićev pomoćnik za obaveštajno-bezbednosne poslove, ali i da naglasim da je, po mom mišljenju, bio i više od toga, neka naročita vrsta „sive eminencije“ i jedan od svuda prisutnih i veoma odgovornih ljudi za mnoga negativna dešavanja, i pre, za vreme, a i nakon ovog razgovora. Rečeno mi je samo još da će pregovore da vodi Milan Milutinović, tada savezni sekretar za inostrane poslove. S obzirom na to što sam znao da se u Botićevoj razgovara samo o pitanjima od izuzetnog značaja, i to u tajnosti, i da Milutinović uživa puno Miloševićevo poverenje, nisam ni pitao o čemu će konkretno da bude reči i koje stavove bi trebalo da zastupam, jer bi mi, ionako, rekli da ja to i sam znam. Uz to bi sledio i savet da budem oprezan, to jest uzdržan, jer je uloga vojske, između Miloševića, Pala, Mladića i međunarodnih mirovnih posrednika, bila više nego delikatna.
Pregovori su, u stvari, bili nastavak pregovora iz Malog Zvornika, s tim da se sada govorilo samo o uslovima koje su postavili Unprofor i NATO. U vezi s tim, istakao bih dve stvari. Za razliku od posredničke uloge VJ u dosadašnjim razgovorima i pregovorima, pri čemu su glavnu ulogu imali Mladić i Žanvije, ovog puta Milutinović je imao glavnu reč i vodio pregovore. Drugo, Miloševićevi stavovi i stavovi vojske u ovom slučaju bili su istovetni. Kao i do sada, zalagali smo se za dogovor o deblokadi Sarajeva, kako bi NATO obustavio bombardovanje, kao i za puštanje na slobodu preostala dva taoca, odnosno dvojice francuskih pilota. U tom pogledu, stvari su donekle bile jasnije. Ali, ni u ovom slučaju, kao ni mnogo puta ranije, nije bilo jasno koga predstavljaju Mladić i Tolimir, a posebno kakve su im namere, odnosno da li su sve dotadašnje molbe, nagovaranja, pa i pritisci i kažnjavanja, urodili plodom. Naravno, oni su zvanično nastupali u ime Republike Srpske, što je trebalo da znači i političkog rukovodstva sa Pala, što su pompezno isticali, ali se nisu ustručavali da stalno naglašavaju da govore i „u ime srpskog naroda“. To je, opet, trebalo da znači da u tom trouglu: vojska – političko rukovodstvo sa Pala – srpski narod u BIH, vlada harmonija i poverenje, iako je svima bilo jasno da to odavno nije istina. U najmanju ruku bilo je poznato da su vojska i rukovodstvo sa Pala u žestokom sukobu, da se i jedni i drugi pozivaju na narod, da mu ni približno nisu saopštili istinu, ali da je u tom metežu narodu, ipak, bliža vojska na čelu s Ratkom Mladićem.
Nastavlja se