Vojvodina i Vilsonov princip samoopredeljenja naroda

Raspad Jugoslavije ponovo je otvorio pitanje samoopredeljenja, pre svega kroz međunarodno pravo, dok je, istovremeno poništeno političko i moralno samoopredeljenje na kome je autonomna Vojvodina zasnovana.

Vilson se pred kraj Prvog svetskog rata u obraćanju Kongresu (8. januara 1918) kroz čuvenih 14 tačaka zalagao za pravedno nacionalno rešenje nakon raspada Austrougarske monarhije – principom samoopredeljenja „naroda“. Obrazlažući ovaj princip naglašava da svaki teritorijalni aranžman posle Velikog rata mora biti sačinjen u interesu i u korist populacija kojih se tiče, a čin samoopredeljenja treba da se dogodi plebiscitom.

Uoči završetka Prvog svetskog rata, onda kada je već odavno pre, kroz rad Jugoslovenskog odbora i Vlade Nikole Pašića bilo dogovoreno ujedinjenje južnoslovenskih naroda, pod krunom Karađorđevića, bilo je postavljeno pitanje zašto Vojvodina ćuti, znajući njene slobodarske i političke tradicije. Vojvođanski političari, bojeći se represalija, bili su suzdržani kada se radilo o izjašnjavanju o budućoj sudbini Vojvodine u okviru velike države koja se stvarala.

U takvoj situaciji, početkom oktobra 1918, u odnosu na ostali deo južnoslovenskih zemalja u Austrougarskoj dvojnoj monarhiji, bile su izražene dve struje: demokratska, koju je predvodio Tihomir Ostojić, zalažući se za zajedništvo slovenskih naroda u Vojvodini i radikalska struja pod vođstvom Jaše Tomića, zalažući se za ideju Velike Srbije. Od strane Narodnog vijeća u Zagrebu nije bilo pritisaka na vojvođanske Srbe i Hrvate, jer je u dokumentu 26. oktobra rečeno da se „sami dogovore i urede“ te da dođu na dogovor u Zagreb. U Zagreb dolazi i postaje član Narodnog vijeća i Vasa Stajić. Na drugoj strani, radikali pripremaju veliki narodni odbor za Vojvodinu, a približavanje srpske vojske i proklamovanje države Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, doprinelo je konstituisanju Srpskog narodnog odbora za Banat, Bačku i Baranju, 7. novembra 1918. Predsednik ovog odbora postao je Jaša Tomić, a u njegov sastav ušli su predstavnici svih stranaka.

Princip samoopredeljenja i stvaranje Kraljevine SHS

Međunarodno gledano, secesija austrougarskih Slovena bila je omogućena Vilsonovom 10. tačkom: „Narodima Austrougarske, čije mesto među nacijama želimo da vidimo garantovano i osigurano, treba da bude omogućena najslobodnija mogućnost za autonomni razvitak.“. Na Skupštinama u Rumi i Novom Sadu, samoopredeljenje je izraženo plebiscitom, jer drugih demokratičnijih načina tada nije ni bilo. Delegate na Skupštini samoopredeljenja imali su i Mađari i Nemci, Bunjevci, Slovaci, Rusini, Hrvati i Srbi. Oni su odlučili da secesiju ostvare na dva koloseka: da njihovi predstavnici učestvuju u radu Jugoslovenskog odbora u Zagrebu, gde se formirala grupacija naroda otcepljenih od Austrougarske, ali i da se priključe direktno Kraljevini Srbiji. Zauzvrat, dato je obećanje pred svim građanima Vojvodine čuvenom rečenicom glavnog radikalskog vođe u Novom Sadu: da nova država (Južnih Slovena) „ujemčava slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim, pa i neslovenskim narodima koji s nama žive“.

Američki predsednik je u tački 11 definisao i posleratnu Srbiju: „Rumunija, Srbija i Crna Gora moraju biti ispražnjene (od tuđe vojne sile); okupirane teritorije vraćene; Srbiji dodeljen slobodan i bezbedan pristup moru; odnosi nekoliko balkanskih država jedna prema drugoj određeni prijateljskim savetovanjem duž istorijski uspostavljenih linija pripadnosti i nacionalnosti; i međunarodne garancije političke i ekonomske nezavisnosti i teritorijalnog integriteta nekoliko balkanskih država mora biti uneto.“ Jasno je na osnovu 11. Vilsonove tačke, da Srbija dobija izlazak na more kao nagradu za učestvovanje u ratu na strani pobednika. Širenje Srbije na sever – izvan Balkana, nije bilo predviđeno iz perspektive velikih sila i SAD. Nagrada za Srbiju, za njene nesporne i ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu, jeste izlazak na more, a ne osvajanje teritorija Dvojne monarhije. Odluku o uvećanju Kraljevine Srbije mogli su doneti samo narodi koji su u Dvojnoj monarhiji živeli na teritoriji istorijske Vojvodine, pre svega Srbi i Hrvati (Bunjevci). Treba dodati i još jednu karakteristiku principa samoopredeljenja: da će granice novih država biti određene „prijateljskim savetovanjem“. Ovaj elemenat postignutog konsenzusa i međunarodne garancije, postaće sastavni deo Povelje UN i međunarodnog prava.

Povelja UN eksplicitno utvrđuje pravo na samoopredeljenje u članu 1 i 55. Na osnovu tumačenja različitih tela UN proizilazi da su principi „jednakih prava“ i „samoopredeljenja“ komplementarni i u suštini predstavljaju sastavni deo istog pravila, podrazumevajući Države, Nacije i Narode.

Krvavi raspad Jugoslavije poklopio se sa zamenom jednopartijskog sistema višepartijskim, kada su poluge dotadašnje kontrole Komunističke partije i federalne armije popustile pred naletom nacionalizma i višestranačja ogrnutog toplim krupnokapitalskim koruptivnim kaputom. Arbitražna komisija u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata kao Badinterova komisija imala je zadatak da reši sporna pravna pitanja i doprinese mirnom rešavanju krize u Jugoslaviji. Ona je od 1991. do 1993. izdala 15 pravnih mišljenja, a uz konstataciju o prestanku postojanja SFRJ, najznačajnije je da se granice između bivših federalnih jedinica smatraju državnim granicama i ne mogu se menjati silom, nego samo sporazumom, prema načelu „uti possidetis“.

Badinterova komisija dozvolila je, dakle, spoljašnje samoodređenje bivšim jugoslovenskim republikama, pre svega zbog toga što je u Ustavu iz 1974. godine bilo upisano pravo na samoopredeljenje „do otcepljenja“.

Samoopredeljenje Vojvodine je danas internacionalno, a ne „domaće“ pitanje Srbije. Kako je rekao prof. Vojin Dimitrijević – internacionalnog garanta za neki politički aranžman „autonomije“, od sedamdesetak koji danas egzistiraju u svetu, nema. Celovita, politička i teritorijalna autonomija jeste naš izraz za samoopredeljenje Vojvodine.

Federalistička koncepcija neke futurističke Srbije, u kojoj bi Vojvodina bila federalna jedinica, (republika) zavisi ne samo od Vojvodine nego celine Srbije, ali i međunarodne zajednice. Imajući savremeno iskustvo u vidu, kako i kada se uvodi federalizam u neku zemlju, jasno je da bez rata na prostorima Srbije ne može doći do federalizacije Srbije. Republika Vojvodina bi u tom smislu bila „mala država“ u velikoj, federalnoj Srbiji. Međutim, u momentu kada se Srbija „smanjuje“, teško da bi se, čak i u Beogradu, a kamoli u drugim delovima zemlje mogli naći sagovornici za mirnu federalizaciju. Na drugoj strani, ukoliko bi formulacija Republika Vojvodina podrazumevala secesiju, odnosno proces spoljašnjeg samoopredeljenja, savremeno međunarodno iskustvo praktično isključuje takav scenario. „Kosovo republika“ je formulacija koja još lebdi negativnim kontekstom i plašenjem građana Vojvodine ratom. U ovom trenutku je politički kontraproduktivno bilo kakvo upotrebljavanje floskule „Vojvodina republika“. Jer to jednostavno zamagljuje suštinu željenog cilja: unutrašnje samoopredeljenje Vojvodine u državi Srbiji.

Već opisana suštinska veza između autonomije Vojvodine i procesa unutrašnjeg samoopredeljenja, zavisi samo od građana Vojvodine i njenih izabranih predstavnika u vojvođanskom parlamentu. Buduća teritorijalna i politička autonomija Vojvodine, prvi put ostvarena u modernim demokratskim uslovima, mora imati iza sebe genijalno i moralno Vilsonovo načelo, a taj politički i potom pravni diskurs se može ostvariti samo okupljanjem ljudi, pobedom na izborima, tj. dokazivanju dokazivog.

Autor je osnivač Nove Vojvodine