Vojvodina republika

Možda se, međutim, ovo još uvek i ne bi tako jasno primećivalo da Ustavni sud Srbije pre mesec dana nije izveo svoju verziju jogurt-revolucije, anulirajući vojvođanski Statut. Čini se ovde zgodnim da se napravi digresija i ispriča anegdota vezana za slavnoga glumca koji je imao legendarnog uspeha sa jednim podvarkom. Elem, ide njegova priča: Stavio u lonac red kiselog kupusa pa red suvog mesa, pa red kupusa pa red slanine, itd, i onda, povrh svega, svinjsko uvo. I ono mu jeba mater, govorio je slavodobitno. Milivoje Živanović.

Ova nevina lascivnost glumčevog zaključka neće – računamo – smetati ako kažemo da je odluka Ustavnog suda, da suštinski poništi vojvođanski Statut, upravo to malopređašnje svinjsko uvo. Šlag. Pečat, overa, sertifikat. Nakon odluke Suda svi ključni izborni rezultati – koje smo nabrojali na početku teksta – dobili su novi izgled i nove konotacije. Kao pod upaljenim reflektorima. Ustav se, dakle, neće gledati ni koliko smrdljiv sir, centralna vlada će se staviti u poziciju dijaloga, a predsedniku države pariraće Pajtić koga je Ustavni sud, eto, a ne neki vojvođanski organ proizveo u Bana, sve računajući da ga zapravo detronizuje. Srbijanski su se centralisti, dakle, prerano poradovali: ako su joj nešto uzeli, i ako je Vojvodina na jednoj strani nešto izgubila, na drugoj je, nema sumnje, dobila. Gurnuta je, naime, da ponovo misli više o sebi nego o Srbiji. Novi Sad i Beograd, koji su do juče izgledali kako-tako pomireni, danas su opet u jukstapoziciji. To je pravac novog procesa.

Čitav je ovaj pomalo neočekivani razvoj događaja proizvelo telo kontroverzne reputacije, stvorene naravno u vreme raspada bivše zemlje, reputacije kao antireputacije, koju nisu uspele da ponište ni silne i uporne prepravke rađene poslednjih godina. Bolje je ne spominjati ko je tamo sve stolovao! Biografija Ustavnog suda kao ustanove puna je, tako, tamnih mesta, i konvertitska je kao uostalom i biografija vlade koja sada vodi Srbiju. Možda će nekome zvučati uvredljivo, ali to je nekad bilo zagrljeno društvo. Problem je samo u tome što vlada može biti takva, konvertitska (ko mari ?), ali je bilo koja vrsta moralne insuficijencije nespojiva sa Sudom. Zato je Ustavni sud u ogromnoj neravnoteži između svoje formalne neprikosnovenosti i stvarnog nedostatka harizme. Sila bez ugleda, snaga bez uverljivosti. Lažan autoritet. Zato se, uostalom, niko prilikom procenjivanja odluke o kojoj je reč i nije pozivao na njegov kredibilitet, nego na višu silu. Malo su, otud, dva-tri intervjua da stvari dovedu na pravo mesto.

U čitavoj ovoj priči, međutim, bitne su jedino posledice ovoga – kako su i Koštuničini rekli – epohalnoga poteza Ustavnog suda. Na jedan nov, iritantan, način, naime, probuđene su i motivisane panvojvođanske snage, i novo poravnavanje računa Vojvodine sa Srbijom počelo je smesta. Uporišna tačka i današnjih, dakle novih, razmišljanja tamo preko jeste stara dilema o tome da li se sa Srbijom samo rasipa vreme. Stavljaju se na sto i tako radikalna pitanja kao ono što ga je na kraju prošlog veka Srbija postavila sebi: da li je vek sa Jugoslavijom bio izgubljen? Da li je vek sa Srbijom, dakle, izgubljen za Vojvodinu?

Ima neverovatno mnogo kafanskog u priči o nesreći Vojvodine sa Srbijom. I u prethodnim pitanjima ima dabome toga. Ali, kad izađemo iz kafanskog dima, nećemo se moći oteti utisku da neki đavo ipak postoji, čim se ta priča decenijama ne stišava. Generacije Vojvođana – u jednoj istorijskog perspektivi od građana do komunista, od višepartijskog do jednopartijskog sistema, i obratno – ne prestaju u raznim formama i sa vrlo različitim naglascima da se pitaju o životu u jednoj srpskoj državi. Kominterna, Brioni, plave i bele knjige, statutarna faza, itd, Veselinov, Doronjski, Čanadanović, Čanak. Kad bi se sve to prosejalo kroz jedno sito, nema sumnje, međutim, da ne bismo našli ništa i nikog ko bi rekao da bi sa Srbijom raskinuo. Ali, našli bismo to da bi svi raskinuli sa Srbijom onakvom kakva je u tome trenutku bila. Pa šta je, onda, greh Srbije? Srbiju je Vojvodini poslednji ogadio Milošević. Demokrate jesu, potom, od Vojvodine napravile Srbiju, ne samo – da kažemo cinično – po količini bede i zaostalosti, nego su one u značajnoj meri i pacifikovale odnose Beograda i Novog Sada. Zaslužni: Đinđić i Tadić, a to vreme, premda neposredno tu ispred nas, čini se kao daleka istorija.

Poslednji veliki srpsko-vojvođanski rat bio je mirnodopski, medijski, vodio se pre neku godinu na stranicama autsajderske Prizme. Debata oko toga jesu li se eksploatisani brže razvijali nego eksploatatori, dakle Vojvodina na štetu Srbije, ili obratno, te mogu li se centralizam i njegov pokretač nacionalizam modernizovati protivno svojoj zatvorenoj prirodi, nije donela neko olakšanje. Možda je ta debata, zapravo, više od svega bila znak da se problem neće moći gurnuti pod tepih. I evo starih pitanja ponovo, pa suštinsko pitanje izgleda da i jeste u tom vraćanju starih pitanja.

Vojvođanski politički akteri ulaze u ovu igru i sa poznatim i sa nepoznatim kartama. Veteran autonomaštva Živan Berisavljević sad ima priliku da dalje jača svoju koncepciju Vojvodine Republike u federalnoj Srbiji. Zna odlično šta je bilo sa analogom Kosovo republika. Liberali Čedomira Jovanovića pomalo su patetični, i najavljuju nekakav otpor, ali tu se još ne vidi politika. Manjinske stranke u Vojvodini nemaju tradicije iredentizma, i ne treba ih očekivati aktivne i glasne u ovom procesu. Štaviše, postoji realna mogućnost da Dačić pokuša raznim vrstama manipulacija da od Mađara napravi neku vrstu trojanskog konja za centralističku politiku Beograda od koje ne pokazuje nameru da odustane.

Ostaju, naravno, Pajtić i Čanak. Jedina srbijanska stvar koja je prošla u Vojvodini je Demokratska stranka. Ona je, na neki način, Statutom platila svoje pobede tamo, kao prestonička stranka sa pristojnom autonomaškom politikom. Ali, tim dividendama isteklo je vreme. Konzervativni, oprezni pristup koji sada praktikuje Pajtić više je odraz nepostojanja nove vojvođanske stranačke politike nego njegovog razumevanja događaja koji mu se odigravaju pod prozorom. Tu mu Ješićeve integralističke izjave popovskog tipa (da je Vojvodina stvorila Srbiju) neće pomoći. Ali se zato Čanak verovatno neće štedeti. Tek što je postao dobar republikanac – u salonima demokrata, pred izbore, držan u tome pogledu pouzdanijim i od samog Pajtića – mora natrag, na posao. Na polje ligaških ideala. Internacionalizacija vojvođanskog pitanja koju je formulisao kao projekat može biti produktivan, ali i opasan posao. Može zagorčavati život Dačiću i Vučiću, može im postati kočnica u evro-integracijama, može donositi minuse novom režimu, (ako!), može donositi pluseve njegovoj vojvođanskoj politici. Budimir Lončar autor je te metode (internacionalizacije), i ona je Hrvatskoj dala nezavisnost. Pre nego što krene dalje, Čanak će se, svakako, morati upitati: je li to tačno i njegov cilj.