Voleo bih da se nešto veliko dogodilo

„Speranski je u očima kneza Andrije bio taman onaj čovek koji je racionalno i praktički objašnjavao sve pojave života, koji priznaje za važno samo ono što je razumno.“

U očima Tolstoja ja sigurno ne bih bio taj čovek, iako bih, kao i knez Andrija, voleo da umem na sve da primenjujem merilo praktičnosti.

Ali šta ja zapravo radim na petak trinaesti?

Moj frizer me je emotivno izmanipulisao. Kasnio sam na zakazan termin deset minuta. Sa vrata mi je rekao da sam mu pokvario dan. Zastao sam, očekivao sam da se šali i da me nekako ohrabri da skinem jaknu. Nije. Kaže, više neće imati pauzu do kraja dana zbog mene. Odgovorio sam mu da je najbolje da odem. Rekao je da ne mogu sad. Pitao sam ga zašto. Rekao je, jednostavno, ne mogu. Poslušao sam. Zašto sam poslušao? Ipak, lepo me je ošišao.

Uveče sam sa Jovanom šetao psa i pitao se da li će ova zima tako da prođe, tiho.

Subota, 14. novembar

Plašim se svoje nove manije, a to je pijaca. Stalno sebi ponavljam da imam dvadeset i pet godina i da to nije društvo za mene. Ali, čoveče, kako je dobro! Kupujem paradajz, veličine pesnice, mandarine bez koštica, sprijateljio sam se sa ženom koja prodaje rukolu i već mi maše. U zastrašujućem napadu ludila pomislio sam da bi bilo praktično da kupim kolica za pijacu. Jovana je rekla da je to već previše.

Počeo sam i da trčim, shvatio sam da mi odgovara da trčim po gradu. Kažu da je kad voziš uvek bolje da kočiš brzinama, a ne kočnicama, direktno iz lera, jer to dugoročno šteti kočnicama. Tako mi je makar rekao Goran, a njemu verujem. Međutim, mene retko kada zanima išta dugoročno. Tako je i sa trčanjem. Kažu da je bolje trčati u krug, po tartan stazi, zbog dugoročnih posledica po zglobove, ali meni je to dosadno i onda ja trčim gradom, u nadi da će me neko videti i kratkoročno pričati da je video Grujića u lakom džogingu po kišnom danu. Iako jede kao krmak i voli da popije, on ipak brine o svom telu, tako bih voleo da ljudi misle.

Nedelja, 15. novembar

Nedelja je dan odmaranja, otpevao je Mejdžor pre deset godina. Što se tiče planiranih odmaranja, proslava i planirane radosti, poput Nove godine, rođendana i duševnog mira u planinama, ja imam da kažem samo jednu stvar – od toga me hvata najstrašnija panika.

Tako i nedeljom, najviše volim da se odmaram šetajući gradom i da odlazim na mesta koja volim. Čaj na Kosančiću (tamo najkasnije zalazi sunce), zatim neka juneća čorba u Proleću, pa neki lagani popodnevni razgovor uz pivo sa Čebom i Lukom, koji onda preraste u duže druženje. Uglavnom bulaznimo i govorimo neartikulisano. Već dugo se tako sporazumevamo.

Sport, politika, ljubav, umetnost i, ako smo dobro raspoloženi, priča o smrti i strahovima. Često se pitam da li išta drugo postoji kao tema za razgovor.

Ponedeljak, 16. novembar

Dobio sam neke lepe pohvale za svoj novi roman Podstanar, koji je izašao u izdanju LOM. Kupite ga, lepo je poklanjati knjige. Mi svakako ne živimo od toga.

Proveravam ocene na Goodreadsu. Nema ih previše. Proveravam da li je izašla neka kritika na internetu. Ne mogu da nađem. Sažaljevam sebe.

Našao sam se sa Ozrenom i dao sam mu knjige da ih odnese u Hrvatsku. Uvek sam zamišljao kako ću mnogo da putujem zbog toga što pišem. Nisam siguran da li sam budala.

Dalje, razmišljam kako sam ja rođen za to da budem trgovac. Kad sam bio mali, kod bake sam stalno prodavao novine, doduše, njoj. Skupljao sam šišarke i prodavao ih na Keju nepoznatim ljudima. U porodici govore da sam kupio sebi igračku od tih para.

Razmišljam da je jedino logično da budem sam svoj trgovac. Razmišljam o performansu u kojem čitam svoj roman u celosti dok ljudi dolaze, odlaze, pričaju, piju. Jovana je rekla da moram dobro da se pripremim za to jer postoji velika šansa da mi se zavrti u glavi od toliko slova i da se onesvestim.

Utorak, 17. novembar

Ispada da ništa ne radim tokom dana, ali to nije istina. Pišem biografije za jedan scenario koji razrađujem trenutno. Za svaki lik pokušavam da pronađem pandan u svom životu. Samim tim, nehotice se sećam ljudi na koje sam skroz zaboravio – iz osnovne škole, srednje, iz nekih kafića… Pokušavam da shvatim, ko je od ljudi koje znam sposoban da ubije? Ko je sposoban da se do kostiju zaljubi?

I onda kažem – taj i taj deluje kao neko ko bi to mogao da uradi. Pa onda idem na instagram profile tih ljudi. Deluje da su ispali normalno.

Pitam se da li ikad oni misle o meni na taj način?

Utorak je bio kišovit. Dejan je došao iz Subotice i malo smo pričali o Knausgoru. Rekao mi je da je skoro otkrio Arsena Dedića i da je u nekom intervjuu pročitao da je postojao neka kavana u Zagrebu gde su svaki dan dolazili Krleža, Arsen i tako dalje i samo su čitali novine i povremeno nešto komentarisali. Shvatili smo da bismo mogli da zamislimo nas kako to radimo.

Sreda, 18. novembar

Dopisujem se sa svojim bendom, CIMERKE. Ubeđujem Akija da požuri sa miksom jer ne mogu više da dočekam da ljudi čuju pesme koje smo snimili. Nadam se da će uskoro završiti.

Odlazim na novinarsku projekciju filma Quo vadis, Aida? rediteljke Jasmile Žbanić. Izuzetno dobro napisan film o Srebrenici, žao mi je što u startu znam da će se isključivo ono političko gledati u njemu i sve ostalo će biti nebitno.

Toliko toga sam planirao da uradim danas. Razmišljao sam da odem na trčanje, da radim ceo dan, da budem najveći mislilac na svetu… Zapravo, sve što se dogodilo je bilo sledeće: iznajmio sam Sony i igrao PES sa Čebom. To me je činilo beskrajno srećnim. Gledao sam glupu seriju sa Jovanom. Otišao sam da se vidim sa Lukom i da pričamo o projektu koji treba da radimo zajedno. Vratio sam se kući i planirao da radim, ali je došla Jelena i bilo mi je zabavno da još malo pričam i gledam košarku.

Izneverio sam sva svoja očekivanja danas. Nekad je to, valjda, u redu. Svideo mi se dan.

Četvrtak, 19. novembar

Obaveze nisu nestale. Čine me nervoznim. Sunce je sinulo i besciljno mi se šeta. Bliži se dan da odem na pijacu. Treba da odem da trčim. Razmišljam koliko će me još dugo to držati. U proseku, svaki put kad sam počinjao da trčim, trajalo je po mesec i po dana. Svaki put ubeđujem sebe da će baš taj put trajati duže.

Gledam svoj dnevnik. Voleo bih da se nešto veliko dogodilo. Razmišljam čemu se radujem. To uvek pitam umetnike koje intervjuišem za Novi magazin. Čemu se radujete, čega se plašite i čemu se nadate?

Kad bih to pitao sebe, da li bih znao odgovor?

Autor je dramski pisac