Vraćanje na rizik

Na kraju je sve to definisao u jasan stav: „Nisam mogao da pristanem na to da smo svi isti. Neka sam i najgori, ali nisam kao drugi.“

Sa 22 godine u Austriji je osuđen na 11 godina zatvora: „Bez dokaza. Tako je to u mom slučaju, uvek se nađe neki paragraf pomoću kojeg mogu da me osude na osnovu indicija. Znali su da sam ja opljačkao zlataru, ali su od dokaza imali samo otisak cipele kakvih je milion. Uhvatili su i neke od saučesnika, ali oni nisu smeli da svedoče. Austrijanci su i u ono vreme otvoreno izražavali šovinizam prema ljudima iz ovog dela ondašnje SFRJ. Ja sam im posle pisao da nisam kriv za raspad Austrougarske monarhije, naprotiv, da su moji Bugari bili njihovi saveznici. Od jedanaest, odležao sam pet godina, odnosno oborio presudu, ali sam dobio i doživotni izgon iz Austrije.“ Zbog dugog jezika svih pet godina je proveo u samici.

Osuđivan je ukupno na 18 godina robije, a iza rešetaka se zadržao „skromnih“ devet. Život mu je, kaže, izgledao kao pauza između dva zatvora.

Nikada nije priznao krivicu za ubistvo Ranka Rubežića. Osuđen je na pet, a potom mu je kazna 'pojačana' na sedam godina zatvora: „Ranko je bio vanserijski čovek, jedan od najhrabrijih. NJegova hrabrost se već graničila sa bezosećajnošću. Žao mi je jako tog momka. Posvađao sam se s njim zbog gluposti, kao što je to učinio i Giška.“ O činu Rubežićevog ubistva odbijao je da govori. Kaže, tek, da je to bila izuzetno ružna scena.

Odmah posle zločina napustio je zemlju i pobegao u Prag, pošto tadašnja Čehoslovačka nije bila članica Interpola. Ipak, dve države sklopile su poseban ugovor. Posle 14 dana provedenih u podrumu policijske stanice, po njega je iz Beograda došao tada još aktivan inspektor Miroslav Bižić.

U zatvoru „Zabela“ osećao se kao na slobodi jer su se oko njega nalazili ljudi koje je ranije sretao po kafićima i restoranima. I pored toga, naredne dve godine smišljao je bekstvo. Nije želeo da otkrije kako mu je na kraju to uspelo.

U zemlju se, na sopstveni rizik, i pored policijske poternice koja je za njim bila raspisana, vratio zbog sahrane najboljeg prijatelja Đorđa Božovića Giške. Iste večeri nakon sahrane ranjen je u centru grada. Pričalo se da je to osveta za Ranka Rubežića, napisana je i krivična prijava, ali ju je javni tužilac odbacio u nedostatku dokaza. Boris je prebačen u Urgentni centar, a potom u bolnicu Centralnog zatvora. Nije delovao nimalo uverljivo dok je objašnjavao da ne zna ko ga je ranio i šta bi mogao da bude razlog napada.

Družio se s najvećim imenima iz svog sveta: Giškom, Rankom Rubežićem, Vlastimirom Denićem Metom, Dujom Bećirovićem, Jusom Bulićem, Darkom Ašaninom, ali i izdancima nove generacije:

„Družio sam se ili barem poznavao sve ozbiljnije momke iz tog sveta. Pitaš ko je bio najkvalitetniji. Da bi neko bio pravi kriminalac, mora biti i kompletan čovek. Ne želim da poredim žive, mogu se naljutiti. Sigurno je da su najviše postigli ili mogli da postignu Giška, LJuba, Ranko… LJuba i njegovi ljudi su zaista bili jaki, ali je budućnost većine drugih zavisila od toga kome su se zamerili. Čim je neko toliko poznat, to mu stvara dodatne probleme. Zna se da najveću moć imaju ljudi iz senke. LJuba nije bio u senci, ali je kao individualac imao dovoljno sposobnosti da ponekad deluje čak i bez svojih ljudi. Bio je izuzetan tip.“

Tvrdi da se u međuvremenu haotično stanje u društvu preslikalo i na podzemlje: „Ja više ne mogu da razlikujem policajce od kriminalaca, čast izuzecima.“ I dodaje:

„Zašto da se ovi mlađi pate u Nemačkoj kad su ovde u kombinacijama sa policijom, što im obezbeđuje lagodan život. Mnogi od ovih momaka bi se vrlo brzo vratili odande u kovčegu, jer bi bili prepušteni sami sebi. Rat je odigrao presudnu ulogu u stvaranju ove ludačke atmosfere.“

Nastavlja se