Foto: Dušan Pešić„Gori ti glava, kao da će da eksplodira, creva te bole kao da žileti igraju „Užičko“ u stomaku. Smetaju ti zvuci, ukusi, mirisi, prisustvo. Plačeš, dođe ti, bolove imaš, nekad nemaš ništa“, priča za Danas Vranjanka Mirjana Nikolić o reakciji njenog tela na šest hemioterapija koje je primila.
Zbog dijagnoze karcinoma leve dojke, kao vid lečenja, Mirjana (51) je, htela – ne htela, morala da bude podvrgnuta ovoj terapiji.
„Posle četvrte terapije, 20 dana nisam mogla da ustanem iz kreveta. A, narednog dana primam sledeću. To je bilo najstrašnije“, u dahu priča sagovornica Danasa.
Ne treba ići mnogo unazad, negde do pred kraj 2019. godine. Tada je Mirjana tokom rutinskog samopregleda napipala „kuglicu“. Ona, kako kaže, to nije videla kao problem. Kako je objasnila, dobro se osećala, zdravo, „mogla je da pomeri planinu“.
Sebi je odmah našla opravdanje. Pomislila je da je u pitanju masno tkivo koje nije opasno.
Na svu sreću, na insistiranje Mirjanine majke da odmah ode kod lekara, to se i desilo. Ispostaviće se da majčin strah bio opravdan, kada su rezultati biopsije pokazali da je u pitanju maligno oboljenje, a ne masno tkivo, kako je pretpostavila Mirjana.
Svoje prvo saznanje o dijagnozi opisuje kao „šok“, jer se, kako priča, upravo tako osećala kad se malo pribrala.
„Stanje sam prihvatila i shvatila da moram da guram dalje. Operisao me je počivši hirurg Vukašin Antić i odstranio mi tumor koji je, srećom, bio u početnom stadijumu“, objašnjava Mirjana.
Problem je bio smiriti porodicu jer je nastala panika. Kad prihvatiš da postoji zdravstveni problem, moraš da reflektuješ te svoje osećaje i na svoju okolinu, da pokažeš, zapravo, da to nije toliko strašno, objašnjava nam ona.
„Ne mogu da padam u depresiju. Ako može da se izleči, izlečiću se, potrudiću se. Ako ne, onda ću imati određeni period koji ću moći da živim, pa hajde da to iskoristim najbolje što mogu“, dodaje Mirjana.
Kaže da je duh nikad nije napustio, te da je volela da se šali kroz „crni“ humor, a mnogi su joj upravo to zamerili. Čak joj se i ćerka obratila visokim glasom jer nije mogla da prihvati takvu vrstu šale.
„Rekla sam u jednom momentu ćerki: „Slušaj, ako umrem i ako me pošalješ na onaj svet bez sređenih noktiju, kopaću ti odozdo i dozivati te da ih napraviš! Neću da ti oprostim, posećivaću te svake noći!“ To su smešne neke stvari bile. Njoj nije bilo smešno“, kaže Mirjana.
Ona, ipak, kao neizostavni deo napretka i održavanja vere ističe podršku, najpre, porodice. Ništa manje značajni za nju su bili prijatelji, pa i neke kolege.
„Bitno je da me niko nije sažaljevao. Bolje da me mrze! Ako me mrze, možda sam uspešna u nečemu. Kad ti ljudi priđu sa žaljenjem, presečeš ih u startu: ‘Jesam bolesna, ali mrtva nisam!'“, priča Mirjana Nikolić.
Dodaje da je najlakše prepustiti se nečemu da te nosi, i kriviti sudbinu, lekare, porodicu ili državu za ono što ti se dešava, pritom ne čineći ništa da se izvučeš iz, po tebe, nepovoljne situacije.
Doktor iz Vranja koji je lečio Mirjanu, onkolog Kosta Zdravković, baš kao i njena porodica, uticali su na odluku da koriguje svoju ishranu, kako bi i na taj način probali da doprinesu njenoj pobedi nad karcinomom.
„Onkolog Kosta Zdravković rekao mi je da ću, primajući hemioterapije, primati i otrove koji treba da ubiju ćelije kancera ili metastaze koje su možda ostale u telu. Bićeš punjena otrovom, tvoj organizam mora da se izbori. Zato nemoj ni slučajno da držiš dijete“, poručio mi je nekom prilikom.
Ovo je za Mirjanu bila teška borba, a i dalje je, u neku ruku, iako nema nikakvih naznaka da se karcinom vratio.
„Kad radim krvnu sliku, snimanje abdomena, sve je sad kako treba, nema indicija da se nešto dešava u telu po pitanju karcinoma“, potvrđuje Mirjana lepe vesti.
Ističe da je bolesnom čoveku najbitnije da ga podrži porodica i ponovila reči o pozitivnom gledanju na svet, uz jaku volju.
„Ja sam se sa šeste hemioterapije kući vratila pevajući – jer je zadnja, gotovo, finito! Onako kako se ja sad osećam, zdrava sam. Međutim, karcinom je podmukla bolest koja ne boli“, ne želi da se opusti sagovornica Danasa.
„Svi različito reagujemo, nismo svi istog mentalnog sklopa, a ja sam po prirodi borac i ponosna sam na to“, priča Mirjana Nikolić i dodaje:
„Razmišljala sam o smrti, ali nisam se plašila. To je sve do stava. Ne želim da se predam bez borbe. Nema plakanja, već se pitaš šta sledeće treba da uradiš. Onda odeš u sobu, isplačeš se, jednostavno izađe iz tebe i onda idemo dalje“, naglašava ona.
Kaže da gubitak kose zbog hemioterapija nije uticao na njeno samopuzdanje, ni najmanje.
„Ćelava sam, pa šta? Važno je da sam živa. Oni koji me vole, voleće me i bez kose i sa kosom i debelu i mršavu i bilo kakvu“, smatra Mirjana.
Iako joj je u 20. godini života operisan benigni tumor na desnoj dojci, te nije imala zdravstvene probleme do 2019. i pojave novog tumora, ovog puta na drugoj dojci, kao jedan od najtežih momenata Mirjana je izabrala situaciju sa autobuske stanice, pre polaska za Niš na kontrolu.
„Mama i sin su došli na stanicu da me isprate na autobus. Ja krećem, u torbi su mi uzorci tkiva sa patologije u Vranju koje nosi za Niš. Baka zagrlila unuka, plače jedno, plače drugo, mašu mi. Poljuljalo me je to. Do Niša sam se isplakala i onda sam bila kao nova. Bilo je kao da se opraštaju od mene“, kroz suze priča Mirjana.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
