Vranjanka koja studira glumu na FDU: „Pozorište je put do ljudske duše“

Prema njenim rečima, tek se na kraju predstave vidi da li je ono što su glumci na sceni izgovorili i uradili doprlo do publike.

„To mi napuni dušu i srce i odem da spavam umorna i srećna. Glumac na sceni može mnogo, nije ni svestan koliko, a televizija je već neka druga ljubav. Ljubomir Simović je nekom prilikom pisao govor povodom otvaranja užičkog pozorišta, gde je govorio o tome zašto pozorište nije na pijaci, iako može biti. Ono je uzvišeno, zato imamo i scenu. Dešavalo mi se da se povredim u toku scene a da to, od adrenalina, ne primetim, nego vidim ogrebotinu tek kad se vratim kući“, priča Andrijana, apsolvent glume u klasi profesora Srđana Karanovića.

Najvećim porazom za glumca smatra, a kaže da je slično primetio i Lane Gutović, kada publika počne da izlazi iz sale u toku predstave ili kada izađe nezadovoljna.

„Pre nego što sam upisala FDU, tata me je pitao da li u mom biću i duši ima mesta da razumem svakoga. A kada sam mu iz bunta i prkosa odgovorila da nema mesta, rekao mi je: ‘Razmisli malo o tome, jer ne možeš da budeš glumica ako ne možeš da razumeš svakoga’. Tek mi je sad to jasno, i sada i te kako umem da se poistovetim sa ljudima. Pokušaću, ili ću reći sebi da moram. Mada u glumi, ako je voliš, ništa se ne mora“, ističe Andrijana.

Iako kaže da je njeno profesionalno iskustvo „skromno“, kao jedan od svojih dosadašnjih najvećih dometa ističe rad sa rediteljem Jagošem Markovićem na predstavi „Divlje meso“, po tekstu Gorana Stefanovskog, što je bila njena prva profesionalna predstava, na trećoj godini studija.

„Molila sam Boga da me niko ne pozove, jer sam mislila da treba da naučim zanat da bih mogla posle da radim. Tako sam razmišljala sve dok profesor Srđan Karanović nije rekao da Jagoš Marković dolazi na čas i da mu trebaju muškarci. To sam videla kao sjajnu šansu i samo sam sebi rekla: ‘Trebaju mu žene!’ Dala sam sve od sebe tog dana a Jagoš me je pozvao posle časa da me vidi i proceni šta sve mogu. U predstavi nema mnogo teksta, sve je iznutra. A tekst je životni, prava poezija, opisuje balkanski, slovenski narod. Igram lik Vere koja beskrajno voli svog muža ali ne može da rodi jer je sve palo na nju u nekom trenutku. Kad kažem ‘balkanski’ tekst, mislim na ljubav, vođenje ljubavi, muziku, psovanje i svađanje koje je u predstavi zaokruženo porodicom. A sve to je propraćeno vranjskim melosom“, dodaje Andrijana.

Na „Divljem mesu“ radili su od decembra 2020, sve do aprila prošle godine kada je bila premijera.

„Predstavu igramo od prošlog aprila, evo više od godinu dana. Jagoš je mene otkrio, takoreći. On je genijalan jer tačno zna da izvuče iz svakoga onoliko koliko treba i najviše što može. Zna šta hoće, kod njega nema stepenik po stepenik. Ili ćeš skočiti tri, ili nećeš skočiti. Ja sam nakon ‘Divljeg mesa’ uskočila u Nušićevu ‘Ožalošćenu porodicu’ koju je on režirao, a igramo je u Narodnom pozorištu. Kod uskakanja je drugačiji adrenalin, nije ista ni odgovornost. Do premijere si imao proces, a toga nema kod uskakanja u predstavu. Meni je, svakako, bila čast da zaigram sa Radom Živković, Nelom Mihailović, Nebojšom Dugalićem, Vanjom Ejdus, sa svojim asistentom Dušanom Matejićem“, priča studentkinja FDU iz Vranja.

Govoreći sa poštovanjem o svojim iskusnijim kolegama iz „Ožalošćene porodice“, prisetila se svog glumačkog idola iz rodnog grada.

„Meni je idol bila Radmila Raca Kocevska. Znala sam deo teksta iz svake predstave u kojoj je igrala. Lagala sam tatu kako se zove predstava da bih otišla. Gde tati da kažem da idem da gledam ‘Kako snimiti porno film’. Idemo sa tetkom na ‘Koštanu’ ili ‘Nečistu krv’, tako sam mu govorila. A Raca je bila pored mene i kad su mi javili da sam upisala FDU. Od radosti smo zajedno počele da plačemo. Ona je izračunala da ima 20 godina kako niko iz Vranja nije upisao glumu na FDU. Poslednji su bili Ljuba Bandović i Milena Stošić koja igra u vranjskom Pozorištu ‘Bora Stanković'“, priseća se Andrijana.

Još u osnovnoj školi zavolela je glumu i počela njome da se bavi, „od 12. godine“, i to najpre igrajući u amaterskim predstavama.

„Kad sam tati rekla da hoću da studiram glumu, odgovorio mi je: ‘Sine, daske su teške’. Sad znam na šta je mislio. Teško i naporno je bilo doći do samog cilja, probiti se i izboriti se. A svesna sam da sam tek na početku bavljenja ovim poslom. Prijemni sam polagala posle treće i četvrte godine srednje škole i oba puta ušla u uži izbor u Novom Sadu, ali nisam prošla. Sledeće godine sam upisala u Beogradu. Na prijemnom sam dala sve što sam imala da u svakom trenutku budem najbolja verzija sebe, što radim i danas. Znala sam da ulazim u uži izbor. U širem je bilo nas 420“, objašnjava Andrijana.

Kaže da postoji odgovornost što je poreklom baš iz Vranja koje je iznedrilo neke velike gumce i glumice, i da rodni grad „ne bi menjala ni za šta“.

„Provincija je blago, ja sam iz nje došla. Ne bih postigla ovo što do sada jesam da nisam iz Vranja. Moj grad mi je dosta dao, kao i temperament, ali i porodica. Kad sam gledala Bandovića, samo sam sebi rekla da ne smem da izađem sa fakulteta a da obrukam ovog čoveka. Na prvoj godini imali smo vežbe ‘ja u datim okolnostima’, a meni je bilo interesantno da saznam da sam kukavica kad se govori o emocijama, da ne smem da priznam sebi da sam slaba, da ne smem da se obrukam ili pogrešim. Sa time sam se borila“, kaže sagovornica Danasa.

Govoreći o južnjačkom temperamentu, prisetila se i „bolne teme“, kada je 2012. godine vranjsko Pozorište „Bora Stanković“ izgorelo do temelja usled požara u susednom objektu.

„Sve je novo: vrata, daske, sedišta… Mnogo volim da se vratim u Vranje i uđem u naše pozorište, ali sve to još uvek nema dušu. Doći će i to, vremenom. Ne pamtim kad je bilo otvaranje, ali vrlo dobro pamtim kad je bio požar. Tek sam na početku karijere, ali bih volela da nešto što je vranjska pesma, dert i mentalitet donesemo do Beograda ili nekog drugog grada. U duši mi je Bora koji je život Vranja oslikavao pisanjem“, priča Andrijana.

Dešavalo joj se da se uplaši na sceni zbog odgovornost prema onome što radi, „iz straha da to neće ispasti dobro“.

„Gluma mora da te košta i mora da ti je stalo jer, u suprotnom, ni publici nije stalo da te gleda. Moraš biti svestan da aplauz sa te večeri moraš da opravdaš svaki sledeći put kada se popneš na scenu. Trenutno je društvo nastradalo od svega što se desilo u prethodne tri godine, pre svega od korone. Mislila sam da ćemo opet moći da malo više brinemo jedni o drugima. Sada osećam da se ljudi plaše da vide tu istinu, kao da beže od toga i idu u komediju“, zaključuje ova Vranjanka.

Igra u „Igri sudbine“

„Ja sam glumu upisala zbog pozorišta, tu sam svoja na svome. Sada, međutim, igram u seriji ‘Igra sudbine’. Eto, još jedna ljubav se rađa, ka kameri, seriji i filmu. Zahvalna sam na toj prilici koja mi je ukazana. To je sasvim drugačiji osećaj, to nije živo kao pozorište. Dočekana sam prelepo i drago mi je što lepo sarađujemo. Serija dugo traje jer se svi drže zajedno, pazimo jedni na druge. To je glumi potrebno, kao i odvajanje profesionalnog od privatnog i sklanjanje ega na stranu“, priča Andrijana.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Izložba Milice Živadinović, praunuke Bore Stankovića: „Putujuće šare Srbije“ posle Pekinga i Pariza stigle u Vranje

Odbačene krivične prijave protiv Verana Matića u Vranju

U samo jednom danu čak 11 zemljotresa pogodilo Vranje

Zemljotres kod Vranja, jačine 3,6 Rihterove skale