Tek što su završeni 37. „Borini pozorišni dani“, peti po redu od kada je Vranje ostalo bez pozorišne zgrade, a i dalje odjekuje eho slogana pod kojim je ova manifestacija održana „Optimisti“.
Metaforički osmišljen naslov koji je ojačala svojim „dodatkom“ i Krležina saga o raspadu porodice Glembajevi „U agoniji“. Globalno, ovde na lokalu, Vranjanci su odavno „optimisti utopisti“ prinuđeni da se zadovoljavaju onim što do njih dopire iz prestonice.
Od kada su na poslednjim lokalnim izborima posle skoro četiri decenije neprikosnovenog upravljanja gradom sa vlasti napokon otišli socijalisti, a njih zamenila koalicija koju predvodi Srpska napredna stranka (SNS) Vranje je postalo vidljivi deo „eksperimenta“ u pogledu partijskog kadrovisanja, politokratije, podaništva i svega što je sadržano u modelu vladavine stranke aktuelnog predsednika Srbije. U tome se Vranje ni malo ne razlikuje od Leskovca, Kruševca, ili Jagodine.
Ceneći izbornu volju birača, kao faktičko stanje izbornih rezultata malo šta je sporno. Sporno je ono što se događa javno na ne samo političkoj sceni, već i gotovo svim segmentima života. Od već pomenute kulture, do zdravstva, ekonomije, socijalne zaštite, komunalnih i drugih sektora vezanih za funkcionisanje grada sa oko sto hiljada stanovnika.
Žali mi se Vranjanka koja živi u Švajcarskoj kako joj je „pauk“ u centru Vranja podigao auto zbog nepropisnog parkiranja. „Nije problem u kazni i učinjenom prekršaju već u činjenici da ljudi koji su krenuli da poštuju slovo zakona nisu bili stručni pa su oštetili automobil koji košta 25.000 švajcarskih franaka“. Drugi građanin me podseća da mesečno troši pet kubika vode u svojoj kući, ali da mu iz JP „Vodovod“ uredno stižu „odokativni računi bez čitanja brojila po kojima je njegova potrošnja trostruko veća“. U Vladičinom Hanu iznošenje smeća košta 230 dinara, a u Vranju celih deset evra po domaćinstvu“ Ne buni se niko ovde da plaća komunalne usluge, to kao i u drugim gradovima, najurednije rade penzioneri, ali građanima smeta to što recimo mesto za plaćanje računa za električnu energiju izgleda kao „stočni vagon“, jer se u prethodni komforniji prostor uselio ugostiteljski objekat. Ovakvih i sličnih sličica života ima i u drugim gradovima, ali zašto je to deo „globalnog eksperimenta“ baš kada je u pitanju Vranje?
Zato što je ovde protivrečna praksa opisnih prideva „pošten“ ali „nespodoban“ postavljena na nivo političkog principa i sistemskog (ne)funkcionisanja. To se u prvom redu može pripisati samom gradonačelnik dr Slobodanu Milenkoviću, koji je do imenovanja na funkciju bio vrlo dobri lekar ortoped, a sada kao najlepše kostimirani funkcioner naprednjaka u politici topi svoj ugled. Bez odgovora Milenkovića je ostao skandal vezan za korišćenje službenog gradskog vozila za njegovo porodično letovanje u Grčkoj, koji su otkrili novinari „Vranjskih“. Iz tog kadrovskog bubnja naprednjaka, izvučen je i za upravnika pozorišta postavljen čovek koji je diplomirani ekonomista i koji je radio kao rukovodilac u jednom ovdašnjem hiper marketu. Za razliku od drugih gradova, gde o javnim priznanjima odlučuju odbornici u skupštinama, ovde se time bavi famozna Mandatsko imunitetska komisija, koja funkcioniše strogo po partijskim instrukcijama vladajuće nomenklature. Ovde je kao sasvim normalna stvar prihvaćena sudska presuda po kojoj je lekar na ime neisplaćenih para za dežurstva Domu zdravlja sa sudskim izvršiteljima zaplenio nekoliko automobila, među kojima i službeno vozilo direktora centra. Sada se na ovu vest nadovezuje i novi slučaj po kome će još jedan lekar, po istom osnovu, ovoga puta svoja potraživanja naplatiti tako što će biti prodat deo dijagnostičke opreme !? O tome da je račun Zdravstvenog centra u Vranju u gotovo jednogodišnjoj blokadi koja se meri u milijardama dinara odavno nije vest, iako se radi o regionalnoj zdravstvenoj ustanovi koja bi trebalo da brine o zdravlju skoro četvrt miliona pacijenata sa juga Srbije i Kosovskog Pomoravlja. I Sigurna kuća namenjena ženama koje su žrtve porodičnog nasilja koristi kao „kadrovski rezervoar“ za partijsko zapošljavanje. Aktuelna vladajuća koalicija strogo se drži pisma iz partijske centrale u kome, između ostalog, piše: „Treba zapošljavati naše članove i davati im maksimalnu poziciju da se iskažu na rukovodećim funkcijama“.
Jumko i Simpo, nekada privredni giganti sada su uz pomoć „državne infuzije“ u statusu preživljavanja. Alfa plam uz Kompaniju BAT i nedavno pristigli Geoks jesu kompanije koje ostavljaju privid određenog ekonomskog života, uprkos činjenici da zapošljavaju tek nešto više od 2.500 radnika. Industrijska zona je više neka vrsta „retoričke mantre“ koja se koristi kao dobra tema za priču o ekonomskim potencijalima opštine, ali sve to ostaje isprazno dok ne bude urađena zaobilaznica i direktni izlazak na Koridor 10 prema Makedoniji i Grčkoj.
Opozicija deluje kao ispražnjeni akumulator u kome nema energije za konkretne poteze, osim retoričkog vatriranja na sednicama lokalnog parlamenta gde koalicija oko SNS samouvereno vlada. „Teško nama, ako je najuspešnije preduzeće u ovom trenutku u Vranju fudbalski klub Dinamo koji pod rukovodstvom predsednika i trenera Dragana Antića juri superligaški status. Gde će samo Dinamo da igra kad od dva postojeća stadiona ne možemo ni jedan valjani da sklopimo“, pitaju se Vranjanci. Uprava kluba na čijem je čelu takođe član SNS kuka na gradsku vlast kako im ne da pare za takmičenje, a klub je opet prvi i to sredstvima koje izdvaja iz svoga novčanika čelnik kluba. Paradoks pozitivnosti je i činjenica da ovdašnjim rukometašima u borbi za staru slavu pomaže niko drugi no selektor ženske reprezentacije Srbije LJuba Obradović. Ovi pozitivni primeri teško mogu da nadmaše pogubnost eksperimenta u kojem živi jedan grad na jugu centralne Srbije uz granicu sa Makedonijom i Bugarskom i kosovskim komšilukom. Kamo sreće da je Vranje usamljeni primer! Ovako biće da je reč samo o jednoj kopiji sa manjim ili većim razlikama u bizarnosti u jednom srpskom političkom eksperimentu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
