Vreme je da sindikati uđu u politiku

Radnici (u radnom odnosu) danas kažu da je socijalizam bio bolji; gotovo tri četvrtine od onih koji su znali da odgovore na ovo pitanje, tvrdi da su radna prava bila više poštovana u socijalizmu, petina da je sve to isto, a samo sedam posto kaže da se radnička prava danas više poštuju.

Radnici u radnom odnosu procenjuju da se radnička prava u Srbiji nalaze negde između malog i osrednjeg poštovanja (prosek u ocenama od 1 do 5 iznosi 2,39) – polovina je rekla da se radnička prava ili uopšte ne poštuju ili da se malo poštuju, dve petine je reklo da se prava osrednje poštuju, a samo 8% je izjavilo da se radna prava poštuju prilično ili potpuno.

Poštovanje radnih prava najgore su ocenili nadničari (1,94) – tri petine je reklo da se radna prava ili uopšte ne poštuju ili se malo poštuju, petina je rekla da se prava osrednje poštuju, a tek tri posto je izjavilo da se radna prava prilično ili potpuno poštuju.

Radnici u radnom odnosu ne ocenjuju tako loše svoje poslodavce, kada je u pitanju poštovanje radnih prava.

Prosečna ocena poštovanja radnih prava, u ocenama od jedan do pet, nalazi se negde između trojke i četvorke s tim što je ocena nešto bliža četvorci (3,62).

Sa jedinicama ili dvojkama svoje poslodavce ocenilo je 12% radnika, sa ocenom tri 30% radnika, a sa četvorkama i peticama čak 56% radnika.

Blizu dve trećine (63%) radnika u radnom odnosu izjavljuje da im radna prava nikada nisu bila zakinuta, slično je i kod ostalih grupa radnika osim kod nadničara gde je taj postotak manji.

S druge strane, trećina radnika u radnom odnosu (37%) izjavljuje da su im tokom radne karijere radna prava u nekom trenutku bila povređena. Najveći postotak osujećenih radnih prava nalazimo kod nadničara, svaki drugi ima takvo iskustvo.

Neposredno iskustvo tj. doživljaj kršenja radnih prava, ocena kršenja radnih prava na nivou firme i percepcija kršenja radnih prava uopšte u manjoj ili većoj meri – povezani su sa obrazovnim nivoom ispitanika (manje obrazovani su više izloženi povredama radnih prava) i sa visinom plate (radnici sa manjim platama su češće izloženi kršenju radnih prava).

Podatak da je svaki treći radnik iskusio povredu svojih radnih prava, sam po sebi jeste porazan ali ne predstavlja katastrofu, katastrofičan je pak nalaz, da je od svih radnika u radnom odnosu koji u svom iskustvu imaju povređena radna prava, čak tri četvrtine (75%) to prećutalo i istrpelo (kod ugovornih radnika i nadničara za deset posto je više onih koji ćute i trpe – 84%, odnosno 86%).

Među objašnjenjima mirenja sa ropskom sudbinom izdvaja se percepcija o sigurnosti radnog mesta: sa opadanjem percipirane sigurnosti raste percipirana ugroženost radnih prava: 20% – 27% – 39% -57% – 67%, ali raste i obim ćutanja i trpljenja: 10% – 19% – 29% – 46% i 54% kod onih koji misle da im radno mesto uopšte nije sigurno.

Kod radnika koji se plaše mogućeg gubitka radnog mesta 80% ćuti i trpi povredu radnih prava, kod onih koji se donekle plaše – 73%, a kod onih koji se ne plaše mogućeg gubitka radnog mesta – 68% ćuti i trpi.

Postoji korelacija i sa poznavanjem radnih prava.

Ćute i trpe oni koji ne poznaju radna prava ili malo ili osrednje poznaju – u četiri petine slučajeva, dok oni koji dobro poznaju, ćute u dve trećine slučajeva. U istraživanju ima i indicija o korelaciji pasivnog prihvatanje povrede radnih prava sa opštim sindromom pasivnosti, pa su tako proaktivni radnici manje skloni trpljenju povreda zakinutih prava od onih koji su pasivni.

Kako radnici vide i doživljavaju rad, posao, zaposlenost, ili najjednostavnije: kako radnici vide ono od čega žive ili preživljavaju?

Nema sumnje da mnogi žive od svojih ruku, od svojih sposobnosti i svoje pameti ili, što bi rekli vrli eksperti, od svojih radnih kompetencija.

No izgleda da je mnogo više onih koji žive od svoje muke, od svojih mogućnosti da izdrže sve nepravde nadničenja, od svog „trpila“, od sposobnosti da „oćute“, da saviju kičmu, da ne reaguju na nepravdu.

* * *

Prekarnost nije rezultat truda i aktivizma radnika, za razliku od dostojanstva rada koje se mora osvajati i štititi. Dostojanstvo se postiže, a prekarnost se spolja nameće.

Dostojanstvo je postignuće a prekarizacija je porobljavanje i ropstvo. Širenje granica dostojanstvenog rada je rezultat radničkog aktivizma, dok je prekarnost rezultat radničke nemoći; jačanje i širenje prekarizacije rezultat je nadmoći kapitalista u odnosu na radnike kao vlasnike radne snage.

U ljudskom radu i ljudskom životu stalno se sučeljavaju utopijsko dostojanstva i distopijska prekarizacija. U surovoj realnosti života stalno se mešaju elementi distopije i utopije.

U dinamici života oni se u svakom od nas polarizuju i uspostavljaju jedni protiv drugih (distopija vs. utopija).

Najčešće ta polarizacija i suprotstavljenost ipak biva integrisana u egzistirajuću celinu; preživljavanje zahteva kakvu-takvu integraciju logički nespojivog; život i preživljavanje nameću uporedno postojanje nespojivih utopijskih i distopijskih elemenata.

Ako su dostojanstveni rad i ljudsko dostojanstvo utopijski san, onda su prekarni rad i prekarni život paklena java, stvarnosna distopija iz koje možemo izaći samo borbom vođenom snom o ljudskom dostojanstvu.

Utoliko je taj prostor između prekarnog rada i života na jednoj strani i dostojanstvenog rada i života na drugoj strani – politički prostor. To je prostor za aktivizam, kolektivno delovanje i politiku.

Na osnovu normativne analize i terenskog ispitivanja, moguće je uočiti nekoliko bazičnih problema koji utiču na nezavidno stanje radnih prava i visok stepen prekarizacije rada.

Oni se odnose kako na nedovoljna ili nefunkcionalna normativna rešenja, tako i na praksu primene propisa ali i na politike socijalnih partnera.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, može se preporučiti više modela i načina intervencije u cilju poboljšanja opšteg položaja radnika, uspostavljanja vladavine prava i pravne sigurnosti i zaštićenosti, kao i punog ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava radnika u skladu sa međunarodnim standardima.

1. Proširenje pojma zaposlenog lica na privremene i povremene poslove i približavanje položaja radno angažovanih lica položaju zaposlenih

2. Smanjenje zloupotreba postojećih odredbi Zakona o radu i sprečavanje njihovog izobičajavanja

3. Ukidanje Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u pojedinim delatnostima

4. Donošenje Zakona o agencijama za privremeno zapošljavanje

5. Povećanje kapaciteta Inspektorata za rad, pojašnjenje i uvećanje njihovih nadležnosti i ovlašćenja

6. Izmena Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći

7. Povećanje kapaciteta sindikata da se bave problemima svih radnika umesto fokusiranja na radnike zaposlene na neodređeno vreme

8. Odblokiranje socijalnog dijaloga i stvaranje kulture socijalnog dijaloga

9. Savremeno regulisanje određenih kolektivnih prava.

* *

Među subjekte aktiviteta za odbranu radnih prava, njihovo dosledno poštovanje ali i širenje radnih prava, pored samih radnika, ubrajamo sindikalne organizacije i organizacije civilnog društva koje se bave radničkim i sindikalnim pitanjima.

Jedan od ključnih uslova za aktiviranje radnika, sindikata i organizacija civilnog društva jeste poverenje radnika u ova dva tipa radničkih organizacija.

Naše istraživanje ne govori o nekom većem poverenju radnika u sindikate, a gotovo da je potpuno isto i u slučaju organizacija civilnog društva.

Poverenje radnika na neodređeno vreme u sindikate je veliko u slučaju 9% radnika, osrednje poverenje ima 32%, a nikakvo ili malo – 59% radnika.

Poverenje u sindikate u drugim grupama radnika je još katastrofalnije, a najmanje je kod nadničara: veliko poverenje ima 2% radnika, osrednje 16% a malo ili nikakvo čak 82%.

Ovi podaci nisu čudni ako pogledamo radničke ocene doprinosa sindikata poštovanju radnih prava.

Ocenu „veliki doprinos“ daje 9% radnika zaposlenih na neodređeno vreme, 24% ocenjuje da je doprinos osrednji, a 67% da je mali ili nikakav – prosečna ocena doprinosa (u ocenama od 1 do 5) iznosi 2,24 a kod nadničara 1,85. Ovim podacima treba dodati indicije o preovlađujućoj neverici u mogućnost bilo kakvih radikalnijih promena u pogledu radnih prava.

Ukupno uzev, jedino radnici u radnom odnosu na neodređeno vreme (ipak) imaju dovoljno poverenja u sindikate da bi ovi mogli da započnu ozbiljniju aktivnost na planu odbrane i širenja radničkih prava.

Dve petine ovih radnika (41%) imaju barem osrednje poverenje u sindikate, a nepune dve petine (37%) ima uglavnom osrednje poverenje u organizacije civilnog društva koje se bave radničkim i sindikalnim pitanjima (ne znamo, pak, koliko sindikati, odn. sindikalna rukovodstva imaju poverenje u radnike, pa i u organizacije civilnog društva.)

U ovom kontekstu ima smisla govoriti o nekolikim idejama za aktivniji odnos sindikata i organizacija civilnog društva prema zaštiti, prema borbi za dosledno poštovanje radničkih prava i za njihovo širenje u pravcu širenja dostojanstvenog rada.

1. Repolitizacija sindikata i izgradnja političke moći i političkog kredibiliteta sindikata.

Depolitizacija sindikata u Srbiji je rezultat uspešnog delovanja zastupnika neoliberalnog shvatanja politike u okviru opšte kolonizacije sveta života od strane politike.

Pod geslom „sve je politika a politikom mogu da se bave samo političari“, sindikati su, kao i drugi subjekti javnog života, izbačeni iz politike.

Vreme je za povratak. Vreme je za shvatanje da je pitanje rada, pitanje njegove cene i njegova prekarizacija, da su to politička pitanja.

2. Radnici su radnici, ali istovremeno i građani.

Čak i da je tačno da radnik kad ulazi u firmu u kojoj radi, prestaje da bude građanin i postaje (samo) radnik, zašto onda po završetku radnog vremena, sa izlaskom iz firme, ne postaje ponovo građanin.

Zašto je neko građanin 24 sata a radnici tih 24 sata umanjenih za osam i više sati, odnosno za vreme provedeno na radu.

Nema građanstva ako imamo deobu na građane i radnike. Ko su onda građani, ako ova deoba postoji i u čijem je ona interesu. Sindikati i organizacije civilnog društva treba da odgovore na ovo pitanje.

3. Poradničenje sindikata. Sadašnji sindikati nisu radničke organizacije, već organizacije (kakve-takve) radničke elite.

Nužno je da se sindikalno organizovanje i delovanje proširi na sve one koje oficijelno Evropska zajednica i domaća politika i statistika smatraju zaposlenim radnicima.

Ako je zaposlen onaj radnik koji je u poslednjih nedelju dana radio ma i jedan sat za neku nadoknadu, onda ne može takav radnik da bude izuzet od sindikalnog organizovanja.

4. Razgraničenje sa žutim sindikatima. Sindikati su radničke organizacije koje se same izdržavaju. Poslodavci pak imaju svoje organizacije i ne mogu poslodavci organizovati radnike i to zvati sindikatima.

Znaju se „žuti sindikati“ u svim većim firmama i treba javno saopštiti njihov spisak, kao što treba objaviti i spisak sindikalnih lidera koji u pojedinim firmama od gazde primaju duplu platu ili barem veću platu samo zato što su sindikalni lideri.

5. Sindikalno kritičko preispitivanje. Kriza u kojoj se sindikati danas nalaze traže od njih da preispitaju svoje programe, svoju organizovanost i svoje delovanje.

Koji su današnji prevashodni ciljevi sindikata, kojim sredstvima se mogu ostvariti i sa kakvim radom.

Kako sindikati mogu povećati svoju moć, kako mogu da postanu kredibilni u očima članova, radnika i građana.

Kako sindikati da postanu radničke organizacije u kojima radnici vide mogućnosti za ostvarivanje sopstvenih kolektivnih, pa i pojedinačnih interesa.

Kako doći do toga da radnici u sindikatima prepoznaju svoj interes.

Niko drugi ove poslove neće obaviti u ime sindikata, to je njihov posao.

Ako neki sindikati iz političkih razloga izbegavaju svaku kritiku vlasti a pogotovo, ne daj bože, sukob sa vlašću oko radničkih prava, kako se onda može očekivati kredibilitet ovih organizacija.

6. Traženje saveznika. Ponovo je vreme da sindikati traže saveznike. U civilnom društvu pre svega. Međutim, nikako ne treba isključivati ni mogućnost političkih saveza, bez obzira na dosadašnja loša iskustva.

7. Sindikalni savez.

Sadašnji međuodnosi sindikata su katastrofalni, a oni su takvi čak iako nema svađe i pizme.

Dovoljno je da sindikati ne sarađuju pa da bude katastrofa po same sindikate i po radnike.

Nužno je započeti (ponovo) preispitivanje mogućnosti za pronalaženje „najmanjeg zajedničkog imenitelja“ – radnička prava, odbrana, poštovanje i širenje, prvi su kandidat. – Zaista je nemoguće navesti ozbiljan razlog zašto nema sindikalnog jedinstva oko radničkih prava i zašto nema zajedničke akcije.

Ili, zašto se sindikati zajedno ne zalažu za izmenu postojećih kriterijuma i procedura za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca.

Na primer, preći na apsolutni broj članova sindikata kao kriterijum reprezentativnosti, umesto dosadašnjeg kriterijuma koji se definiše na osnovu relativnog broja, tj. procenta članova sindikata u odnosu na ukupan broj zaposlenih (10% odnosno 15%), što je izgubilo svaki smisao zbog nesuvislog određenja pojma zaposlenosti.

8. Osnovati mrežu za zaštitu, poštovanje i širenje radničkih i sindikalnih prava. U tome bi valjalo da se nađu svi sindikati i sve organizacije civilnog društva koje se bave radničkim i sindikalnim pitanjima.

Osnivanje lokalnih kancelarija za ostvarivanje i unapređenje radnih prava bio bi veliki uspeh ove mreže.

Takođe je tu i podrška i saradnja sa Fondacijom Centar za demokratiju na izradi godišnjih izveštaja o stanju radnih prava.

Barem nešto od predloženog je moguće, ako se širi razumevanje i svest o tome da je moj problem istovremeno i naš problem, a da su naši problemi i moji problemi, jer zajedno smo na brodu koji propušta vodu; možda oni najbolji plivači i mogu da se spasu, ali šta je sa ogromnom većinom?