Vreme kad se Galaktus ponizio

Kad se u avgustu 1961. pojavila na kioscima prva sveska F4, niko nije ni slutio, kako piše teoretičar Marvela Karlhajnc Borhert, šta će time doći na svet stripa i o kakvom se revolucionarnom prevratu radi. Najmanje Atlas, izdavač koji je postojao još od 1939, kao Timely Comics Group i od kojeg će nešto kasnije nastati Marvel. Ni drugi veliki izdavači kao što je National Comics (DC), nisu ništa slutili o konkurenciji koja će ih tačno jednu deceniju kasnije priterati uza zid. Superheroja je bilo već četrdesetih godina 20. veka (prvi se pojavio Supermen 1938), ali nikada pre Marvela ovi junaci nisu imali tako intenzivan privatni život, probleme komunikacije, inhibicije, ljubavne jade, želje i strahove. U istoriji devete umetnosti taj se kopernikanski preokret i njegove tekovine obično karakterišu kao „Marvel Way“ i to posebno kad se, ne bez razloga, glorifikuje kreativna ličnost Stena Lija.

U toj deidealizaciji superheroja, situirana Četvorka, čiji članovi čak i ne kriju dvostruki identitet, nije baš idealan primer revolucionarnog prevrata, jer stepen socijalne i ljubavne frustriranosti tek sa Spajdermenom postaje paradigmatičan ucrtavajući „Marvel Way“ koji se vremenom omasovio u američki „monomit“. Prokletstvo „nultog časa“ (najčešće radijacija), i filantropija, determinante su većine delija i cura koje je Sten Li proveo kroz žanrovski ritual inicijacije. Cinizam je često bio proporcionalan frustraciji, svakog junaka ponaosob. Sem netipičnog Konana, i donekle Tora, Marvelovi junaci slabo nose „ničeovski resantiman heroja“.

I cela ova priča zbog Srebrnog letača (Silver Surfer). Naime, ovaj Marvelov superheroj, premijeru je imao u stripu o F4, da bi se potom „osamostalio“. Na filmu je premijeru imao u drugom nastavku priče o F4 – Uspon Srebrnog letača (2007). Nastavak, kao i prvenac, napadno ignoriše koloplet izvornih stripovskih značenja, navodeći film pomalo vulgarno na vodenicu zabave. Ali, scene sa Srebrnim letačem kud i kamo su bolje. Čak su uhvatile i nešto od „duha“ stripa. Melanholiju, pre svega. Vizuelno dostojno ispraćenu. Za razliku od dobrog dela Marvelove dece, Letač nije produkt radijacije, ili nekog drugog, Marvelu dragog „nultog časa“. A, nije ni ciničan. On je vanzemaljac. Sa planete Zen La. Pravo mu je ime Norin Rad. Dok je živeo na rodnoj planeti mnogo je voleo svoju dragu po imenu Šala Bal. Onda je do Zen La stigao Galaktus – gutač planeta. Da bi spasio rodnu grudu i svoju voljenu, Norin Rad pravi pakt – postaje Galaktusov glasnik, otkriva mu nove svetove od kojih se ovaj hrani. Tako Letač stiže i do Zemlje. Za njim i Galaktus. Ali, Letač krši pakt, u obilju zemaljske palosti prepoznaje „ljudskost“ i napada Galaktusa.

Zemlja je odbranjena, Galaktus daje reč da mu ona više neće biti na „meniju“, ali svom bivšem Glasniku pravi kosmičku Barijeru, tako da ovaj ostaje zarobljen s ljudima, i svim onim što ide s njima u paketu. Umesto da bude nevesta kraljevstva, Šala Bal je izabrala „bednu utehu jednog sećanja“, kako to njeni bezuspešni prosci vele. Bar jednom, vremenskim vrtlozima, Letač je prevario Galaktusovu Barijeru, ali je umesto slobode opet našao čamotinju, i vratio se svojoj sudbi kletoj – Zemlji.

Galaktus kaže: „Veličanstvenost je moja!“ Letač tvrdi: „Čistota obitava u duši i ne zavisi od mesta rođenja.“ Crtež Džona Buseme (John Buscema), po scenariju Stena Lija, bio je onaj Letač kakvim ga prepoznajemo: Anatomski savršen, sa facijalnom ekspresivnošću koja ide od bolnog grča, do suze isposnice. Od „sećanja na prošlost koja su sad moje sklonište“, do instinktivnog otpora da ga „usamljenost ne uništi“. Surferova sudbina je kontradiktorna: Istovremeno, on je i vagabunda, i zatočenik. On je i epifanični tuđinac, ali i onaj odbačeni srodnik koga preziremo jer nas podseća na sitnoću naših duša i mizerna nepočinstva. Ali, Letač koga smo videli u filmu, bliži je Mebijusovom (Moebius) doživljaju (koji je takođe nacrtao jednu epizodu po Lijevom scenariju), nego Buseminom klasicističkom, marvelijanskom, pristupu. Taj projekat započeo je 1987, kada je Mebijus ručao s Lijem. To je bio „jedan od najtežih zadataka koje sam ikada imao“, kako je priznao veliki crtač.

Epizoda se bavi drugim Galaktusovim dolaskom na Zemlju. Letač ga pita zašto je prekršio svoje obećanje? Galaktus mu odgovara da zakletva nije prekršena: „Nisam nikoga napao. Došao sam u miru. Jednostavno, dopuštam lakovernim pripadnicima ljudskog roda da unište sami sebe. U moje ime!“ Letač mu replicira da se „nikada pre moćni Galaktus nije tako ponizio“. Ovaj mu odgovara: „Nikada pre me nije obuzela takva strašna glad!“ U armagedonskom ambijentu pojavljuje se i lažni prorok („Istina je apstrakcija. Moć je sve!“), ali na kraju njega Letač prosvetljuje, dok narod, onaj običan, ponovo odbija spasenje. I to s gnušanjem, odbacujući Letača koji se za njih žrtvovao. Izlišno je trošiti reči o soteriološkim, i ostalim konotacijama ovog stripa (Galaktus kao moderni Levijatan), s naznakom da su ta značenja uverljivija jer zlo i dobro nisu manihejski podeljeni, crno-belo, nego se prostodušnost prepliće s lakomošću, predrasudama, sebičnošću, alavošću, strahom od nepoznatog i svim onim osobinama koje su za melanholičnog Surfera zlokobnije od moći koje poseduju arhetipski Galaktus ili Mefisto.

Da nije imao prethodne vizuelne Busemine reference, Mebijus bi, kako je rekao, Galaktusa nacrtao „kao da je učinjen još više od čiste izražene energije, s bezbojnim ili bronzanim odbljeskom“. U filmu Galaktus nije antropomorfan, već je agresivna plima kosmičke prašine. Za Mebijusa, Galaktus je koncept i princip koji humanoidni oblik uzima kako bi se obratio ljudima. Marvelovci – Džon Busema i Džek Kirbi – Letača su učinili atletom, gotovo ratnikom. U tom kontrastu, melanholija i sav onaj čemer su i unikatniji, ali Mebijus je išao drugim putem, tako da je njegov Surfer „sav u gracioznosti“, jer ga je ovaj umetnik video kao „refleksno i elegantno biće“. On je takav i kad je ranjen i očajan, i na tom mestu film i Mebijus se zaista podudaraju. Ali, slabo gde još. Ovaj Letač nije instant tvorevina ili afekat, već odraz autora (Mebijusa). Uostalom, i Kolin Vilson je pronašao svoj put kad je preuzeo Bluberija, a ako Mebijus, u vesternu poznat kao Žan Žiro, to tvrdi, njegov Surfer je još legitimniji.

Uspeh Letača, u svim verzijama, jeste da reflektuje veoma osobenu viziju koja je očito pesimistična u pogledu sudbine sveta, ali da se iza nje, opet, krije vizija nadahnuta idealizmom i nadom. Odgovor će, najpre, biti u slobodi izbora. Pa makar tu odluku podstakla i Džesika Alba koja glumi u F4. To je surferski princip u duševno-socijalnom ambijentu prožetom agoničkom usamljenošću, zjapećim nerazumevanjem, borbom i potragom za istinom. Ali, taj antropološki pesimizam nikad nije skliznuo u opskurni nihilizam. Surfer zaslužuje film lišen nepotrebnog balasta Fantastične Četvorke. Bar ovakve.

Mebijusovu i Lijevu epizodu o Letaču, na ovim prostorima je objavio u dva nastavka zagrebački Comicon (1990), a Busemine ćete lako naći ako malo pročešljate Stripoteke iz osamdesetih godina.