Vreme kada smo bili globalni akter

Kao jedan od učesnika međunarodne radionice „Pokret nesvrstanih i socijalistička Jugoslavija“, koju od 23. do 26. februara organizuju Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Ekonomski institut u Zagrebu i Rosa Luxemburg Stiftung Jugoistočna Evropa – Jakovina navodi da je razdoblje jugoslovenske spoljne politike kao jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih bilo obeleženo njenim prestižnim statusom unutar međunarodne arene.

Kroz taj pokret ona je uspela da izbalansira odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, tako što je vrlo pragmatično koristila svoju specifičnu poziciju:

– Unutar Ujedinjenih nacija Jugoslavija je ocenjena kao treća najuticajnija zemlja posle SAD i SSSR-a. Između ostalih, to je tvrdio i Zbignjev Bžežinski. Teza je bila da je Jugoslavija posle ove dve vodeće sile, na globalnom planu bila najkreativnija i najprisutnija. Ona se uspela pozicionirati kao zemlja koja unutar hladnoratovskog istorijskog konteksta, govori u ime ogromnog dela sveta koji je bio interesantan i ekonomski i po idejama koje su odande dolazile, navodi Jakovina.

Razdoblje između pedesetih godina (kada su se obavljali pripremni sastanci za 1961. godinu i zvanično formiranje pokreta na konferenciji u Beogradu) i kraha socijalističkog bloka ali i same Jugoslavije, bilo je obeleženo brojnim specifičnim uticajima koje je Jugoslavija ostvarivala preko svoje „nesvrstanosti“.

Među najpoznatijim je i delovanje jugoslovenske građevinske industrije u zemljama članicama pokreta.

Aktivnosti jugoslovenskog građevinskog giganta, Energoprojekta iz Beograda i dostignuća u oblasti arhitekture, tema je o kojoj će na međunarodnoj radionici govoriti Dubravka Sekulić sa londonskog Royal College of Art.

– Pogled na mnoge projekte, posebno iz perioda s kraja 60-ih i sredine 80-ih, govori o neverovatnoj raznovrsnosti i snazi da se u okviru jednog sistema kome je ipak izgradnja i građevinarstvo bila primat razviju specifične autorske prakse koje uspevaju da unaprede shvatanje arhitekture. Projekti, posebno za seriju konferencijskih dvorana i hotela u Zambiji, Ugandi, Gabonu ili Zimbabveu, ili Međunarodni sajam u Lagosu su – po kompleksnosti uslova, rokova, i tokova snabdevanja – višestruko nadilazili kompleksnost s kojom su arhitekti nosili na projektima u zemlji. Mislim da su kompanije poput Energoprojekta možda najveći pobednici tog perioda. Tome svedoči ne samo zgrada Energoprojekta na Novom Beogradu završena 1982, već i razni blokovi, posebno na Novom Beogradu, koje je Energoprojekt kao investitor izgradio početkom 1990-ih. Za to je korišćen kapital ali i menadžerska znanja (‘know how’) koja su usavršena u inostranstvu. Svi ti projekti došli su kao izvesna materijalizacija profita tzv. zlatne afričke faze 70-ih, navodi Sekulić.

Jugoslovenski doprinos raspravama i aktivnostima koja su se posle Drugog svetskog rata odvijala na polju feminizma i ženskih prava, takođe je bio u značajnoj meri određen jugoslovenskom „nesvrstanošću.

Chiara Bonfiglioli sa Univerziteta u irskom gradu Korku, na ovogodišnjoj radionici posvećenoj „Nesvrstanima“ govoriće o jugoslovenskom feminizmu i kontaktima koji su na tom „terenu“ ostvarivani sa saborkinjama iz nesvrstanih zemalja:

– Iako se predstavnice jugoslovenskih ženskih organizacija nisu identifikovale kao „feministkinje“, one su svakako bile u kontaktu sa aktivistkinjama sa „globalnog juga“ koje su se identifikovale kao pionirke drugog talasa feminizma. Neka od tih imena su Egipćanka Dariyya Shafiq ili Indijka Vina Mazumdar. Jugoslovenske aktivistkinje su i te kako bile svesne ženskog aktivizma u antikolonijalnim pokretima i njihovog angažmana u novim, postkolonijalnim državama. O tome svedoče brojne publikacije u jugoslovenskim ženskim časopisima, kaže Bonfiglioli.

Povezivanje aktivistkinja na polju ženskog pitanja i feminizma bilo je značajno utoliko što je omogućavalo da se to pitanje ne posmatra izolovanim od širih pitanja klase, rase, socijalne pravde i nejednakosti, pogotovo između globalnog severa i juga. Ova je perspektiva, već na samom početku (sa Antifašističkim frontom žena – AFŽ) doprinela jednom radikalnijem pojimanju borbe za ženska prava:

– Posle razlaza sa Staljinom 1948, najistaknutije su bile žene koje su bile deo partizanskog pokreta i koje su činile jezgro AFŽ-a i njenih naslednica (SŽD/KDAŽ). Aktivistkinje i političarke poput Vide Tomšič distancirale su se od feminizma iz razdoblja između dva rata jer su ga smatrale buržoaskim, navodi Bonfiglioli.

Iz današnje perspektive ne možemo se ne upitati kako je Pokret nesvrstanih sa toliko različitosti unutar sebe ostao funkcionalan čitave tri decenije (iako i dan-danas postoji, njegov uticaj na globalnu politiku nemerljiv je sa onim koji je imao u vreme Hladnog rata). Odgovor na to pitanje daje nam profesor Jakovina:

– Pokret je mogao biti ili produbljen ili proširen. Produbljivanje pokreta je moglo izazvati brojne poteškoće kod mnogih zemalja koje su želele biti možda više na sovjetskoj strani ili koje su imale nerešene međusobne odnose. Zato je primenjena druga logika – proširivanja, koja je podrazumevala to da pokret postaje sve veći i da se širi ali da se u njemu ostavlja neki vid demokratije koji bi omogućio „suživot“ zemljama kao što su Kuba i Severna Koreja s jedne i Singapur ili Saudijska Arabija, s druge strane. Sa toliko različitih zemalja, svaki pokušaj produbljivanja doveo bi do tenzija i protivljenja nekih – baš kao što je pokušaj da se pokret institucionalizuje i dobije stalna politička tela naišao na otpor iznutra. Neke zemlje poput Kube, ali i Egipta, svakako su gledale blagonaklonije prema Sovjetskom Savezu nego što je to Jugoslaviji ili nekim drugim zemljama u pokretu bilo prihvatljivo. Pronađen je ipak neki modus vivendi, objašnjava zagrebački istoričar.

Iskustva Energoprojekta

Modus vivendi često je pronalažen i u oblasti arhitekture i građevinske industrije. Ugovori koje je konkretno Energoprojekt sklapao sa vladama zemalja u kojima je radio, išli su ispred vremena. Ti su sklopljeni ugovori često predstavljali signal jugoslovenskom zakonodavstvu da retroaktivno mora ozakoniti poslovanja koje su njene kompanije primenjivale u inostranstvu. Analizirajući poslovanje i aktivnosti Energoprojekta u doba Hladnog rata i jugoslovenske nesvrstanosti, Dubravka Sekulić spominje ime koje je i danas aktivno u debatama oko urbanog „razvoja“ Beograda:

– Interesantno je da je na ličnom i profesionalnom polju arhitektima poput Dragoljuba Bakića iskustvo Energoprojekta omogućilo razumevanje da arhitekta ima mnogo širi domen delovanja od projektovanja zgrada. Pošto ima moć da započne procese koji su širi od same zgrade, on/a mora nositi i veliku odgovornost. Posebno ta generacija kojoj Bakići ŠDragoljub i LjiljanaĆ pripadaju – imali su priliku da se direktno suoče ne samo sa projektovanjem već i ugovaranjem i akvizicijom projekata na tržištima koji mnogo više liče na Beograd danas. Ti projekti svedoče koliko razarajući efekat na društvo može da ima urbanizam vođen hirom, pompom i (političkim) profitom, zaključuje Sekulić.