Svaki lifecoach reći će vam danas da nije dobro vraćati se preterano u prošlost, osvrtati se i upoređivati prošli život sa sadašnjim.
Ja te savete ne slušam. Ne bih umela, a i ne želim, da spustim zavesu na godine koje su za mnom, jer su one, naravno, u velikoj meri odredile moj današnji život.
***
Moje detinjstvo i mladost bili su divni. Rođena sam u Kragujevcu. Mama Olga, ćerka majora Jugoslovenske vojske umrlog u nemačkom zarobljeništvu, pobegla je za mog oca Mojsija, poreklom Srbina iz Like. Otišli su u Petrovaradin i venčali se. Kum je bio divni Dragomir Felba, tada glumac kragujevačkog pozorišta, u kome je i moj otac bio slikar.
***
Baka Zagorka se, šta će drugo, pomirila sa „situacijom“. Prihvatila je zeta. Uskoro se rodio moj brat Goran, pa onda i ja, posle pet godina.
***
Živeli smo u lepoj, mirnoj ulici Tanaska Rajića. Svaka kuća imala je dvorište prepuno cveća, ulica kaldrmisana, svi se poznaju i pozdravljaju. Naše dvorište veliko, sa dudom, velikim orahom, višnjama, ružama…
***
Na dudu nam je otac napravio skrovište, baba Zaga nam je leti grejala vodu u koritu u dvorištu, da se deca brčkaju. Spremala se zimnica, drva za zimu, kuvalo se slatko, uvek smo imali psa i mačku. Roditelji rade, baba čuva unuke. I slavi Svetu Petku. Bez pogovora.
***
Došlo je vreme za školu. Sva deca iz komšiluka idu u školu „21. oktobar“. Sa mnom je u razredu i Branko Jerinić, dečačić iz ulice, sa kojim sam se sankala i grudvala. Od tog sankanja išli smo nekako zajedno kroz život. U istom razredu u osnovnoj, pa u srednjoj, na istoj klasi glume… Raziđosmo se tek po završetku studija. On ode u Narodno pozorište, ja u Atelje 212. Ali smo i danas prijatelji. Familija.
***
Naše školovanje je uvek bilo praćeno i sećanjem na veliku tragediju, na streljanje hiljade Kragujevčana, 21. oktobra 1941. godine, u Šumaricama. Među njima su bili i đaci, izvedeni iz školskih klupa. Zato smo svake godine išli na Veliki školski čas. Hiljade ljudi, tužan i svečani dan, prepun suza i cveća.
***
Bila mi je velika čast i uzbuđenje kada sam pozvana da prvi put recitujem na Školskom času. O tremi da ne govorim. Već sam bila član Dramskog studija Doma omladine. Recitali o praznicima bili su glavna aktivnost: za Dan republike, za Dan žena…
***
Tu je bio i Dragiša Pavlović, potonji političar i bliski saradnik Ivana Stambolića. Imao je divan glas, dubok i sonoran, i recitovao je izvanredno.
***
Dom omladine je bio kultno mesto, važno za kulturu grada. Iznedrio je mnoge dobre stvari i umetnike: slikare, muzičare, glumce, književnike, a pod budnim okom predobrog upravnika Mirka Đokovića.
***
Dok smo mi na spratu spremali recitale i predstave, u podrumu zgrade stvarala se istorija YU rokenrola. Svi smo znali da je iz Čačka došao „mrak“ muzičar, koji guta električnu gitaru, neki Radomir Mihajlović Točak. Iz Kraljeva je stigao prelepi, dugokosi klavijaturista Laza Ristovski. Tu su bile i kragujevačke muzičke legende, prekaljeni kraljevi igranki i dobre svirke u gradu.
Tako je nastao SMAK.
***
Igranke su u moje vreme bile glavna zabava. U Vatrogasnom domu, Medicinskoj školi, u Domu kulture. Najlepše je bilo na Košarkaškom igralištu, u Velikom parku. Prostor u dubokom zelenilu, osvetljen reflektorima, čist vazduh… „Noći u belom satenu“, Otis Reding, Bitlsi, Rolingstounsi… Đuskanje. Pa „stiskavac“… Zaljubljivanja uz „When a man loves a woman“…
***
A onda i košarkaške utakmice na tom istom mestu. Navijanje za Radnički i Zastavu. Naravno da su dolazile i devojke. Igrali su najbolji frajeri u gradu! Igrao je i moj brat. A i ja. Za ženski tim Zastave. Ne dugo. Imala sam i druge zanimacije.
***
U četvrtom razredu gimnazije … Prve kragujevačke, najstarije u Srbiji… na predlog profesora književnosti Dušana Mandića napravila sam predstavu Budilnik, po tekstu satiričara Vlade Bulatovića Viba. Uloge sam ponudila mojim najboljim drugarima. Svi su oduševljeno prihvatili. Napravili smo odličnu predstavu, vrcavu, duhovitu, i ispobeđivali na svim amaterskim takmičenjima.
***
Kruna je bio odlazak na savezno takmičenje amatera na Hvaru. Gimnazija nam je velikodušno platila desetodnevni boravak na Hvaru. Bilo je ludo. Imali smo 19 godina…
***
Taj Budilnik je presudio. Rešila sam da polažem ispit glume na Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju u Beogradu (potonji FDU).
***
Bilo je uspešno iz prve, i za mene, i za mog drugara iz Tanaska Rajića, Branka, kome je uloga u Budilniku bila prva u životu… Na ogromnu radost primljeni smo na klasu prof. Predraga Bajčetića. Od više stotina kandidata, nas 13: LJiljana Dragutinović, Tanja Bošković, Radmila Živković, Jelica Sretenović, Miralem Zubčević, Milan Štrljić…
***
Studije glume su veoma ozbiljne i zahtevne. Časovi od ujutru do uveče, naporno, sadržajno, kreativno… Gluma, Dikcija, Tehnika glasa, Akrobatika, Mačevanje, Istorija pozorišta i filma… Naš divni, nedavno preminuli profesor Predrag Bajčetić, strog, zahtevan, nepopustljiv. Izuzetan intelektualac i pedagog, tera nas da mnogo čitamo, da mislimo svojom glavom, vežbamo… Izostajanje sa časova nezamislivo, produžava časove bez pardona. Pravi dril. Bilo je PREDIVNO.
***
Prostorije Akademije bile su u Knez Mihailovoj ulici, iznad kafane Kolarac. Malo je reći da je Kolarac bio sastavni deo našeg školovanja. Konobari – kao familija. Često se jelo na veresiju. Često – klot pasulj. Stalne mušterije, slabo platežne, bili su i studenti obližnjih fakulteta, Filozofskog, Filološkog, Likovne akademije.
***
Bio je to nekakav umetnički, raščupan, boemski krug ljudi, koji će kasnije postati značajni pisci, slikari, reditelji, glumci. Sećam se slikara Dragana Lubarde, koji je često sedeo u Kolarcu i u svoj blok ucrtavao prizore iz života kafanske bratije.
***
Bio je to početak sedamdesetih. Buntovna 68. još uvek sveža u sećanjima učesnika tog prebrzo ugašenog studentskog protesta. U Kolarcu su nama, tek pristiglim brucošima, prepričavali događaje iz tih dana, opsadu Filozofskog fakulteta, vatrene govore, zborove… Uzbudljivi dani koje smo propustili, na našu žalost.
***
Sedamdeset prva – godina kada sam došla na Akademiju – bila je i godina Plastičnog Isusa, diplomskog filma studenta filmske režije Lazara Stojanovića. Film je zabranjen, stavljen u bunker… Lazar je zaradio zatvor. NJegovi profesori kažnjeni – reditelj Aleksandar Saša Petrović udaljen sa Akademije, a reditelj Živojin Pavlović premešten na mesto magacionera!!
***
Te godine desio se i prvi FEST, pod sloganom HRABRI NOVI SVET. Otvoren je filmom MEŠ Roberta Altmana.
***
I BITEF je već u zamahu. Mira Trailović i Jovan Ćirilov dovode u Beograd sjajne, prevratničke predstave koje menjaju percepciju i ukus beogradske publike.
***
Mi studenti trudimo se da budemo svuda gde se dešavaju čuda beogradskog pozorišnog i filmskog života. Pratimo i nove predstave beogradskih pozorišta. Malo nam je časova. Gladni smo svega što ima veze sa glumačkim poslom. Ulazimo na razne načine – uz indeks, na prevaru, na guranje…
***
Možete li da zamislite da su nekad ispred beogradskih pozorišta tapkaroši prodavali karte za omiljene predstave! Danas to zanimanje valjda više i ne postoji.
***
Četiri godine su proletele. Diplomirala sam. I šta sad? Već sam glumica?!? Hmmm… Kud ću sad?
***
Stvari su se brzo razrešile. Veliki profesor dikcije, čuveni dr Branivoj Đorđević pozvao me je da budem asistent na njegovom predmetu, važnom i složenom. Akcenti, dijalekti, besedništvo, govorne radnje… Prihvatih sa dozom straha…
***
U isto vreme, Bora Đorđević, tada student produkcije na FDU, pozvao me je u svoju grupu Suncokret. Pre toga, LJilja Dragutinović, Tanja Bošković i ja bile smo kratko vreme pridružene članice grupe S vremena na vreme. Napravili smo par snimaka, nastupili na Subotičkom festivalu. Pevale smo grleno, etno, kako se to danas kaže.
***
Inače se na našoj klasi mnogo i dobro pevalo, Bora je to čuo i pozvao me u grupu… Divno! Bekstvo u muziku! Snimanja, koncerti, putovanja… A u isto vreme pedagoški rad na Dikciji, a zatim i na Glumi. Bilo je beskrajno zabavno. Zbog muzike sam odbijala glumačke poslove! Čak i jednu seriju! Muzika je pobeđivala! Uzmeš i pevaš! Ništa lepše!
***
Inače, studentima glume bilo je zabranjeno da rade izvan škole u prve dve godine studiranja. To je bilo dobro i neophodno. Još uvek je glumačko biće rovito, nesigurno, neformirano. Tu je naš profesor bio strog i nepopustljiv. Tek posle dve godine mogli smo da prihvatamo uloge u pozorištu ili filmu. Neki su ih dobijali odmah u trećoj godini, neki kasnije. Naravno da je bilo mladalačke zavisti i zabrinutosti… „A ja?“
***
Eto, ja pobegoh u muziku. I to uspešno. Suncokret je bio zanimljiva grupa koja je na nov način izvodila našu etno muziku. Godine 1976. bili smo najbolja akustičarska grupa Jugoslavije. U isto vreme najbolji rok bend je bio SMAK. LJudi i danas vole pesme Suncokreta: ”Prvi sneg”, “Moje bube”, “Oj, nevene”…
***
A mi smo do danas svi ostali dobri prijatelji, često i saradnici. Bora ima Čorbu, Bilja Bistrik, Sneška svoju makrobiotiku, Boža svira u Bistriku, Bata je strogi profesor matematike. Ozbiljni ljudi.
***
Kada sam dobila svoju prvu filmsku ulogu (mada je prva bila u filmu Krvava bajka, još u srednjoj školi) u filmu Srđana Karanovića Miris poljskog cveća, stvari su se zakomplikovale. Bila je to nevelika uloga novinarke. Divan, otkačeni film, sniman u Zemunu na obali Dunava.
Nezaboravno iskustvo. Gaga, Berček, Diklić, LJuba Tadić…
***
Zatim su došli drugi filmovi: Prkosna delta, Dorotej, Pad Italije, U raljama života. Rad sa sjajnim rediteljima, đacima „praške škole“, Karanovićem, Markovićem, Zafranovićem, Grlićem, na moju sreću i radost. Napustila sam SUNCOKRET, opet, na moju žalost.
***
Moje prve dve pozorišne uloge bile su u Narodnom pozorištu, na sceni Krug 101. Predstave – Položaj života u našem vremenu i Znam Dabli Fejsa. Nevelike i ne naročito zapažene uloge. U prvoj predstavi bila sam novinarka koja postavlja pitanja, a onda glumci odgovaraju monolozima. A ja slušam. U ruci lažni plastični mikrofon, o ramenu lažni magnetofon. Toliko.
***
Druga predstava je parodija na Nušićevo Sumnjivo lice, u žanru vesterna!!! Slobodan Selenić, koji je tada pisao pozorišne kritike u listu EKSPRES, zamenio je imena meni i Tanji Bošković, koja je takođe igrala u predstavi. Težak udarac za mlade glumice na početku karijere!
***
Prava stvar za moju pozorišnu karijeru je došla kad me je Muci Draškić pozvao u Atelje 212, prvo za predstavu Marija, Isaka Babelja, a onda i za Oj Srbi’o, nigde ‘lada nema, Zorice Jevremović Munitić.
***
Stati na scenu sa „izvođačima glumačkih radova“, Zoranom Radmilovićem, Petrom Kraljem, Nedom Spasojević, Milošem Žutićem, Slobodanom Perovićem, Taškom Načićem… Ostvarenje snova za mladu glumicu. Gledaš, učiš, kraduckaš, diviš se…
***
Sećam se prve probe predstave Oj Srbio koju je režirao Draškić. Miloš Obrenović (Zoran Radmilović) leži na stolu, oko njega Pera Kralj, Milutin Butković, masiraju Milošu leđa… Ja igram Miloševu ljubavnicu Jelenku, sa kojom Miloš ima sina Gavrila. Mali Gavrilo je smrtno bolestan. Ulazim na scenu. Prvi put.
***
„Gde si, Jelenka“, pita Miloš (Radmilović) strogo.
„Bila sam kod deteta…“, kažem u suzama, koje sam na jedvite jade pustila već na toj prvoj probi.
„Pa kako je dete”, pita Zoran, ali sa zaječarskim, kratkim, zajebantskim akcentom. Svi prasnuše u smeh, a mlada glumica (ja), da’nu dušom, pade joj kamen sa srca. Prođe me i trema i napetost. Takav je bio Atelje.
***
Taj duh, radost, humor, nesklonost ka patetici, sloboda, uživanje u igri – to je bilo ono što sam najviše volela u pozorištu.
***
Ubrzo su me Mira Trailović i Muci Draškić pozvali u angažman, što sam sa radošću prihvatila. Prešla sam sa fakulteta u Atelje, gde sam i danas. 45 godina vernosti. 45 sezona uspešnih i manje uspešnih, mnogo predstava, uloga, sjajnih reditelja, divnih kolega, mnogo publike…
***
Moja druga kuća. Nekako je proletelo. Mnogih od tih fantastičnih ljudi nema, ja sam sada najstarija u ansamblu. Ali svi oni žive, i to nije preterivanje, u toj kući. Na sceni, u garderobama, u legendarnom bifeu.
***
*Živi taj duh Ateljea kojeg je publika oduvek volela i podržavala. Kritičari su često kritikovali predstave i igru glumaca Ateljea, proglašavali to jeftinom šala-komikom. Ali kad prevališ 200 ili 300 predstava, a publika se još uvek grabi za karte, ovakve kritike teško opstaju…
***
Naravno, Atelje nije bio samo kolevka specifičnog humora, nego i rodonačelnik avangardnog teatra, razbijač svega oveštalog u pozorištu. Bilo je i nerazumevanja, katastrofalnih kritika, političkih zabrana. Ali niko nije mogao da doskoči Miri Trailović, njenoj umešnosti i ljubavi prema Ateljeu. Kada bi je neko upitao o premijeri koju je prethodne večeri gledala u nekom drugom pozorištu, rekla bi sa osmehom: „Još jedan uspeh Ateljea 212…“ Bila je velika figura naše kulture. I svet ju je priznavao.
***
Atelje je mnogo putovao: Meksiko, Venecuela, Iran, Amerika… Anegdote sa tih putovanja su trajna istorija Ateljea.
***
Jednom prilikom na nekom prekookeanskom letu pilot je zapretio da će da prizemlji avion zbog alkoholizovanih putnika (čitaj ateljeovaca). U nastaloj mrtvoj tišini ustao je Radmilović sa svog sedišta, i na čistom srpskom jeziku uzvratio: “E, ovome se od tebe nisam nadao!“
***
U Atelje sam došla 1982. Za sve ovo vreme uspešno su ga vodili Mira, pa Muci Draškić, kratko vreme Bradić, zatim Cvetković, pa jedan gospodin koga ću preskočiti… Danas je na čelu Branimir Brstina, dugogodišnji glumac Ateljea, neko ko ga veoma voli i razume. Mislim da je veoma uspešan.
***
Mnogo je predstava koje sam volela u dugogodišnjem radu: Kosančićev venac, Kneginja od Foli Beržera, Iza kulisa, Silvija, Čaplja, Kola mudrosti… LJubavno pismo igramo 24 godine, Slavnu Florens preko 100 puta… Danas imam nekoliko naslova na repertoaru. Prošle sezone sam bila rekorder u pozorištu sa 109 odigranih predstava.
***
Volim snimanja. Ekipa je uvek nova porodica. Novi predeli, zanimljivi likovi. Mnogo je filmova i serija iza mene. Ne bih da nabrajam. Dobih i nagrade. Zlatna arena, dve “Teodore”. Za najnoviji film Kozje uši dobila sam nekoliko nagrada u Sopotu, Nišu, Berlinu, Sofiji… Nagrade prijaju, ali ništa ne garantuju. Svaki put počinješ ispočetka i ne znaš dokle ćeš stići. I to je divno. Nikad dosadno.
Bio je to početak sedamdesetih. Buntovna 68. još uvek sveža u sećanjima učesnika tog prebrzo ugašenog studentskog protesta. U Kolarcu su nama, tek pristiglim brucošima, prepričavali događaje iz tih dana, opsadu Filozofskog fakulteta, vatrene govore, zborove… Sedamdeset prva – godina kada sam došla na Akademiju – bila je i godina Plastičnog Isusa, diplomskog filma studenta filmske režije Lazara Stojanovića. Film je zabranjen, stavljen u bunker… Lazar je zaradio zatvor. NJegovi profesori kažnjeni – reditelj Aleksandar Saša Petrović udaljen sa Akademije, a reditelj Živojin Pavlović premešten na mesto magacionera! Te godine desio se i prvi FEST, pod sloganom HRABRI NOVI SVET. Otvoren je filmom MEŠ Roberta Altmana.
***
Taj duh, radost, humor, nesklonost ka patetici, sloboda, uživanje u igri – to je bilo ono što sam najviše volela u Ateljeu.
O sagovornici
Gorica Popović rođena je u Kragujevcu, gde je završila gimnaziju, a glumu je diplomirala na FDU u Beogradu. Ostvarila je na desetine filmskih, pozorišnih i uloga u TV serijama. Bavila se i muzikom, bila je članica grupe Suncokret. Od 1982. je stalna članica Ateljea 212. Za svoja glumačka ostvarenja dobila je brojne nagrade, među kojima i Zlatnu arenu, Caricu Teodoru … Živi i radi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
