Vrh na koji se ljudi penju, a Bog spušta

Spis je sastavljen od 30 pouka. Kao što je po merilima onog doba, potrebno da čovek proživi 30 godina kako bi postao zreo, tako je i monahu potrebno da prođe 30 stupnjeva u svom podvigu da bi dostigao duhovno savršenstvo.

„Ideja Lestvice, tog stupnjevitog izrastanja u duhovno savršenstvo, uzeta je iz poznatog starozavetnog viđenja praoca Jakova. Simbolički, Jakovljeva lestvica, koja stoji na zemlji i vrhom dotiče nebo, po kojoj se anđeli božji penju i silaze i na čijem se vrhu nalazi Gospod, treba da označi čovekov put ka visinama božanskog savršenstva i vezu između zemlje i neba.“ (M. Čanak, Put u petu dimenziju) U tridesetoj pouci Sv. Jovan Lestvičnik govori o „svezi dobrodeteljne trijade vrlina, tj. o ljubavi, nadi i veri“.

Mirko, Bole, Đole, Mićko Brković, profesor Đurović, Mici, doktor Moča i ja, išli smo na Svetu goru i posetili smo manastir Hilandar. Podeliću sa vama nekoliko ljudskih trenutaka koje sam doživeo. Želim da vam otkrijem dati oblik stvarnosti u određenom prostoru i vremenu. Stvarnost je ukupnost svih priroda i svih zamislivih priroda, zajedno sa svim njenim suštinama, zbivanjima i pojavama. Odlazak brodom na Svetu goru svakako se čoveku ureže u pamćenje. Iz profanog sveta, iz mesta Uranopolis odlazite brodom i stupate na Svetu zemlju. Uzbuđenje lebdi u vazduhu. LJudi koji su skloni čašici više ne piju ništa. To je iščekivanje.

Prvi trenutak potpunog uzbuđenja je kada stupite u krug manastira Hilandar. Unutra ste, odjednom sami pred sobom i pred Bogom. Nešto u vama zatreperi, a vetra napolju nema. Sa nekim delite misli, a sami ste. A onda uzmem olovku i papir, sedem na ulazu u manastir i počnem da crtam. Nisam to radio ranije.

U manastiru Hilandar Iguman manastira je Bogorodica Trojeručica, a monah je Proiguman. Drugi važan trenutak je prisustvo službi. Posle popodnevne službe pristupa se Bogorodici Trojeručici na tačno određeni način. Tri puta se prekrstite, kleknete na oba kolena, dodirnete čelom pod, a onda možete da pristupite i ljubite Bogorodicu; zatim se ponovo prekrstite, kleknete na oba kolena i čelom dodirnete pod; nakon toga izlazite napolje. Popodnevna služba protekla je u utisku o toj proceduri. A pravo uzbuđenje stiže tek ujutru na jutarnjoj službi kada ponovo pristupate Trojeručici. Znate postupak, sada ste opet sami pred sobom i Bogom, sada se molite, a telo obuzima nestvarni osećaj. Kao da opštite sa višom silom.

Pitanje posvećenja je trajno ljudsko pitanje. Svi mi u životu, bez obzira na iskrenu težnju da budemo bolji, imamo i neke slabe trenutke. Može nam se dogoditi da padnemo i ponovo nastavimo da se penjemo Jovanovim lestvicama. Ali, kakve veze ima sveti Jovan Lestvičnik sa Hilandarom? U staroj trpezariji manastira nalazi se slika koja simbolizuje Svetog Jovana Lestvičnika i njegove lestve, po kojima se ljudi penju i silaze, neki padnu pa se opet penju, a odozgo se anđeli spuštaju i penju. Baš u duhu reči: „Penjite se, penjite, braćo! Hrabro postavljajte lestve u srce svoje, slušajući onoga koji je, krstivši se u tridesetoj godini vidljivog uzrasta, dostigao trideseti stupanj lestvice, jer on je ljubav!“

U delu Hilandarski tipik Sveti Sava je predočio ustrojstvo manastirskog života tadašnjim monasima kao i onima koji će tek doći kroz buduća imena. „Kako treba da činite napisah vam, da položite kao neki vid mere, ne samo vama, nego i onima koji će posle vas boraviti u ovom životu.“

Sve pouke kojima je nastojao da pospeši napredovanje u vrlini podredio je duhovnom uzrastanju prvenstveno uz ljubav. Sava je ubedljivo podržavao svoje monahe na putu kojim će zajedno hoditi uzdajući se pre svega u ljubav: „jedan prema drugom jedinstvo i ljubav u miru čuvajući provedite, jedni druge raspaljujući srdačnom voljom, jedni druge utvrđujući, poučavajući moleći se, trpeći, razumevajući jedni druge na podsticanje dobrih dela na podsticanje ljubavi, i prosto reći, na sve što je dobro, što je spasonosno, što je vrlina i što je pohvala“.

Istrajavajući na uzanoj monaškoj stazi, Sava se u Hilandarskom tipiku oslanjao ne samo na biblijsku postojanost učenja o ljubavi, nego i na svetogorsko podvižničko iskustvo koje je neposredno sticao odmeravajući ga sa bogougodnicima iz minulih vremena, čijim žitijima se napajao.

Kao da iz njegovih reči o sticanju vrlina progovara Sveti Jovan Lestvičnik dok poručuje da su za pobedu koja pobeđuje sav svet potrebni „vera, nada, krotost, trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najpre nad svim ovim anđeoska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav“. To isto, na malo drugačiji način nam saopštava i Viktor Igo: „Ima jedan vrh, taj vrh je ideal; tu se Bog spušta, a čovek penje.“