Vrhunski patriotizam je kod mladih razvijati kritičko mišljenje

– Sadašnji zakoni i pravilnici ne „vide“ takvu mogućnost. Svi izdavači se „takmiče“ na tržištu pod jednakim uslovima i zadatim pravilima. Ukoliko se zakoni promene, važiće i nova pravila – poručili su za Danas iz ZUOV-a, ali nisu odgovorili na naše pitanje da li je obećanje o jedinstvenim udžbenicima bilo „iznuđeno“ nakon pomenutog novinskog teksta.

Teze da u nastavnim programima nedostaju sadržaji koji bi kod mladih razvijali nacionalni identitet nisu od juče. Kao ni zaključci da nam udžbenike pišu stranci, da u njima nedostaje patriotizma, da se istorijske činjenice u udžbenicima istorije tumače iskrivljeno, a u čitankama nema dovoljno dela koja podstiču ljubav prema domovini i zavičaju…

Predlozi da školske knjige treba da izdaje jedan, i to državni izdavač, po pravilu se pojavljuju u vreme kada se sprema novi odabir udžbenika, a „strane“ izdavačke kuće se diskvalifikuju pronalaženjem grešaka u njihovim izdanjima, iako je to „boljka“ većine udžbenika bez obzira na vlasnički kapital izdavača.

TEORIJA ZAVERE

Zavod za unapređivanja obrazovanja i vaspitanja nikad nije radio analizu koja bi pokazala da li je u nastavnim programima previše ili premalo sadržaja od nacionalnog značaja. Direktor ZUOV-a Zlatko Grušanović podseća da krovni obrazovni zakon i Nacionalni okvir obrazovanja i vaspitanja propisuju da je jedan od ciljeva razvijanje ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanje osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanje i negovanje srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture, ali i razvijanje interkulturalnosti.

Grušanović ističe da se nacionalni identitet ne može posmatrati izolovano od procesa koji na njega utiču. Obrazovni sistem, dodaje, treba da stvori i građanina sveta, a jedna od međupredmetnih kompetencija je i odgovorno učešće u demokratskom društvu.

– Stoga je teško odgovoriti na pitanje da li nacionalnih sadržaja ima premalo ili previše jer se zastupljenost nacionalnog identiteta u programima može tumačiti na potpuno različite načine, što se neretko dešava i u stručnoj, i u naučnoj javnosti. Kad nemamo precizno definisane odrednice, jasno je da ih svi mogu posmatrati u „ličnom ključu“. Ipak, kada se pogledaju programi srpskog jezika u prvom ciklusu obrazovanja i vaspitanja, može se zaključiti da nacionalni sadržaji čine do 90 odsto tema. I drugi predmeti u prvom ciklusu polaze od podataka koji su bliski učeniku. Svet oko nas /priroda i društvo započinje posmatranjem najbližeg učenikovog okruženja (dom, škola, deo naselja), u drugom razredu upoznaje se naselje sa okolinom, u trećem kraj u kojem živi, a već u četvrtom država Srbija – ističe Grušanović.

Podseća da u ZUOV-u od prošle godine postoji Sektor za predmete od nacionalnog značaja, a savetnici koordinatori iz tog sektora učestvuju u komisijama koje su zadužene da napišu predloge programa, pa samim tim prate i učestvuju u kreiranju nacionalnih sadržaja.

Grušanovićeva zamenica Dejana Milijić Subić napominje da svaki udžbenik mora da prati propisani program, ali da autori imaju pravo, ukoliko im se učini metodički opravdano, da unose i odlomke koji nisu striktno propisani.

Ona podseća da je koncept savremenog obrazovanja promenjen i da se bazira na ishodima, a ne na sadržajima. Zbog toga se sve što je namenjeno dostizanju propisanog ishoda može naći u udžbeniku.

– Udžbenik je „pomoćno sredstvo“ a ne osnovni alat za nastavnika. Često se zaboravlja da udžbenik nije isto što i program i da nastavnici imaju zadatak da sami planiraju nastavu, a ne da slede plan autora udžbenika. U tom smislu treba tumačiti i naloge (pitanja) koji se u udžbeniku mogu naći – odgovara Milijić Subić na pitanje u kojoj meri pisci udžbenika imaju slobodu da „kreativno“ tumače plan i program, bilo da propagiraju nacionalističku ideologiju, bilo da umanjuju značaj nacionalnih vrednosti.

– Teza da „stranci pišu udžbenike kako bi urušili nacionalni identitet“ spada u teorije zavere i tako je treba tretirati. Svi autori udžbenika su stručnjaci i/ili praktičari koji pripadaju obrazovnom sistemu Srbije. Strani udžbenici se jedino koriste u nastavi stranog jezika – kaže Zlatko Grušanović.

U ZUOV-u se ne slažu s ocenama da su nastavni programi previše ideološki profilisani jer oni slede ciljeve, opšte, međupredmetne i predmetne kompetencije, a samim tim ga slede i udžbenici. Ukazuju da svi ozbiljni, savremeni obrazovni sistemi imaju cilj da razvijaju i nacionalni identitet, ali je tu uvek i odrednica o međuodnosima i procesima.

– Ipak, slažemo se da je teorijski moguće da nastavnik „ideološki oboji“ pristup nekoj temi. Uostalom, decentralizacija koja je predviđena savremenim konceptom podrazumeva i praćenje na nivou škole (samovrednovanje). Škola bi trebalo da bude osposobljena da reaguje ukoliko primeti da pojedini nastavnik koristi nenaučne pristupe u tumačenju nacionalnog identiteta – kažu u ZUOV.

UDžBENICI ISTORIJE I DRŽAVNI MONOPOL

Državni monopol na nacionalne predmete nametanjem jedinstvenog narativa, a pre svega načina učenja o prošlosti, u direktnoj je suprotnosti sa važećim ciljevima i ishodima obrazovanja i nastave istorije u Srbiji, smatra Marko Šuica, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

– Raznovrsnost udžbenika istorije i autentičnost njihove koncepcije, koja je autonomno pravo autora i urednika izdavačkih kuća, omogućava veću kreativnost autorskih timova i prilagođavanje nastavnih sadržaja i didaktičkih pristupa potrebama učenika novih generacija. U sledećoj instanci nastavnicima se pruža sloboda prilikom izbora udžbenika i nastavnih materijala koji najviše odgovaraju specifičnostima učenika u nekoj sredini. Ono što bi trebalo da bude zajedničko u nastavi, pa i udžbenicima jeste podsticanje kritičkog, istorijskog mišljenja i razvijanje predmetnih i ključnih/međupredmetnih kompetencija, predviđenih Zakonom o osnovama sistema ili nastavnim programima – kaže Šuica.

On dodaje da se sadržaji udžbenika istorije u pogledu faktografije ne mogu bitnije razlikovati, imajući u vidu da se udžbenici pišu na osnovu programa nastave i učenja, a da ih evaluira i odobrava stručna komisija koju formira Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Ukoliko udžbenici ne odgovaraju propisanim standardima kvaliteta, ne dobijaju saglasnost za korišćenje u nastavi.

Naš sagovornik kaže da uvek može da se provuče neka nedovoljno precizna formulacija, istoriografska nedoumica u pogledu različitih brojeva ili procenata, koju tabloidni mediji, ili samopromoteri sa društvenih mreža mogu da izvuku iz konteksta i zloupotrebe.

Šuica ističe da se „senzacionalističkim pristupom nastavi i udžbenicima istorije stvara opšti osećaj nesigurnosti, čime se na posredan način opstruira složeni sistem obrazovanja“. Time se dodatno ograničava sloboda mišljenja, otežava iznošenje validnih, na činjenicama zasnovanih argumenata i narušavaju demokratske vrednosti savremenog društva.

– Stručni uvid u prošlost zahteva poznavanje metodologije istorijske nauke, koja svakako ne počiva na mističnom, ili religioznom poimanju prošlosti, već na istorijskim izvorima za čije tumačenje i razumevanje je potrebno dugogodišnje obrazovanje. Treba podsetiti da su udžbenici samo jedno od nastavnih sredstava u procesu učenja i da oni ne zamenjuju taj proces – napominje Šuica.

On dodaje da reformisani programi nastave i učenja istorije koji su nedavno usvojeni ili su u procesu usvajanja imaju izbalansiran pristup nacionalnoj i opštoj istoriji sa idejom da se te dve oblasti prepliću, smisleno povezuju. Učenici treba da uoče i razumeju međusobne uticaje i veze koje su oblikovale prošlost sveta, Evrope, naše države i njenih stanovnika različitih nacionalnosti.

– Zaboravlja se da je istorija humanistička nauka sa specifičnom metodologijom i predmetom istraživanja, a ne subjektivan i arbitraran utisak o prošlosti. Na sceni u Srbiji, ali i u regionu je vulgarizacija pristupa istoriji, koja podrazumeva dominaciju amaterskog, tendencioznog, populističkog i selektivnog viđenja prošlosti zasnovanog na poluinformacijama, falsifikatima, pseudoistoriji i zlonamernim ili prevaziđenim interpretacijama. Stav pojedinih javnih ličnosti da posredstvom tabloida menjaju sistem obrazovanja i nastavu istorije prema sopstvenim stanovištima je neprihvatljiv. Sve relevantne inicijative mogu se razmatrati u okviru postojećih procedura i odgovarajuće institucionalne javne rasprave – poručuje Šuica.

Na pitanje koliku slobodu je imao, s obzirom da je bio autor udžbenika i državnog i privatnog izdavača, Šuica kaže da je u koncipiranju i pisanju udžbenika, bez obzira na izdavačku kuću, bio ograničen jedino nastavnim programima, ciljevima nastave istorije, metodološkim i didaktičkim pravilima i odgovornošću prema učenicima.

Pretpostavku da bi državnom kontrolom i dodatnim propisivanjem sadržaja udžbenika istorije, ili srpskog jezika i književnosti, mimo postojećih programa, došlo do izgradnje nacionalne svesti kod učenika, Marko Šuica smatra – pogrešnom.

– Takav državni intervencionizam bio bi kontraproduktivan i mogao bi dovesti do diskriminatornog odnosa unutar obrazovanja uz dodatno potiranje svih ciljeva i ishoda obrazovanja propisanih zakonom. Podjednako je važno kako razumemo nacionalni identitet, na kakvim vrednostima on počiva i kako se gradi. Nametanje redukovanog identiteta na „ispravnu“ ideološku matricu, poistovećenog sa određenim verskim opredeljenjem vodi ka stvaranju kolektivne homogenizovane svesti kao jedine dopuštene, što je siguran put ka netolerantnom i diskriminatornom društvu. Skretanje u nacionalnu samoviktimizaciju i prebacivanje sa kritičkog razumevanja prošlosti na isključivo emotivan pristup u nastavi istorije neminovno sužava perspektivu pogleda u prošlost i vodi ka manipulaciji u kojoj je kritička i individualna svest učenika potpuno skrajnuta – ističe Šuica.

NACIONALNI KORPUS U PROGRAMIMA KNJIŽEVNOSTI

Ružica Marjanović, profesorka srpskog jezika i književnosti u Užičkoj gimnaziji, smatra da ideja o jedinstvenom udžbeniku iz pomenuta tri predmeta očito nije ozbiljno promišljena i čini joj se da dolazi od ljudi ili krugova koji sa školom nemaju previše kontakata.

– Da li to znači da ćemo za svaki od tih nesretnih predmeta imati dva udžbenika – jedan za nacionalni deo, a drugi za nenacionalni? Hoćemo li i predmete razdvojiti? Da li to znači da jedna metodologija i vrednosti važe kada radimo nacionalni deo, a druga kada radimo nenacionalni? Kada se ovako razloži, postane jasno koliko je predlog besmislen. Zar nije cilj da đake naučimo da misle i samostalno analiziraju? Onda neće biti važno da li analiziraju „Boj na Mišaru“ ili „Ilijadu“ i moći će samostalno da uočavaju. Jedino tako nastava neće biti svedena na indoktrinaciju. To je problem za one koji nastavu književnosti ili istorije doživljavaju kao polje dominantno nacionalnog – ističe Marjanović.

Na pitanje kako komentariše tvrdnje da u programima nema dovoljno tekstova kojima se razvija nacionalni identitet, Marjanović kaže da je pre nekoliko godina, za potrebe teksta pisanog za časopis namenjen nastavnicima književnosti u srednjim školama, sa kolegama brojala tekstove koji se obrađuju tokom četiri godine u gimnazijama.

– Ispostavilo se da je nešto više od 70 odsto tekstova iz nacionalnog korpusa. U onih manje od trideset procenata je i poneki tekst iz književnosti naroda Jugoslavije i tekstovi svetske književnosti. Kod nekoliko pisaca bi se moglo raspravljati kom nacionalnom korpusu pripadaju, zato što još uvek odbijamo da postoji jugoslovenska književnost, a ima pisaca koji se jedino tako mogu precizno odrediti – ističe Marjanović.

Ona ocenjuje da je najnovijom reformom program kozmetički modernizovan, a zapravo se dodatno insistiralo na usmenoj i srednjovekovnoj književnosti, jer je cilj da se razvija ne samo nacionalni identitet nego da se društvo dodatno repatrijarhalizuje. Čitanje domaće književnosti je, kaže, važno, ali su izbori krajnje upitni, kao i ozbiljno vidljiv nedostatak čak i informacija o nekim jako važnim autorima svetske književnosti.

– Kada se o ovome pokrene rasprava, uvek čujemo odgovor da nastavnik može sam da koriguje, izabere, kaže… ali nije dobro da nastavnik „može da popravi“, potrebno je da program omogući da do ciljeva sa đacima što brže i lakše dođe – smatra naša sagovornica.

Ona ističe da škola uvek prati tendencije u društvu, a da se ovde samo deklarativno zagovaraju univerzalne vrednosti, dok praktično insistiramo na partikularnim, tvrdeći da je naše najbolje, najlepše, najvrednije.

– Ponekad je dobro, najčešće nije najbolje. Osvešćivanje te činjenice mora biti glavni zadatak. Uostalom među ishodima obrazovanja zakon navodi da učenik prikuplja, analizira, organizuje i kritički procenjuje informacije i ume da razlikuje činjenice od interpretacija. Kada to zaista budemo postigli u školi, možete onda praviti program kakav god hoćete, imaćemo učenike koji će razlikovati znanje od indoktrinacije – ističe Marjanović.

Ona veruje da je vrhunski patriotizam kod mladih ljudi razvijati sposobnost kritičkog mišljenja. Treba omogućiti da im knjige koje čitaju pomognu da bolje, oštroumnije i kritički promišljeno posmatraju društvo u kome žive. I treba raditi na razvijanju svesti da kritika i kritički stav nisu neprijateljski, niti znače mržnju. Marjanović smatra da bismo na taj način uspeli da makar u narednim generacijama izađemo iz mitomanske prošlosti i konačno počnemo da se bavimo sadašnjošću.

– Želeti da ljudi žive bolje, budu svesniji, samostalniji, otvoreniji i odgovorniji je vrhunski patriotizam. Raditi u školi koja želi takve građane bila bi privilegija – zaključuje naša sagovornica.

Šta su nacionalni predmeti?

– Bilo bi zanimljivo raspraviti šta je nacionalna grupa predmeta. Još se nisu setili da tu uvrste i muzičku i likovnu kulturu. Zašto samo istorija, književnost i geografija? A gde je nacionalna nauka? Nacionalna filozofija? A nacionalna fizička kultura? Sve predmete možemo učiti iz nacionalnog registra. Međutim, predlagači nacionalno vide samo u geografiji, istoriji i književnosti. Zašto o Drini ili Moravi moramo da učimo na drugačiji način nego o Uni ili Vardaru? Drugačije ćemo čitati Antuna Branka Šimića od Desnice? Ako to zaista drugačije radimo, onda ulazimo u polje indoktrinacije i pripreme terena za nastavak sukoba – smatra Ružica Marjanović.

Suvajdžić: Jedinstveni izdavač – jednoumstveni izdavač

– Mislim da nije moguće, a nije ni dobro da imamo jedinstvenog nacionalnog izdavača za nacionalne predmete. Sam izraz jedinstveni izdavač sugeriše da bi to bio jednoumstveni izdavač. Ali treba da postoje ozbiljni i odgovorni izdavači (bez obzira na to da li su domaći ili strani), stručni i kreativni autorski timovi, kao i kontrolni mehanizmi. Mi to sve već imamo. Što se tiče programa, treba izbalansirano proučavati nacionalne pisce i klasike evropske i svetske književnosti. Treba modernizovati programe, što sve rade ozbiljni stručni timovi u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, ali nipošto nauštrb klasika srpske književnosti, narodne književnosti, Kočića ili Ćopića, recimo. Važan je južnoslovenski kontekst. Najvažnije, a na to odavno upozoravaju stručna društva i katedre za srbistiku, treba povećati broj časova srpskog jezika i književnosti, jer mi imamo, komparativno gledano, najmanji broj časova maternjeg jezika u regionu – kaže za Danas Boško Suvajdžić, profesor Filološkog fakulteta u Beograd.