Vučić i Evropa

Sagovornici su bili dva stručnjaka za Balkan – Eric Gordy, profesor Univerzitetskog koledža u Londonu, i Bodo Weber, analitičar u Veću za demokratizaciju politike iz Berlina.

Omer Karabeg: Tenzije u regionu vrlo često proizvodi sam Vučić, pa ih onda smiruje i za to dobija pohvale od zvaničnika Evropske unije. Najnoviji slučaj je incident sa Makedonijom kada je Srbija iznenada povukla osoblje svoje ambasade iz Skoplja navodno zbog bezbednosnih problema, pa je onda Vučić razgovarao sa makedonskim premijerom Zaevom i situacija se smirila. Zašto su zvaničnici Evropske unije o tom incidentu govorili kao da su Srbija i Makedonija za njega podjednako krive, mada ga je očito izazvala Srbija?

Eric Gordy: Mislim da je taj konflikt bio klasičan primer proizvođenja krize, odnosno performansa za medije. Za Evropsku uniju je bilo najlakše da se ne meša, da kaže da su obe strane krive i da bude zahvalna što je problem rešen. Pogledajmo šta je bio predmet spora. Navodno se radilo o prisluškivanju, mada izgleda da prisluškivanja nije bilo. Govorilo se da je to reakcija Srbije na eventualno glasanje Makedonije za prijem Kosova u UNESCO, što je prazna priča zato što Kosovo ove godine nije podnelo taj zahtev, niti to ima u planu. Mislim da su u pitanju dve stvari. Prva je da u ovom trenutku postoji nadmetanje između Vučića i Zaeva za položaj favorita međunarodnih političara. Vučić je dugo uživao taj položaj, a sada ga manje-više ima i Zaev kao pobednik na demokratskim izborima – i to Vučiću veoma smeta. Druga stvar je austrijski ministar inostranih poslova Sebastijan Kurz koji se dosta obrukao time što je vrlo jasno i javno dao podršku bivšem premijeru Gruevskom na nedavnim izborima u Makedoniji. Srpske optužbe protiv Skoplja olakšavaju njegovu poziciju, pa sada može da tvrdi da je delimično bio u pravu, mada mu to nije baš jak argument.

Bodo Weber: Nije to bio samo šou, odnosno izazivanje tenzija, da bi se gospodin Vučić potvrdio kao faktor stabilnosti regije. Treba podsetiti na još uvek nerazjašnjenu ulogu srpskih bezbednosnih struktura u aprilu ove godine tokom incidenta u makedonskom parlamentu koji je mogao poprimiti razmere krvoprolića. Tu je onda i pitanje ruske uloge. Sve su to ozbiljna pitanja. Na drugoj strani Beograd je nervozan zbog nastojanja Kosova da uđe u UNESCO, pa je pokušao da izvrši pritisak na Makedoniju u slučaju ponovnog pokretanja pitanja članstva Kosova u toj organizaciji, mada gospodin Gordy kaže da nije jasno da li će do toga doći ove godine. Srbija se na kraju povukla, jer tim potezom nije ništa dobila. Posebna priča je reakcija evropskih zvaničnika, koji u svom oprobanom maniru ne žele da zauzmu stav i da imenuju krivca.

Omer Karabeg: Milorad Dodik, koji svojim potezima stalno destabilizuje Bosnu i Hercegovinu, vrlo često je Vučićev dragi gost u Beogradu. To jača Dodikovu poziciju i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini. Zašto Evropska unija, ako Vučića smatra faktorom stabilnosti, ne traži od njega da uskrati podršku Dodiku, što bi značajno oslabilo Dodikov položaj i pomoglo da se stabilizuje Bosna i Hercegovina?

Eric Gordy: Znate, može se ta stvar i drugačije postaviti. Sasvim je moguće da Vučić više dobija od Dodika nego Dodik od Vučića. Dodik povećava Vučićev rejting kod desno orijentisanih birača. Zato Vučić, kadgod treba da napravi neki ustupak oko Kosova, učini neki prijateljski gest prema Dodiku da bi potvrdio svoju nacionalnu opredeljenost. A što se međunarodnih političara tiče, mislim da je njih strah šta bi moglo uslediti ako Dodik ode. Plaše se mogućeg nasilja, ali još više demokratije u Bosni i Hercegovini. Oni nisu zainteresovani za bilo kakav napredak Bosne i Hercegovine u tom smislu. NJihova formula je – održiva nestabilnost bez političkog napretka. To znači da će unedogled tolerisati korumpiranu elitu.

Bodo Weber: Bojim se da međunarodna zajednica, pri tome mislim na vodeće faktore Evropske unije, već više od decenije nema ozbiljnu politiku prema Bosni i Hercegovini. A što se tiče gospodina Dodika, on je već 12 godina izraz slabosti Evropske unije, možda najveći simbol slabosti evropske politike prema regiji. Inače, ja sam uvek tvrdio da je Vučiću za njegov nacionalni imidž Dodik manje potreban nego što je to bio Borisu Tadiću. Bilo je određenih pritisaka na Vučića, od strane Evropske unije i Zapada, da se distancira od politike gospodina Dodika. Poslednji slučaj bio je referendum o Danu Republike Srpske. Gospodin Vučić i njegova vlada su se tada distancirali od tog referenduma, ali nisu otvoreno bili protiv njega. Pritisak Evropske unije nikada nije išao toliko daleko da Vučić bude prisiljen da se potpuno distancira od Banjaluke, što bi bio kraj režima gospodina Dodika. To potvrđuje ono što sam rekao – nikada nije postojala jasna politika Evropska unije i Zapada prema Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Vučić je pre mesec dana najavio i ovih dana potvrdio da će na jesen biti doneta deklaracija o opstanku srpskog naroda u regionu. Zar to neće ponovo izazvati tenzije? Zar to ne podseća na Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti? Zar to ne asocira na priče o velikoj Srbiji? Šta bi bilo ako bi i drugi krenuli Vučićevim stopama, pa i oni doneli deklaracije o položaju hrvatskog naroda, o položaju bošnjačkog naroda itd. Koliko znam, Brisel uopšte nije reagovao, a to je potez koji destabilizuje region?

Eric Gordy: Brisel ne reaguje, zato što on ni na šta ne reaguje, što smo videli u mnogim slučajevima. Rekli ste da deklaracija podseća na Memorandum. Međutim, Memorandum nije bio zvanični dokument. Iza njega nije stajala ni vlada, ni politička stranka, on zvanično nije bio ni publikovan. Pomenuta deklaracija, ako se pojavi, imaće mnogo veću težinu, jer će imati državni pečat. Deklaracija pokazuje koji su Vučićevi uzori u politici. Mada voli da spominje Đinđića, ipak izgleda da su mu uzori ljudi poput Dobrice Ćosića i Slobodana Miloševića. Kad se postavlja pitanje zašto Evropska unija ne reaguje, treba se podsetiti da Hrvatska ima Zlatana Hasanbegovića, minornog istoričara koji je napravio značajnu političku karijeru. Ako bi Brisel reagovao na Vučića, morao bi pre toga da reaguje na Hasanbegovića koji je iz zemlje članice Evropske unije. A Brisel na njega nije reagovao.

Bodo Weber: Tačno je da je Memorandum bio nezvanični dokument, ali je dobio na snazi zbog konteksta u kome se pojavio. Danas imamo sasvim drugačiji kontekst. Pisanje deklaracije reducirano je na predstavnike Srbije i Republike Srpske. Nisu pozvani predstavnici Srba iz Hrvatske i sa Kosova. Tako da ja mislim da je ta deklaracija propagandni potez koji je potreban i Vučiću i Dodiku. Dodikov interes je lakše prepoznati, jer je u Bosni i Hercegovini već počela kampanja za izbore koji će se održati na jesen iduće godine. Što se tiče Vučića, on očigledno želi da na novoj poziciji, a to je funkcija predsednika Srbije, ojača svoj nacionalni imidž. Mislim da Evropska unija čeka da vidi da li će sve to ostati na simboličnom nivou ili preti da dovede do suštinske promene odnosa u regionu, što ja ne očekujem. Onda bi Evropska unija sigurno žešće reagovala.

Omer Karabeg: Poseban problem je Srebrenica, pre svega za odnose Srba i Bošnjaka. Vučić uporno odbija da prizna genocid u Srebrenici, koji je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, i stalno ističe zahvalnost Rusiji što je blokirala usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. Da li je moguće da to ne smeta Evropskoj uniji čiji je parlament 2009. godine proglasio dan sećanja na srebrenički genocid?

Eric Gordy: Čini mi se da čitavu situaciju oko Srebrenice treba staviti u širi kontekst. Ako pogledamo kako se u Srbiji raspravljalo o Srebrenici prvih deset godina nakon genocida, videćemo da je ekstremistički diskurs bio mnogo jači nego danas. LJudi su govorili da se ništa nije dogodilo, a ako bi i priznali taj zločin, govorili su da je on sličan zločinima na drugoj strani. Danas oni koji kažu da nije bio genocid uglavnom priznaju da je to bio zločin protiv čovečnosti, a to je itekako ozbiljna kvalifikacija. Danas se sve svodi na raspravu oko toga kako nazvati taj zločin, što je neproduktivna rasprava. Naravno, bilo bi bolje kada bi Srbija priznala ono što je međunarodni sud utvrdio, ali ako do toga neće doći, onda je bolje pokrenuti ozbiljan razgovor o statusu žrtava i kompenzaciji za žrtve. Treba pokrenuti dijalog među ljudima koji žive u tom kraju da bi došlo do nekakvog međusobnog razumevanja. Previše smo koncentrisani na to da li će Vučić ili neki drugi političar izgovoriti reč genocid ili neće.

Bodo Weber: Nažalost, ono što se dogodilo devedesetih godina danas za političare u svetu nema onaj značaj koji je imalo nekad. I tu treba tražiti odgovor zašto Evropska unija na te stvari ne reaguje. Pitanje nedavne prošlosti stavljeno je u drugi plan, pa odbijanje Srbije da sarađuje sa Haškim tribunalom – što se dešava poslednjih godina – ne utiče na ocenu o tome kako Srbija poštuje principe vladavine prava.

Omer Karabeg: Kod Vučića su u stalnom raskoraku njegova retorika i njegovi postupci. On stalno govori o tome kako je privržen stabilnosti regiona, kako želi dobrosusedske odnose, a radi potpuno suprotno. Srbija, čini mi se, u ovom trenutku nema prijateljske odnose ni sa jednim susedom. Kako je onda moguće da Brisel stalno hvali Vučića i ističe njegove navodne zasluge za stabilnost u regionu koje, iskreno govoreći, i nema?

Eric Gordy: Psiholozi bi rekli, ako se stalno ponavlja da je nešto činjenica, onda će to i postati činjenica – bez obzira na istinu. Ali, hajde da budemo realni. Mislim da postoje tri razloga za takvo ponašanje zvaničnika Evropske unije. Prvi je strah od toga šta bi se moglo desiti kada bi otišao političar sa kojim su oni postigli određeni dogovor. Drugi je strah od angažmana na Balkanu, jer misle da će to postati rupa bez dna i da neće doneti nikakve rezultate, kao što je izgleda slučaj sa angažmanom u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. I treće, jasno je da Brisel mora da toleriše autoritarne lidere na Balkanu, jer ih toleriše i u samoj Evropskoj uniji. Računaju da će ih manje koštati ako ignorišu činjenice koje su im pred očima, nego ako se bore za vrednosti koje su sami proklamovali.

Omer Karabeg: Kako je moguće da, pored svih Vučićevih poteza koji ne doprinose stabilnosti regiona, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju David McAllister ovih dana za vreme posete Srbiji govori o, citiram, „jasnoj privrženosti srpske vlade politici regionalne stabilnosti i dobrosusedskih odnosa“. On to kaže bez ijedne zamerke, bez ijedne ograde.

Bodo Weber: Moram da kažem da je gospodin Vučić pokušao da malo manipuliše izjavama gospodina McAllistera. On je, koliko je meni poznato, prvi put pokušao da predstavi da Evropska unija traži od njega da reši samo dva problema – pitanje Kosova i odnos Srbije prema Rusiji, a da pitanje demokratije i vladavine prava nije bitno. Međutim, gospodin McAllister je jasno rekao da je pitanje vladavine prava bitno za proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Ali, gospodine Weber, ako je gospodin Vučić krivo interpretirao gospodina McAllistera, ako je manipulisao njegovim izjavama, zašto se McAllister nije ogradio i rekao: „To nije tačno, ja sam kao uslov pomenuo demokratiju i vladavinu prava“.

Bodo Weber: On je diplomatskim jezikom pokušao da objasni da je treći uslov za ulazak u Evropsku uniju razvoj demokratije i uspostavljanje vladavine prava. Slabost Evropske unije u njenom odnosu prema Vučiću i njegovom režimu je u tome što nikada nije jasno stavila do znanja da Srbija, da bi ušla u Evropsku uniju, mora da obezbedi tri stvari – završetak briselskog dijaloga i normalizaciju odnosa sa Kosovom, prestanak laviranja između Zapada i Rusije, i demokratsku transformaciju i uspostavljanje vladavine prava.

Omer Karabeg: Mada su međunarodne okolnosti drugačije, može li se Vučićeva igra sa Zapadom porediti sa onom koju je igrao Milošević? I on je jedno vreme važio za garanta mira.

Eric Gordy: Ja mislim da je Milošević razumeo ono što i Vučić sada razume, a što je razumeo i Tadić. A to je kolonijalni odnos koji Evropa ima prema zemljama u regionu. Ona ih ne gleda kao politička društva, već kao skup lokalnih moćnika koji će ili postupiti po naređenju ili neće. Evropa ih koristi jedno vreme i – kada ih potroši, onda ih odbaci. To su uradili sa Miloševićem, to su uradili i sa Tadićem, a verovatno će im dosaditi i Vučić. Jedino ne znamo kada.

Bodo Weber: Ja mislim je istorijski kontekst u kome je delovao Milošević drugačiji od onoga u kome deluje Vučić. Milošević je postao važan faktor zbog izazivanja ratova. On je preko Srba, koji su živeli u susednim zemljama, inicirao ratove, pa im je bio potreban za završavanje tih ratova. Zbog toga je postao važan faktor. U tom smislu značaj Srbije i Vučića danas je manji.

Omer Karabeg: Znači vi smatrate da se Vučić ne može porediti sa Miloševićem po načinu kako igra igru sa Zapadom?

Bodo Weber: Ja bih rekao da ima sličnosti između njih dvojice u načinu kako pokušavaju da balansiraju između Istoka i Zapada, ali su konstelacije prilično drugačije. Postoji još jedna, važnija sličnost. Zapad uzima ozbiljno samo onog ko pravi najviše problema. Značaj Miloševića kao i Vučića rastao je što je Evropska unija bila slabija i što je Zapad bio u većoj krizi. Tako će i danas Vučićeva uloga rasti što Zapad bude u većoj krizi.

Omer Karabeg: U zaključku, da se vratimo pitanju iz naslova emisije. Da li je Vučić stub stabilnosti regiona ili je više onaj koji izaziva incidente?

Eric Gordy: Nije ni jedno, ni drugo. On je političar koji koristi istorijski trenutak i svoj položaj. Sada je trka u celom regionu da se iskoristi odsustvo Amerike u trenutku kada ona nema funkcionalnu vladu i jasnu spoljnu politiku. Svi žure da zauzmu pozicije i stvore novu realnost u regionu koja će biti gotova stvar kada se Amerika vrati na scenu. Mislim da se time može objasniti mnogo toga što danas vidimo.

Bodo Weber: Vučić je sigurno jak faktor stabilnosti, gledano iz perspektive kratkoročne politike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Ako se malo dugoročnije gleda, ako se gleda na obezbeđivanje trajne stabilnosti regije, Vučić svakako nije faktor održive stabilnosti. Kombinacija Vučićevog proevropskog preokreta i autoritarne transformacije države ne može garantovati trajnu stabilnost. Prema tome, kratkoročno – Vučić igra ulogu važnog faktora, ali na duži rok, u strategijskom smislu, on je faktor duboke nestabilnosti.