Vučić i televizija

Bojan Klačar: Vučićeva pojavljivanja na televiziji vrlo često su vezana za događaje koje je sam kreirao, dakle, za pseudo događaje koje on sam pravi da bi poslao neke poruke. Emisije u kojima se on pojavljuje su uglavnom monološkog tipa. U tim emisijama on je ili sam ili sa gostima i publikom koji služe kao podrška onome što on govori.

Dragan Janjić: Vlast ima odlučujući uticaj na glavne medije, a preko tih medija se informiše 80 procenata stanovništva. Svaka, pa i najmanja aktivnost predsednika republike beleži se na televiziji. Smišljaju se razni povodi da on dođe na televiziju i govori. To je jedan žestoki tempo koji je teško izdržati. On ima kapacitet da to izdrži, ali time se ubija svaki dijalog.

Klačar: U prvim godinama svoje vladavine Vučić je pokušavao da pridobije i neke birače koji mu nisu naklonjeni i ljutio se što mu to ne uspeva. Međutim, u poslednje tri-četiri godine njegova ambicija je svedena na to da zadrži biračko telo koje mu je verno – i on to postiže, između ostalog, i vrlo čestim gostovanjima na Pinku. U načelnom smislu možda je i legitimno da se neki vlasnik televizije deklariše kao neko ko podržava određenu politiku. Toga ima i u svetu, ali onaj ko se tako deklariše mora poštovati novinarske standarde, jer ako ih prekrši reaguju regulatorna tela, a mi nemamo mehanizme koji to obezbeđuju. Vučić se sedam dana u nedelji sasvim sigurno intenzivno bavi politikom, organizacijom svoje stranke i svojim javnim nastupima. Čini mi se da je po količini vremena koje provede baveći se politikom u prednosti u odnosu na opoziciju, s obzirom da za neke ljude iz opozicije politika nije prvo zanimanje. Vučić je sto posto u politici i to se neće promeniti.

Janjić: Opozicioni političari možda s tolikom strašću ne bave politikom, ali oni nemaju ni mogućnosti jer je sav prostor zauzet. Ako nije zauzet Vučićem, zauzet je drugim predstavnicima vlasti. Reč je o populističkom pristupu koji nije dobar ni za sadašnjost, ni za budućnost ove zemlje. Ne sporim Vučićevu ogromnu energiju i posvećenost politici. Samo ta posvećenost i ta eneregija ne znače da radite prave stvari. Jer, nema razvoja društva bez normalne razmene misli i ideja među političkim blokovima i različitim društvenim grupama. Međutim, danas značajan deo populacije, velikim delom obrazovanih ljudi, nema pristup medijima, a samim tim ni javnom prostoru.

Klačar: Suštinska odrednica Vučićeve političke komunikacije je omnipotentnost, svesprisutnost. On se pojavljuje kao neko ko rešave sve stvari od najsitinijih do najkrupnijih – od čišćenja nekog potoka do pregovora sa Prištinom. Činjenica je da jedan veliki deo birača u Srbiji – istraživanja kažu dva od tri – gaje neku vrstu sklonosti ka autoritarnom modelu vladanja. Oni priželjkuju lidere koji će ih voditi i za takve ljude glasaju.

Janjić: Vučić otvara sve objekte po Srbiji iz dva razloga. Prvo – da se pokaže da on rešava sve probleme i drugo – da u što većoj meri bude prisutan u javnosti. LJudi glasaju za onoga koga vide na televiziji. Koga nema na ekranima – teško može da dobije glasove.

Klačar: Slobodan Milošević je koristio potpuno drugačiju taktiku od Vučića. On se vrlo retko, čak i preretko pojavljivao u javnosti. On je svoj uticaj ostvarivao nekom vrstom vlastite medijske nevidljivosti, slanjem poruka preko drugih. Za razliku od njega Aleksandar Vučić želi da bude sveprisutan.

Janjić: Vučić i Milošević su dva različita tipa političara. Vučić je ponikao u Srpskoj radikalnoj stranci koja je delila vlast sa Miloševićem, ali je Milošević nikada nije pustio u samo srce vlasti. Uvek ju je upotrebljavao kao neku vrstu strašila nastojeći da za sebe veže srednji sloj. U skladu s tim dozvoljavao i više prostora opoziciji. Uostalom, u Miloševićevo vreme je u jednom trenutku veliki broj gradova bio pod vlašću opozicije. Vučić ima potpuno drugačiji pristup. Vlast mora da ima sve, a protivnici ne mogu da postoje. To su odlike visoko autoritarnih režima u kojima svi opozicioni glasovi moraju da budu ućutkani.

Klačar: Vučić se trudi da njegovi birači uopšte ne dođu u priliku da saznaju da postoji politička alternativa. Aleksandar Vučić bi iz većine tih duela vrlo verovatno izašao ili u egalu ili bi pobedio. Međutim, on je svestan da bi ulazeći u tu vrstu političke borbe dao vidljivost, a samim tim i legitimitet, svojim političkim oponentima, pa bi do njegovog biračkog tela doprli drugačije političke ličnosti i drugačiji programi.

Janjić: Vučić na televiziji stalno govori da je za sve što se sada dešava na Kosovu kriva vlast koja je bila na čelu Srbije od 2000. do 2012, kada je on došao na vlast. On može to stalno da ponavlja zato što u studiju nema nikoga ko bi bi mu rekao:”Čekajte, ko je potpisao Kumanovski sporazum nakon čega je JNA napustila Kosovo, ko je potpisao Briselski sporazum”? Postoji i mnogo drugih stvari koje sadašnja vlast ne bi mogla lako da odbrani, pa zbog toga nije zainteresovana za dijalog.

Klačar: Ukoliko i dalje politički život bude sličan ovom današnjem, Vučić neće ljudima dosaditi, jer će uspevati da kontroliše politički život budući da nema suštinske političke alternative. Sadašnje Vučićevo ponašanje postaće kontraproduktivno onoga momenta kada se pojavi snažniji otpor, bilo da se radi o masovnim protestima ili o nekoj političkoj partiji koja će postići ozbiljniji rezultat na izborima. Sve dok ne budemo imali više pluralizma, pre svega medijskog, šanse da Vučić dosadi su vrlo male.

Janjić: Mislim da neprekidno pojavljivanje na televiziji neće srušiti Vučića, naprotiv – to ga održava. Sve dok može da obezbedi penzije i plate u javnom sektoru i elementarnu ekonomsku stabilnost, Vučić će imati naklonost većine birača i oni će tražiti da ga gledaju. Istovremeno, rašće otpor u obrazovanijim slojevima i u onim grupama koje su ekonomski pogođene. Tek kada taj otpor naraste i zahvati širi sloj stanovništva, ljudi će početi da drugačijim očima gledaju na Vučića i da govore – ovaj nam stalno nešto priča, postao je dosadan, nećemo više da ga slušamo.