Vučić je izvršio totalnu mobilizaciju – hoće li protesti dovesti do promena?

Od davnina, uprkos tome, potlačeni su umeli da ustanu. Sigurno ne prva, ali najpoznatija rana pobuna bila je ona pod vođstvom Spartakusa. Robovi su zatresli Rim. Opšte je mesto završetak potresa, a u romantizovanom kraju filmske interpretacije razapeti Kirk Daglas svojim pogledom ostavlja nadu iza propasti bunta. NJegov sin je slobodan.

Baš na tom mestu leži najveći doprinos i razlog zašto treba protestovati. Velike promene sistema često su nemoguće. Aleksis de Tokvil je na primeru Francuske revolucije skicirao da čak ni takvi nasrtaji na poredak ne urode plodom koji revolucionari kane ubrati. Do manjih korekcija, međutim, uvek dolazi. Otud izvire veličanstvena društvena korist.

Bolje bi se dalo shvatiti ukoliko se putna zavisnost uzme kao filter. Dvadesetak godina od gušenja pobune robova Cezar je prešao Rubikon. U takvom stanju stvari može se spekulisati koliko je sam Spartakov ustanak uticao na to, ali jasno da je uslovio događaje u budućnosti. Bez ogromnog nezadovoljstva, ne samo robova, već i plebsa, Cezarov populizam ne bi bio moguć. Cezar jeste bio kritična skretnica istorije uzrokovana prethodnim zbivanjima.

Mnogo detaljnije objašnjenje ovog procesa može se pronaći u radu ovogodišnjih nobelovaca Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona, koji odgovara na pitanje zašto narodi propadaju. Oslanjajući se na to, modernom svetu je sigurno najbliži primer propasti Venecije. Na kolaps jeste kao slučajnost delovala kuga koju niko nije mogao predvideti, ali je efekat pojačan Zlatnom knjigom. Ona je odvojila patricije od plebejaca i počela da iz sistema isključuje onu najveću grupu stanovništva.

U Srbiji se dešava nešto nalik tome. Kao da se ispisuje neka verzija plemskog štiva, pa zbog toga protesti jesu svakodnevica gotovo deceniju. Pozicija, međutim, ostaje imuna na njih jednako toliko. Štaviše, izgleda da je režim izlazio snažniji posle svake javne pobune. Radi se o svojevrsnom procesu, zato ima smisla što Zoran Panović često predsednika Srbije oslovljava tehnologom. Aleksandar Vučić je godinama uspevao da amortizuje sve pritiske prirodne protivteže tehnologiji kojom se služi.

On je u potpunosti kontrolisao putnu zavisnost Srbije i poslednja delolomna sekvenca o kojoj se može govoriti prethodnica je dolaska naprednjačkog softvera u državni hardver. Poslednja, do sada.

Bolan, stravičan, kriminalan pad nadstrešnice u Novom Sadu, može biti ona kritična skretnica koja će odrediti dalji razvoj okolnosti u Srbiji, ali je, nažalost, mala verovatnoća da će do toga doći.

Ovde se ne radi o pesimističkom naklapanju, već o realnosti koja se mora iskoristiti. Umesto apsolutnih zahteva da se smeni ceo režim, sada se trebaju uzimati koncesije. Vlast će ih davati šakom i kapom. Po prvi put u 12 godina, Vučić je pred pat pozicijom koju će oberučke prihvatiti, možda i oteti. Sve to je jasno iz predsednikove izjave date neposredno po okončanju nedeljnog protesta, pa i iz ostalih aktivnosti naprednjaka.

Ako racionalan aspekt nadvlada emocionalni, predsednik Srbije biće prinuđen da nastavi igru uz ozbiljan gubitak lovca i nekoliko vrednih piona, a nepromišljeno je napadati mu kraljicu.

Dobro je što do sada protesti nisu imali zvaničnog predvodnika. Time se otupela oštrica spina i demonizacije kao najefektivnije aplikacije vlasti, ali to isto znači da u periodu posle slava, praznika i zimskih dana, potencijalno neće biti nikoga da povuče napred. U kombinaciji sa ignorišućim stavom vlasti, završetak se pomalja na horizontu.

Ulog za vladajuću postavku je preveliki da bi se prihvatio poraz. Postalo je jasno čim je Informer preneo vest o spremnosti predsednika da podnese ostavku i raspiše opšte izbore. Čak ni to nije bilo dovoljno pa se moralo nastaviti sa proširivanjem ustupaka mladima odevenih u lukrativne ponude stambenih kredita. Ozbiljno je, ozbiljnije nego ikada do sada, ali ipak niko ne napušta naprednjački brod kao prošlog puta. Šta to govori?

Režim nastavlja da vuče finansijske poteze koji će sigurno upiti deo nezadovoljstva, pogotovo sada kada je starosna granica podignuta na 35 godina, sa tendencijom da, ne za godinu kako je najavljeno, već za mesec dana se ona podigne na 40, ako ustreba. Naslov koji je profesor Miroslav Prokopijević ostavio iza sebe podseća sve da nema besplatnog ručka, a Umberto Eko je umeo reći da treba zvati policiju kad god neko nešto nudi besplatno.

Ukoliko protesti splasnu, vlast se neće moći naterati novim ustupcima, a Vučić će sačuvati sve svoje figure. Jasno je da se ne radi o igraču koji je sklon žrtvovanju, čak i onda kada je to najlakše moguće rešenje.

Na život utiču okolnosti, za razliku od šaha. Partija između Fišera i Spaskog bila je odstupanje od pravila. Faktori spoljne politike ne idu promenama na ruku. Zapad u svom aktu oko Srbije pokušava da napravi minijaturu kojom će izbiti klin Istoka, a Amerika želi da i 21. vek bude njen. Henri Lus je tek na početku pete decenije dao svoje trijumfalističko predviđanje. Ostalo je još vremena da se Istok i Zapad razračunaju.

U tom sukobu, jedna strana uzela je Vučića za osobu koja može isporučiti, dok ga druga percipira jednako korisnim. Zapadni kapitalizam je to nametnuo kao standard u upravljanju, menadžerisanju. Politika malo vodi računa o načinu na koji menadžer deliveruje. Zbog toga se predsednik ne može nazvati menadžerom, u punom smislu reči, već je Panovićevo tituliranje mnogo primerenije. Još više od toga ima smisla nazvati Vučića fikserom, ili možda političkim mehaničarem ako se razmišlja u okviru dela Nevena Cvetićanina.

Kao i svaki mehaničar, Vučić jeste potreban kad god se kola pokvare. Zvaće ga, znojiće se mnogi kada odlaze kod njega. Svako je prestravljen od magične mehaničarske sintagme – plivajući zamajac. Na kraju dana, velika većina će ga pozivati i na intimna okupljanja. Svako ima svog mehaničara na brzom biranju. On će tada oblačiti najsvečanija odela, čak dobar deo političkih mehaničara u duši i jesu romantičari sa istančanom težnjom ka umetnosti, istoriji, filozofiji, ali njihove šake će uvek ostati pune žuljeva, ocrnele od svakodnevnog dodira sa uljem i prašinom. Šake se ne mogu sakriti, a mehaničarske fleke se teško spiraju.

Dodatni problem izostanka podrške Zapada jeste što protestna većina stoji idejno zagledana u taj spektar vrednosti. Dok god postoji problem plivajućeg zamajca ili zamene guma, Vučić će biti rado viđen gost u Briselu. Potpuno je nepopularno reći ovo, ali stvarno se radi o trenutno najboljem mehaničaru, a Zapad zna da popravke tek predstoje.

Nad vladajućom partijom će, povrh svega, ostati da vise mnogi projekti. Sledeća nadstrešnica možda neće nikoga usmrtiti, ali neminovno će pasti. Sami naprednjaci se ponose time koliko su izgradili. Jednostavno, ne mogu se odreći odgovornosti za izvedeno. Iz njihovog ugla, tragedija iz Novog Sada jeste bio crni labud, pa je opravdano tražiti dodatna čitanja kod Taleba, ali analogija je mnogo dublja. Projekti koje je ova vlast preduzela počeli su kao beli pačići, ali sada je na statističarima i ekspertima obe strane da sračunaju koliko će njih završiti kao crni labudovi. Najveći opravdani strah stanovništva jeste da se u nekoj bliskoj budućnosti ne otkrije ceo jedan crni Meandar.

Vučić je izvršio totalnu mobilizaciju. Ovo je potpuni opoziv, a u njemu je ostalo dovoljno energije da izađe kao pobednik, samo što će pobeda biti Pirova, ako se odigra pametno. Mnogim ljudima je upravo on omogućio da dođu tu gde su danas i pokazao je da ne preza ni od javnog pritiska na njih. Još pre kobnog novosadskog podneva, on je počeo sa voajerskom prozivkom svih koje je upisao na veresiju. Uz novac, odnosno, podršku zainteresovanih strana, unutra i spolja, on će isplivati iz ove krize. Naravno, ukoliko se do kraja protesta ne desi još neko krvoproliće čija će krivica pasti na vlast.
Posle ovih 7,8 godina koje su pojele ulice, bilo bi dobro ostvariti makar neki pomak. Bio bi to poraz ideala, ali politički pun pogodak. Aleksandar Vučić je u pravu kada svoju stranku poredi sa madridskim Realom. Osim političkih, tu su i sportske zvezde, milioneri, milijarderi, kontakti sa superzvezdama svetske politike, a on doista jeste politički Florentino Perez koji pokušava da privatizuje fudbal. Da, u odnosu na njega i na nivou organizovanosti i na nivou rezultata, opozicija je Rajo Valjekano koga Real redovno demolira. Pre 6 ili 7 godina Kraljevići su slavili sa 10:2. Pre dve nedelje bilo je, međutim, 3:3.

Svako ko je nezadovoljan remijem sa ovakvom vlašću treba da pozove srčane momke iz madridskog predgrađa i da im postavi sledeće pitanje: Da li je uspeh izvući bod protiv Vinisijusa, Belingama, Mbapea i družine?

Real Madrid nije nepobediv, a Florentinovi poduhvati iz prošlosti su umeli da završe neslavno. Samo se treba shvatiti način na koji je moguće ostvariti rezultat. U poslednje dve godine, Vučićevi interni politički projekti nisu zaživeli. Podržavljenje stranke sa nazivom kor partije nije uspelo, a i osnivanje pokreta ispalo je prilično jalovo. Trenutak njegovog odlaska, međutim, nije još uvek stigao. Protestni požar će se ugasiti poslednjim kapima vode, a na organizatorima jeste da i oni ne razočaraju narod. Pripovedanja nekih opozicionara evociranjem sećanja iz prošlih vremena jeste milozvučno, ali istina je da su oni rodili nekog Čedu Jovanovića, pa treba samo biti objektivan kada se o svemu govori. Možda bi najbolje bilo shvatiti kako Majkl Valcer razrešava problem prljavih ruku u politici.

Godine krize su probudile hobsovsku prirodu kod ljudi, a logično će posle toga doći novi ciklus liberalizma. Ono što je stečeno braniće se životom, jer je period nemaštine veoma svež u sećanju. Ovi protesti, sa ovakvim zahtevima i u ovakvom formatu, bez budućnosti su. Istina je uvek bolna i na organizaciji je da nađe ideju koja će nositi proteste dalje, ili ih naplatiti, inače će krv novosadskih stradalnika prljati savest svih. Ako je najveći problem razgovor sa naprednjacima, trebaju se kontaktirati samo igrači Raja Valjekana. Dodatno, za sve dobronamerne ljude, moguće je ponovo udubiti se u seriju Žica, čisto radi prisećanja na politički perpetuum mobile.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.