Vučić je pobedio, ali u Berlinu

Taj plan ima dve faze. Prva je da građani oproste, zaborave i previde korupciju vezanu za ličnosti iz kruga DS. Slično, kao što su se birači poneli prema Zoranu Zaevu u Makedoniji. Zaev, sa čijom partijom DS održava tesne veze, uključujući i posete Dragana Šutanovca Skoplju, ima javni profil ne baš kao Balša Božović, već kao Saša Paunović. Mlad je postao profesionalni političar, bio je deset godina gradonačelnik Strumice, i za njega se vezuje više jakih finansijskih afera. Pisano je puno o njegovom i bogatstvu njegove porodice, pa ipak je osvajao glasove na izborima.

Druga faza je objava koruptivnog materijala o Vučićevoj vlasti, koja potpuno okreće javno mnjenje na stranu opozicije. I uz neki manje ili više konstruisani događaj poput demonstracija ili naknadnog brojanja glasova, smenu Vučića i njegove SNS čini mogućom.

Iz izbornog ciklusa u ciklus, ovaj je plan potpuno neostvariv, uprkos tome što Vučićevi proizvode li proizvode koruptivni materijal, od jelke od 83.000 evra, stanova u Bugarskoj, tetki iz Kanade… Vučićevi deluju kontraofanzivno, besomučno reciklirajući koruptivni materijal preko svojih medija o ličnostima iz DS i njenim satelitima, ne dozvoljavajući da „stara vlast“ padne u drugi plan. I da u svesti birača ispari ogorčenje na „staru vlast“. U toj tački su Boris Tadić i njegovi u pravu – Vučićev imaginarijum zasnovan je na tome da „stara vlast“ i dalje ima političku moć.

Ovaj imaginarujum, uprkos svoj masovnoj hipnozi sa Pinka, Studija B i Hepija, koja se usmerava putem Informera i ostalih tabloida, mogao bi lako da pukne, da nema spoljašnju opnu. Ta opna je Vučićeva spoljnopolitička pozicija. Dok DS-u podršku iskazuje evroposlanica Tanja Fajon, Vučić to isto dobija od Angele Merkel, Vladimira Putina, ali i američke administracije. Srpski scenario je stoga već već pet godina zakočen, a DS ne uspeva da smisli neki drugi.

Zoran Živković je tako uoči izbora najavljivao da će da odnese stolicu na biračko mesto u Ovči, ili u Surčinu, gde bude najveća sumnja u izbornu krađu i da će kontrolisati izbore. I šta se dešava 4. marta? Nema ni Živkovića, ni stolice, ali je zato ambasador SAD Kajl Skot posmatrač na biračkom mestu u Grmovcu. Do pisanja ovog teksta nije objavljen stav SAD o izbornom procesu. Ako ne bude nikakvih kritika, to takođe znači i da je Vašington dao legitimitet beogradskim izborima.

To što Vučićev glavni protivnik Dragan Đilas nije priznao rezultat i što kaže da su ti izbori bili najnepošteniji dosad, ostaće samo da lebdi u vazduhu. A ukupni efekat nastupa antivučićevske opozicije koja od izbora gradi priču pod naslovom „vodič za izborne manipulacije“, nejasan je i ne zna se kako sve može biti usmeren. Jer, taj efekat može biti vrlo nekontrolisan u budućnosti – može se desiti isto što i sa vakcinama. Sve više ljudi je ubeđeno da su naprednjaci veliki broj glasova lažirali, ali to može voditi tome da svako proglasi da ne veruje u izbore i izborna pravila i da važi samo slobodno političko ponašanje.

U ovoj tački dolazimo i do najvećeg opozicionog debakla – ostanka DS daleko ispod cenzusa u njenom tradicionalnom i izvornom uporištu u glavnom gradu. Jasno je da kad Vučić finiš kampanje ima u Berlinu, gde onoliko šeta sa Merkelovom i onoliko prisno ćaska, nema teorije da te izbore izgubi. Ali, manje je jasno zašto je to apsolutno razvalilo stranku koja sebe poistovećuje sa demokratizacijom i evropeizacijom Srbije poslednjih 30-ak godina. To njene pristalice nikad neće priznati, ali DS je barem od 1993. i odlaska Vojislava Koštunice iz njenih redova iskazala suštinski manjak demokratskog kapaciteta. Taj manjak kapaciteta se ogleda do dana današnjeg u dve reči cepanje i ujedinjavanje. Cepanje i ujedinjavanje DS postalo je najdosadnija moguća priča na političkoj sceni, koja više ne može da zainteresuje ni Dragoljuba Mićunovića, a kamoli nekog mladog birača. To je najsmornija priča u kojoj se stalno ponavljanja loša beskonačnost. U osnovi je jednostavno – ideja DS je poštovanje pravila. Demokratija, to je poštovanje pravila i kad vam se ne sviđaju. Ali, Mićunović nije hteo da se povuče kad je Đinđić u decembru 1993. digao DS na 29 mandata. Osnovao je svoju organizaciju, sedeo sprat ispod Đinđića na Terazijama i gledao da mu smeta na svaki način, ma šta sada govorio „o Zoranu“. U obrnutoj situaciji, kada su pali s vlasti, tako Tadić nije hteo (ili nije mogao) da se povuče iz politike, nego je osnovao svoju SDS i dalje grabio politički prostor DS, makar to bio i prostorčić, za sebe. Na kraju, kada se Šutanovac bude povukao, neće ostati DS, ljudi i odbori će otići kod Dragana Đilasa, kakvu god organizaciju on da napravi.

Od raznih sezona tog DS serijala ujedinjavanja, reujedinjavanja, sabiranja, svrstavanja u kolone i ostalih ludila, građani su se potpuno premorili. Politička partija kao takva postala je prevaziđen brend. Sada je trend masovnih organizacija koje po širini i dubini nadilaze klasične – upravo je to SNS. Prevaziđeni brendovi se ne mogu braniti klasikom, kao što to pokušava Vesna Pešić, i tu mora biti modernosti. Uostalom, ne bi ni ona sad nosila kostim iz 1929. godine, pa ni iz 1996. ko god da je kreator. Nije čudno zato, što se u opoziciji pokušava sa projektima koji nisu klasične partije. Međutim, ti projekti ne mogu biti nešto manje od stranke, kao što radi Inicijativa Ne davimo Beograd ili Dosta je bilo Saše Radulovića. Radulovićev koalicioni partner Boško Obradović je to shvatio pa je Dveri registrovao kao partiju. Novi projekat u opoziciji može biti samo megapolitička struktura, koja će da raste kao nekad SNS. U srcu megastrukture mora biti klasična partija, što znači da mora da se ima sposobnost da se prikupi 10 hiljada overenih potpisa, pa da se širi dalje. Radulovićevi nisu uspeli u tome, kao što i inače sve rade polovično. Tako su i vodili ovu kampanju, tako glasi i većina njihovih saopštenja, u njima ima deo istine i ponekog dobrog podatka protiv vlasti, ali onda obavezno i još polovine potpuno nepotrebnog laganja.

U ovom trenutku, na žalost uticajnog dela javnosti, DS ne može biti ni samo ono što je bila – klasična stranka, a kamoli sebe da nadraste. I za taj ishod ne treba kriviti samo Vučića, niti samo manipulacije – medijske i proceduralne iz njegovog izbornog štaba – kao ni lažne liste lansirane iz tog istog štaba. Nešto je i do ljudi, onih opozicionih.