Vučić – Merkel

Bodo Weber: Između kancelarke Merkel i predsednika Vučića razvio se jedan specijalni odnos nakon što je gospođa Merkel 2011. godine postala vodeća figura u rešavanju statusnog konflikta između Kosova i Srbije. Taj odnos je bio uslovljen preokretom politike Srbije prema Kosovu i potpisivanjem Briselskog sporazuma aprila 2013. godine. Poruke koje su prethodile tom sporazumu bile su jasne, pre svega izjava gospođe Merkel da je vreme menjanja granica na Balkanu prošlo.

Podsetio bih da je Ivica Dačić, u to vreme premijer Srbije, u intrevjuu NIN-u rekao da je Srbija 10 godina lagala da je Kosovo srpsko, da se Kosovo ne može povratiti i da se treba koncentrisati na sudbinu kosovskih Srba. To je bio kontekst u kome se razvio specijalni odnos između kancelarke Merkel i gospodina Vučića. Međutim, dolaskom Federike Mogerini na funkciju visoke predstavnice za spoljnu politiku dijalog Beograd – Priština upao je u krizu – da bi u poslednjih godinu i po dana došlo do spinovanja dijaloga i vraćanja srpske pozicije prema Kosovo na vreme pre potpisivanja Briselskog sporazuma.

Uz podršku nekih faktora na Zapadu, kojima nije stalo do stabilnosti Zapadnog Balkana, Vučić je počeo da forsira ideju o razmeni teritorija. Tako da odnos Merkel – Vučić nije više ono što je bio.

Florian Bieber: Ne verujem da je Vučić ikada bio favorit gospođe Merkel. On je samo partner u rešavanje jednog od ključnih pitanja u regionu, a to je odnos između Srbije i Kosova. On se je ponudio kao mogući partner, a Nemačka se ponadala da bi Srbija pod Vučićem mogla da bude pouzdan partner. Mislim, međutim, da je nemačka vlada danas razočarana Vučićem. Pre svega zbog njegovog zalaganja za promenu granice, jer je Nemačka najžešći protivnik takvih rešenja.

S druge strane, problemi sa demokratijom u Srbiji su svake godini sve vidljiviji i sve ih je teže ignorirati. Mislim da je Nemačka svesna, mada se to ne izražava javno, da situacija u Srbiji nije ohrabrujuća i mislim da postoji sumnja u Vučićevu spremnost za rešavanje problema Kosova.

Poslednjih godina u politici prema Kosovu Srbija ide sve više unazad – u vreme kada je Vuk Jeremić bio ministar inostranih poslova i kada je Srbija po svaku cenu nastojala da spreči međunarodno priznavanje Kosova. Ta politika je destruktivna.

Weber: Računajući na slabosti Zapada Vučić je mislio da će mu proći politika razmene teritorija. I Milošević je pokušao da iskoristi slabosti Zapada da bi sproveo svoju politiku, pa smo videli kako se to kobno završilo za regiju, a najviše za Srbiju. I u Miloševićevom i u Vučićvom slučaju to je bilo taktiziranje bez strategije.

Ako je Vučić mislio da može da promeni poziciju Nemačke i celokupne Evropske unije, onda je loše procenio. Pokazalo se da je Vučić slaba kopija Miloševića, da se njegova politika svodi na taktiku i na spinovanje i da on nema dugoročnu strategiju. To je opteretilo njegove odnose sa Angelom Merkel koja mu je pre godinu i po u zatvorenim razgovorima rekla da prestane sa crtanjem mapa. Vučić je, međutim, nije poslušao.

Bieber: Mislim da je kancelarka Merkel nezadovoljna zato što nema nikakvog napretka u rešavanje odnosa Kosovo – Srbija, ne vidi se nikakvo svetlo na kraju tunela. Naravno, za to ne snosi odgovornost samo Srbija, ali način na koji Srbija u poslednje vreme pristupa Kosovu i Albancima samo pogoršava odnose između Beograda i Prištine.

Weber: Srbiji je stavljeno do znanja da ako hoće u Evropsku uniju mora rešiti konflikt sa Kosovom, a rešenje ne može biti drugačije nego da Srbija prihvati realnost i na osnovu toga uspostavi odnos sa Kosovom. To je bila osnova koju je Vučić prihvatio, a ona je podrazumevala da nema promene granica i da dijalog treba da vodi ka nekoj vrsti priznanja Kosova.

Uostalom, ulazak u dijalog sa Kosovom 2013. godine i potpisivanje sporazuma sa drugom stranom, koja se zvala Republika Kosovo, značilo je prihvatanje realnosti da je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Osnova specijalnog odnosa koji se razvio između gospođe Merkel i gospodina Vučića nije bilo nikakvo favorizovanje ličnosti, nego jedna principijelna politika.

Bieber: Kroz razgovore sa zapadnim diplomatama stekao sam utisak da oni sve više shvataju da je problem demokratije u Srbiji dublji, da je kriza ozbiljnija, da nisu ugroženi samo neki elementi demokratije, nego demokratski sistem u celini. Srbija je danas mnogo manje demokratska zemlja nego što je bila pre osam godina.

Za zapadne diplomate nije više tajna da vladajuća stranka i njen predsednik sistematski uništavaju nezavisne institucije i nezavisne medije. Zapadni zvaničnici su to dugo ignorirali zato što im je bilo najvažnije da se reši kosovski problem. To je bilo pogrešno zato što jedna nedemokratska vlada ne može sklopiti ugovor sa Kosovom koji će biti trajno prihvaćen.

Weber: Nemački zvaničnici su videli šta se dešava sa demokratijom u Srbiji, jer je to nešto što se ne može ne videti. U to sam se lično uverio u razgovorima s njima. Mislim da je 2016. i 2017 godine postalo jasno da je Vučićeva autoritarna vladavina u Srbiji ozbiljan problem. Onda je došlo do zaokreta dijaloga o Kosovu u pogrešnom pravcu, pa se Berlin morao angažovati na sprečavanju katastrofe koju bi razmena teritorija značila za Srbiju, Kosovo i celu regiju.

Uveren sam, međutim, da smo sada u fazi resetovanja i vraćanja dijaloga u prvobitni okvir realne politike Srbije prema Kosovu. S druge strane, neće se još dugo čekati da Evropska unija počne ozbiljno da vrši pritisak na Srbiju zbog gušenja demokratije. Problem je što u Srbiji imamo hronično slabu i autodestruktivnu opoziciju, ali mora se reći da je to rezultat i potpunog ignorisanja predstavnika opozicije od strane evropskih zvaničnika. Ako opozicija u ovom trenutku ne predstavlja ozbiljnu alternativu u Srbiji, čini mi se da veliki deo odgovornosti za to snosi i Zapad. Kad se govori o tome šta Srbija može da dobije na Kosovu, ne može se razgovarati o statusnom pitanju.

Tu nema nikakvog kompromisa, to vreme je prošlo. Konačni sporazum podrazumeva priznavanje realnosti da je Kosovo izgubljeno. U tom pogledu Srbija nema šta dobiti i za to je najviše sama kriva. Gde Srbija može da dobije? Može da dobije u rešavanju bilateralnih sporova kao što su pitanje nestalih, sukcesija i zaštita Srpske pravoslavne crkve i njene imovine na Kosovu, što bi imalo veliki simbolički značaj.

Bieber: Mislim da na srpskoj strani ne postoji nijedna ozbiljna politička snaga koja bi prihvatila da se pregovori završe priznanjem Kosova kao nezavisne države. Može se to zvati i normalizacija odnosa, ali to bi moralo biti na kraju pregovora. Nažalost, do sada nismo videli ozbiljne, hrabre političare u Srbiji, uključujući i Vučića, koji bi bili spremni da kažu – Kosovo je nezavisno, to je realnost. Oni misle da je nepriznavanje realnosti najbolja taktika i u tome je Vučić vrlo uspešan.

On govori Zapadu da je realan, da je pragmatičan, da ne veruje u mitologiju, da želi racionalno rešenje, ali ne nudi nikakvo realno rešenje. Imam utisak da on ne nudi rešenje zato što mu prolongiranje pregovora nudi zaštitu od kritike za gušenje demokratije, kojoj bi bio izložen kada bi bilo postignuto konačno rešenje.