Zašto se Srbija toliko naoružava, a Vučić ponavlja da želi mir?

Tačnije, kako se navodi u istraživanju, Vojska Srbije je od 2014. pa do kraja 2023. godine u vojnu opremu i naoružavanje uložila 2,87 milijardi dolara.

U ovu cifru ne ulazi vrednost aviona Mig-29, tenkova T-72B1MS i oklopnih vozila BRDM-2MS, koje je Srbiji donirala Rusija.

Predsednik Vučić je prošlog vikeda, prilikom obilaska Dežurnog operativnog centra Vojnobezbednosne agencije u Beogradu, najavio kupovinu novog naoružanja kao odgovor na nabavku protivtenkovskih raketa „Džavelin“ od strane Prištine.

„Na računu imamo 186 miliona evra i odmah ćemo ih potrošiti na kupovini osam vozila „nora“ i odmah ćemo da ih kupimo“, izjavio je tada Vučić.

Najavio je i da će Srbija ove godine potrošiti blizu 740 miliona evra za nabavku vojne opreme.

Dakle, trend pojačanog ulaganja u naoružanje i vojnu opremu se  očigledno nastavlja i na početku ove godine.

Predsednik Atlantskog saveta Vladan Živulović smatra da je ovo ulaganje u vojnu opremu i naouružanje više populističko nego što je praktične prirode.

„Uopšte nemamo neku strategiju naoružanja koja funckioniše u operativnom smislu, kupujemo s koca i konopca, kupujemo polovne helikoptere sa Kipra a nemamo pilote, tako da mi vrlo stihijski deluje ta vrsta naoružanja. Stiče se utisak da je to više populistički nego praktično“, kaže Živulović.

On kaže da problem predstavlja i to što Srbija oružje i vojnu opremu nabavlja na različitim stranama koje su često i suprostavljene, odnosno na Istoku i na Zapadu.

„Čuo sam primedbe od stranih vojnih atašea da mi nabavljamo mnogo različitog naoružanja i da to pravi problem, na primer kupujemo helikoptere od Francuske a rakete od Kine“, priča Živulović.

Kako dodaje, naoružanje bi trebalo da služi  za odvraćanje, jer jaka vojska je sredstvo za odvraćanje bilo kakve agresije.

„U ovoj varijanti gde smo okruženi NATO-om ne verujem da bi imali bilo kakve šanse kad bi stupili u sukob“, smatra Živulović.

Komentarišući hipotetički sukob na Kosovu ili na primer u BiH, zbog sve većeg Dodikovog potenciranja priče o nezavisnosti Republike Srpske, kaže da bi u tom slučaju NATO lako „umešao“ prste, iako pomenute nisu članice alijanse.

„NATO je pristuan na Kosovu i delimično je prisutan u Bosni i Hercegovini preko EULEKS snaga. Napad na njihove vojnike znači da oni moraju da se brane, tako da bi se u toj situaciji NATO sigurno u određenoj meri aktivirao“, objašnjava Živulović.

Nikola Lunić, izvršni direktror Saveta za strateške politike, kaže za Danas da naoružavanje Srbije ne predstavlja ni tajnu, a ni opasnost za zemlje NATO, ali da se Srbija pokazuje kao nepouzdan partner koji svojim unilateralnim potezima može dovesti do destabilizacije regiona.

„Nacionalni interes Srbije je kreiranje dugotrajnih savezništava i predvidljivih partnerstava, što u ovom trenutku ne radi“, kaže Lunić.

Kako dodaje, izdvajanje novca za vojsku u vrednosti od gotovo tri milijarde dolara, za period od 2014. pa do kraja 2023. godine, bilo bi sasvim normalno da se Srbija nalazi u neposrednoj ratnoj opasnosti.

„Međutim, problem je što aktuelna Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane ne pružaju javnosti nikakve indikatore o konkretnim bezbednosnim pretnjama i tako dovode u pitanje politiku odbrane i enormne troškove za nabavke u oblasti odbrane“, kaže Lunić.

On smatra da bi Srbija mogla još više da se naoruža ako namerava da dosledno  sprovede koncept totalne odbrane na kojem je zasnovana njena vojna neutralnost.

„Ali za zemlju poput Srbije, vojna neutralnost je apsolutno neodrživa bez spoljnopolitičke neutralnosti, bez ukorenjene tradicije i bez međunarodnog priznanja takvog statusa“, navodi Lunić.

On dodaje da se Srbija nalazi u svojevrsnom limbu između virtuelne vojne neutralnosti i političkog izbora evropskih integracija.

„U takvom stanju, svako nesistematsko, netransparentno i anahrono naoružavanje predstavlja samo lutanje u iluzijama prošlih ratova i priprema za nove poraze“, smatra Lunić.

On kaže da ratna teorija, ali i iskustvo Srbije, govori u prilog da bi investicije u ljude najviše doprinele unapređenju nacionalne bezbednosti.

„Ratna teorija mora uzeti u obzir ljudski faktor jer se umetnost ratovanja mora baviti i svakodnevnim životima, kao i moralnom snagom nacije i pojedinca. Na žalost, donosioci odluka u sistemu odbrane autoritativno raspolažu privilegijama položaja, a nesebično delegiraju odgovornost“, ističe Lunić.

Uveren je, kako kaže, da bi se u ovakvom, globalno nestabilnom vremenu, više isplatile balansirane investicije sa akcentom na kadrove.

„Ulaganje u pripadnike vojske, njihove sposobnosti i savremena znanja, uz pronalazak načina finansijske stimulacije i gajenje istinskog, a ne kafanskog patriotizma, predstavlja jedini način da izgradimo moralnu snagu nacije, institucija i pojedinaca“, zaključuje Lunić.

Pojačano naoružavanje neophondo zbog zastarele opreme

Vojni analitičar Aleksandar Radić, kaže da je Vojska Srbije mnogo sredstava nasledila iz doba bivše Jugoslavije, i da je bilo neophodno da se stara oprema zameni novom.

„Većina sredstava kojima je vojska raspolagala do početka novih nabavki su faktički nasleđe iz 70-ih i 80-ih godina, i nije bilo izbora nego kupovati novo“, kaže Radić.

On naglašava da je dobar deo sredstava Vojske Srbije bio zastareo u odnosu na savremene standarde ratovanja i hipotetičke protivnike.

„Postoje propisane norme koliko neko sredstvo može da se zadrži u upotrebi i pored održavanja i ulaganja. Neke stvari su morale da se kupe i ta modernizacija je zapravo počela u poslednjoj nedelji decembra 2016. godine. Tad su potpisani prvi ugovori s Rusima za migove 29, i sa Erbasom za nabavku helikoptera“, objašnjava Radić.