„U psihološkim udžbenicima bi mogao da se nađe koliko sutra“: Kako će istorijska nauka videti ulogu Aleksandra Vučića?

– Biće u istorijskim čitankama, to ne možete da izbegnete… mogu da vas vole ili ne vole, djilasi, tepići, ovakvi, onakvi, kakvi god hoće, to će biti u istorijskim čitankama i udžbenicima, jer niko to nikada neće postići – rekao je Vučić, gostujući u nedelju na TV Prva.

I dok potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić smatra da će čitanke pisati o tome kako je „besramno pokrao izbore“ i o „patologiji da menja narod kako narod ne bi menjao njega“, istoričari kažu da se ne može predvideti kako će Vučića videti buduća istorijska nauka.

Da li će biti predstavljen kao pozitivna ili negativna ličnost, pod uslovom da se uopšte nađe u školskim programima, a potom i u istorijskim udžbenicima, zavisi od istoričara i od toga šta će pokazati njihova istraživanja o vremenu Vučićeve vlasti.

– Zbog toga uvek kažemo da se naša lična sećanja razlikuju od istorijskog pamćenja. To što je naš doživljaj u savremenom trenutku pojednih savremenih političara pozitivan ili negativan, ne znači da će ih nužno istoričari u budućnosti prikazati kao takve. Mi to pouzdano ne možemo znati – kaže za Danas istoričarka Sanja Petrović Todosijević.

Ona ukazuje da savremeni političari svoje mesto u istorijskim udžbenicima ne treba da razumeju kao privilegiju, već kao nužni deo istorijskog procesa.

– Mislim da je ključni razlog zašto savremeni političari, pa i Vučič sebe nužno povezuju sa nekakvim tragom u budućnosti taj što oni svesno ili nesvesno smatraju da će biti deo nekog kontrolisanog narativa unutar kog će nužno biti prikazani pozitivno, jer se udžbenici, nažalost, smatraju kontrolisanim knjigama. Pretpostavljam da pojedini političari smatraju da će njihova vlast biti večna pa će i ta kontrola, bez obzira na distancu od 30 godina, biti večna. Ta potreba pojedinih političara da čak i istorijski proces stave pod neku vrstu svoje kontrole ne govori ništa o istorijskoj nauci, koliko govori o karakteru politika i režima koji takve narative proizvode – ukazuje Petrović Todosijević.

Akademik Vladica Cvetković kaže da mu je logično to što neko ko vlada Srbijom preko jedne decenije smatra da je time obezbedio svoje mesto u budućim školskim udžbenicima, ali da je drugo pitanje u kakvom će kontekstu biti tamo pomenut.

U Vučićevoj nadi da istoričari sutra o njemu pišu samo pozitivno ne vidi ništa čudno, jer bi verovatno svako na njegovom mestu to isto poželeo.

– Uostalom, ako smo toliko puta konstatovali kako predsednik Srbije ima drugačiji pogled na realnost od mnogih od nas, čemu onda naše čuđenje prema njegovom sagledavanju samoga sebe i onoga što smatra svojim doprinosom – komentariše Cvetković.

Na pitanje jesu li nade predsednika Srbije da će ga istorija pamtiti po dobrom opravdane, odgovara da kao jedan od otvorenih kritičara Vučićeve vlasti nije u stanju da predvidi šta će o njemu pisati oni koji se sa istorijske distance budu bavili našim vremenom.

– U stvari, ja se toga pomalo i bojim jer se iskreno pitam: na šta bi ličila ta neka buduća Srbija u kojoj bi Vučićeva vlast u školskim udžbenicima bila prikazana u pozitivnom svetlu? Ovo pitanje smatram izuzetno važnim, nebitno je što u njemu ima i dosta ironije, a kao odgovor imam jedino konstataciju da ja lično ne bih bio srećan da živim u Srbiji u kojoj u javnosti, a naročito u učilima, vlada isključivo pozitivan narativ o tome kakva je (bila) današnja Vučićeva vladavina. To bi za mene bio pokazatelj da nismo vrednosno napredovali, da i dalje živimo u polugrađanskom društvu, u nekoj možda naprednijoj, ali i dalje hibridnoj verziji demokratije u kojoj institucije još uvek nisu slobodne i nezavisne, a politički programi se vrednosno prilagođavaju nedovoljno obrazovanom narodu – ističe Cvetković.

On kaže da bi mu podjednako smetalo i da živi u nekom budućem srpskom društvu u kojem za period Vučićeve vlasti nema nijedne pozitivne ocene u sociološkim i istorijskim analizama.

To bi, dodaje, takođe bio znak da ni politički, ni građanski nismo odmakli od ovoga u čemu smo danas i da se još uvek nismo na pravi način suočili sa sopstvenim zabludama, jednom rečju – da nismo stigli do nivoa pravog društvenog dijaloga i rasprave.

– Sanjam i nadam se budućoj Srbiji u kojoj će sagledavanje sopstvene prošlosti biti razumno i realno, bilo da je reč o događajima ili ličnostima i njihovom delu. To bi u slučaju Vučića značilo da se jasno kaže da je bilo dobro što su građeni putevi, ali nije valjalo to što nismo mogli da znamo i koliko su koštali, da se konstatuje kako su strane investicije bile potrebne, kao i subvencije u vezi s njima, ali da je čitav proces morao da bude transparentniji, a ne da to bude u svrhu bogaćenja politički privilegovane manjine. A uz sve još i dodati da nije bilo dobro ni to što je klijentelizam postao primarna društvena norma, što zakoni nisu važili za sve podjednako, što je u javnosti vladalo medijsko poltronstvo, a politički protivnici dehumanizovani – ukazuje Cvetković.

Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da bi Vučić u psihološkim udžbenicima mogao da se nađe koliko sutra.

– Svakako će ostati zapisan i u istoriji Srbije, ali sadržaj će, kad-tad, biti potpuno drugačiji od onog kojem se on nada. Zašto je u tolikoj zabludi? Pa, zato što je sistematska propaganda namenjena da izgradi kult Vučićeve ličnosti među građanima Srbije izgleda najjače delovala na samog Vučića – komentariše Popadić.

Distanca

Da bi se neka savremena ličnost našla na stranicama školskih knjiga potrebno je da prođe i do tri decenije.

– Ta distanca od 30 godina je upravo vezana za otvaranje arhivskh fondova jer se smatra da se istorija piše na osnovu nekih dokumentata koji su, uslovno govoreći, stavljeni ad akta. Međutim, moram da kažem da se metodologija istorijskog istraživanja promenila. Ne mislim da ta distanca nužno mora biti 30 godina, između ostalog i zbog toga što su se tehnologije promenile, pa i tehnologije proizvodnje i čuvanja dokumenata, tako da to može biti i neki kraći vremenski period – ukazuje Sanja Petrović Todosijević.