Vučić zaboravio na obećanje o amnestiji osuđenika: Deset godina od poslednjih pomilovanja zatvorenika u Srbiji

Ipak, uvek se nađe neko ko pamti. Radivoje Turčinović, se posebno seća dva obećanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića iz 2020. godine u kojima je nagovestio da bi mogao da bude usvojen Zakon o amnestiji. Ova obećanja došla su u periodu kada se zemlja nalazila u vanrednom stanju i kada se razmišljalo kako rasteretiti kazneno-popravne zavode.

Razlog zbog kojeg se Turčinović posebno seća ovih obećanja je taj što ga lično dotiču. Naime, on se trenutno nalazi na izdržavanju zatvorske kazne u KPZ Sremska Mitrovica, a Danasu je pisao sa molbom da proverimo šta se sa obećanjima desilo.

Jedno od obećanja o kojima govori, Vučić je dao u aprilu 2020. godine rekavši da će po ukidanju vanrednog stanja biti mesta za amnestiju pojedinih osuđenika, kao i da će ta odluka biti u skladu sa ozbiljnom kaznenom politikom koju država vodi, i neće se odnositi na osuđene silovatelje, višestruke ubice i pedofile.

„Za pojedine akte milosti za određena krivična dela će svakako biti mesta, i o tome će se doneti odluka u skladu sa ponašanjem tih osuđenika i u skladu sa ozbiljnom kaznenom politikom koju država mora da vodi“, rekao je predsednik Vučić.

U istom periodu mediji su preneli i informacije iz Ministarstva pravde u kojima su najavili da će Vlada Srbije doneti odluku da li postoje uslovi za amnestiju, dodajući da su oni spremni da izrade nacrt zakona.

Od ukidanja vanrednog stanja prošlo je više od dve godine u kojima mogućnost amnestije nije spomenuta. Danas je za potrebe ovog teksta pisao Ministarstvu pravde i Predsedništvu Srbije, ali nije nam odgovoreno da li se razmatra izrada Zakona o amnestiji.

U vreme vanrednog stanja, nadležni su dobili tri inicijative u kojima se predlaže donošenje Zakona o amnestiji. Jednu inicijativu podnela je Advokatska komora Beograda, drugu udruženje za postpenalni prihvat “Novi početak”, a treću Beogradski centar za ljudska prava. I iako je svaka imala drugačiju ideju oko toga ko bi trebalo da bude obuhvaćen zakonom osnovna ideja je svima bila ista – rasterećenjem zatvora smanjila bi se mogućnost zaražavanja i poboljšala zdravstvena nega osoba na odsluženju kazne.

I iako je vanredno stanje odavno iza nas Sanja Radivojević iz Beogradskog centra za ljudska prava smatra da bi zakon o amnestiji i dalje bio smislen.

– To bi bilo u skladu sa preporukama međunarodnih tela koja apeluju na rasterećenje zatvorskog sistema. Brojne analize pokazuju da bi se amnestiranjem osoba koje su osuđene na blage zatvorske kazne, kao i onih kojima je ostalo jako malo vremena do kraja kazne značajno rasteretili kazneno-popravni zavodi, navodi Radivojević.

Ona ističe da im nadležni nikada nisu odgovorili na inicijativu da se donese zakon o amnestiji, dodajući da to ni tada, ali ni danas, nije bio među prioritetima vlasti.

– To pitanje bi svakako trebalo da se nađe na agendi po formiranju izvršne vlasti. Međutim, kada se uzme u obzir sve ono što se trenutno dešava, od energetske krize do rata u Ukrajini, teško da će se naći među prioritetima. Amnestija u političkom smislu ne potpada pod popularne mere i verovatno da postoji bojazan da bi takav potez mogao negativno da se odrazi na popularnost vlasti, navodi Radivojević.

Poslednji put Zakon o amnestiji usvojen je 2012. godine kada su svi zatvorenici, sa izuzetkom onih osuđenih za najteža dela, oslobođeni četvrtine zatvorkske kazne. Lica koja su bila prvi put bila osuđena na kaznu do tri meseca oslobođena su kazne, dok su oni osuđeni na šest meseci oslobođeni polovine kazne.

Primaran motiv za donošenja zakona pre deset godina bila je preopterećenost kazneno-popravnih zavoda, pošto je na osam hiljada mesta bilo smešteno više do 11.000 zatvorenika. Obrazlažući zakon u skupštini, tadašnji ministar pravde Nikola Selaković je tvrdio da će se amnestijom ostvariti ušteda od 127 miliona dinara, a da će dugoročna korist po budžet iznositi oko 800 miliona dinara.

Međutim, kada je koju godinu kasnije Insajder tražio podatke o finansijskim efektima zakona iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija su im poslati podaci na osnovu kojih to nije moguće izračunati. Naime, oni su dobili podatak o broju ljudi koji su u četiri godine na osnovu zakona pre vremena odslužili kaznu, kao i cenu jednog dana u zatvoru. Ono što nisu dobili je broj dana koji osuđenici obuhvaćeni zakonom zahvaljujući amnestiji nisu odslužili.