Vučić želi Bajraktare i vojnu tehnologiju iz Turske: Kakva će biti srpsko-turska vojna saradnja

Beograd ima ono nešto što je zaostavštiva monarhističke, socijalističke, ali i miloševićevske Jugoslavije, a to nešto je sveprisutna i potpuna proskineza glavnog grada velikim predsednicima i vladarima.

Nezavisno iz koje države dolazi veliki predsednik ili premijer, ceo Beograd na dan postane destinacija na kojoj gost treba da se zaista „oseća kao kod kuće“. Zastave voljenog gosta preko celih nebodera, maršuta obeležena zaedničkim zastavicama, počasna garda i da se utisku Jugoslavije potpuno ne preda, Beogradu nedostaje samo slet mladostil, prenosi Klix.

Ove godine Beograd je ugostio lidere koje u jednoj kalendarskoj godini nije niti jedna evropska, a možda ni svetska metropola. U maju je Beograd posetio kineski predsednik ili možda bolje vođa Si Đinping, u junu nemački kancelar Olaf Šolc, u augustu francuski predsednik Emanuel Makron te na kraju turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Svaki od predsednika i premijera je nešto doneo, sa svakim od njih je Aleksandar Vučić razgovarao o „energetici, ekonomiji i BDP-u“, a na marginama sastanka se razgovaralo o vojnoj saradnji.

Turkije, Turkije

Vučićevo podilaženje i laskanje sa svakom izgovorenom rečenicom u kojoj je umesto Turska izgovarao ime države na engleskom kao „Turkije“, je nešto što je privuklo pažnju medija.

Ono što takođe nije bilo nimalo ugodno jeste put preko kojeg je došao u Srbiju turski predsednik, obzirom da je Erdogan napre posetio Albaniju. Upravo u onu Albaniju kojoj je Turska prodala pre dve godine svoju najpopularniju izvoznu platformu Bajraktar TB2, a koja je odavno na listi želja Aleksandra Vučića.

Koliko je ovaj dron želja Beograda ukazuje i činjenica da je Srbija nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da ga kupi, 2023. godine kupila kineske dronove CH-95 iste kategorije ali značajno slabijih borbenih performansi i bez dokazane upotrebe u borbenim uslovima. Na temelju kineske platforme, vojno-industrijski kompleks Srbije je pokušao da kreira sopstvenu platformu drona srednje visine leta sa većim brojem sati po naletu od 24 do 48 sati.

S obzirom na bogato iskustvo u aerodinamici kako u industrijskom tako i obrazovnom segmentu, Srbija je kreirala zmaj drona Pegaz koji je zadovoljio početne taktičko-tehničke karakteristike uz određene probleme tokom razovoja.

Međutim, najvrednija stvar svake bespilotne letelice nisu njena krila, kanardi ili motor, iako svi ovi elementi imaju svoju vrednost. Prava vrednost svake bespilotne letelice jeste softver odnosno misijski borbeni komputer kao intergacija oružja, senzora i uređaja.

I to je ono što Srbija nema i još uvek ne može da napravi, pri čemu je u međuvremenu srpskih muka sa Pegazom platformu Bajraktar TB2 dobila Albanija, ali i Kosovo pri čemu Hrvatska ozbiljno pregovara o nabavci ove platforme ali dosta konspirativno i bez javnih detalja.

Činjenica da Hrvatska nabavlja neki složeni borbeni sistem kojem Srbija nema pandan, po inerciji znači i trku Beograda sa vremenom kako bi se taj disparitet što pre postigao. S druge strane po prvi put pomenuta vojna bilateralna saradnja Srbije i Turske koja će se izvoditi „u okviru radnih grupa za namensku industriju“, što bi moglo značiti da Srbija neće dobiti Bajraktare, ali da će se razgovarati o nabavci tehnologije.

Turska saradnja s Kosovom

Vrlo je neobičan odabir trenutka za pokretanje srpsko-turske platfrome vojne saradnje obzirom da je u ovom trenutku komandant KFOR-a na Kosovu do pre par dana bio turski general. S obzirom da je turski kontingent na Kosovu od formiranja misije jedan od najbrojnijih uz snažno obaveštajno i svako drugo prisustvo Turske koja podržava Kosovo. Turska podrška Kosovu znači opremanje Kosovskih snaga sigurnosti haubicama, minobacačima, bespilotnim letelicama, protivoklopnim i protivvazdušnim raketama i svime onime što zadaje tegobe vojno-političkom rukovodstvu u Beogradu.

Da bi ova platforma bila još teže razumljivija, paralelno s njom, Turska planira da otvori fabriku municije na Kosovu čime bi se dodatno osnažile Kosovske snage sigurnosti. S druge strane ono što takođe otvara neke nove modele i obrasce u spoljnoj politici Beograda jesu silni energetski sporazumi.

Stiče se utisak da svaka država koja proda neki komad savremene vojne opreme Srbiji, obavezno to čini u paketu energetskih i ekonomskih poslova, a što implicira da Srbija vrlo često ne može novcem da plati kvantitet i kvalitet opreme koju kupuje pa se služi tzv. Barter poslovima.

U ovim kompenzacijskim poslovima Srbija preplaćuje sve što kupi, a sve zemlje koje s njom potpišu „energetski sporazum“ odu duboko punih džepova dok Srbija ostaje, kao dečak sretno zadovoljna s novim „igračkama“.