Vučica grize skudeto

Inter beži samo bod, a i pod velikim je pritiskom CSKA i izglednog finiša u Ligi šampiona „Ušati“ pehar Interovom gazdi Moratiju, ako bi morao da bira, sigurno je važniji od skudeta. Uostalom, zato je i doveo Murinja koji na Olimpiku nije mogao da sakrije nervozu što ga je taktički pobedio Ranieri.

Dok ovo čitate, romanisti su već na „putu Delija“. Naravno, u Bariju gde Roma na „Svetom Nikoli“ bije bitku sa neugodnim Barijem (ili je utakmica već i završena ako novine čitate kasnije). Nas su egzaltirani romanisti posle sloma Intera, ispred Olimpika, uz pivo „peroni“ uveravali da kiksa ne sme biti, posebno jer Inter i Milan imaju teži raspored do kraja prvenstva. Doduše, Romu čeka i „majka svih bitaka“ – derbi s Laciom. A, kako su se tek romanisti radovali kad je sutradan njihov arhirival (ili bolje reći neprijatelj) Lacio otkinuo dva boda Berluskonijevom „gerontološkom centru“. Čak su se na naslovnoj strani Il Romanista (da, da, Roma je jedini klub na svetu koji ima svoj dnevni list), i zahvaljivali lacialima. Inače, u širem centru Rim na svakom koraku možete videti Romine simbole, dok Lacio kao da ne postoji. Čak smo i mi za tri dana sreli samo jednog laciala – gazdu neke birtije blizu Via del Korzo. Ali, nemojte da vas to zavara. Kad dođe večiti rimski derbi, oni su tu. Nema u Rimu, kao u Milanu, da se zajedno ide na utakmice, i cirka ispred stadiona. Ovo je mržnja. Prilično unikatana. Najfanatičniji romanisti kažu da su laciali navijački (znate na koje tribine mislimo) jedinstveniji, „em jer ih je manje, em jer su svi fašisti“ (Musolini je bio vatreni navijač Lacia), dok su romanisti razuđeniji, i ideološki udaljeniji, mada se u polednje vreme i među romanistima pojavljuju desničarske frakcije. Mi nismo osetili neko preterano „levičarenje“ romanista. Pre nam to liči na jedan cool populis. Ima strasti, oseća se tradicija, ali ima i neke čudne neurotičnosti koja izvire iz apsurda „provincijskog kluba“ iz glavnog grada sveta, kako cinično vole da primete antiromanisti koji tvrde da je Roma „u duši mali klub“ – nalik Arsenalu.

Realno, atmosfera na Olimpiku je impresivna, Roma je do fanatičnosti požrtvovana (daleko više od Murinjovih legionara), Ranieri je na putu da ponovi uspeh Kapela (2001), i vrati trofej u Rim, i jedino što smeta to je prokletstvo atletske staze. Isti problem kao na Zvezdinoj Marakani. Tačnije, Olimpiko je možda model kako bi trebalo da izgleda Marakana kad bi se renovirala. Na Kurva sudu (Rominom „kopu“), zapali se i pokoja baklja, pojavljivanje Frančeska Totija (što na semaforu, što na terenu) izaziva ovacije. „Princ Rima“ zaista uživa poštovanje koje su samo imperatori imali u ovom gradu. S druge strane, njegova vernost Romi je presedan u ovom vremenu industrijskog i merkantilnog fudbala. Iz nje nije otišao i kad je mogao da bira klub u svetu u koji će. Realno, možda je samo Bruno Konti (55) veća Romina legenda. On i Falkao su 1983. doneli drugi skudeto Romi, ako se računa onaj prvi iz 1942. u vreme Musolinija, kad je Inter zbog pritiska ovog diktatora koji nije voleo „internacionale“ koncept, morao da se zove Ambrozija. Treći skudeto su doneli Toti, Batistuta i Montela, a italijanski mediji s tim Kapelovim trio fantastikusom upoređuju sadašnji udarni trio: Toni – Toti – Vučinić.

Danas pokojni gazda Rome Franko Sensi, svojevremeno je odrešio kesu i doveo Batistutu čiji dres ima počasno mesto u Rominom oficijelnom šopu. U toj fensi prodavnici (Roma je i šminka i modni brend), videli smo i sliku Rudija Felera i setili se kava je to igračina bila. Doduše, ličio je na „glumca“ iz nemačkih pornića B produkcije, i fana The Scorpions. Ali, baš zato je i bio simpa. Inače, kad smo već kod šminke, Roma ima gazdaricu – Roselu Sensi (38), Frankovu ćerku. Zgodna dama. Nije baš Monika Beluči, ali ulazi u kategoriju „italijanska lepota“.

Rim je grad toponima i istorijskih slojeva. Pravo mesto da shvatite opskurnost teze „kako je svaka naša (srpska) taraba starija od Amerike“. Stigli smo i na Ćentro storiko, pa malo Panteon, malo Pjaca Navona, Kampo de Fiori… Pa Vatikan i Pjaca San Pjetro, Most anđela preko Tibra. E, tu je, dragi čitaoci, pivo „peroni“ na pokretnom kiosku, u flaši (zidarsko) pet evra. Ali, i to je, verujte, jeftino kakve su klepe od cena u restoranima. Autobus „dvojka“ vozi do Olimpika sa Pjaca del Popolo. Bus pun tifoza. Tu je i par zalutalih, ali radosnih Kineza.

Nije lako naći karte za derbi. Morala je da se potegne jaka veza. To je Edoardo, vođa Fedaina. Iako je već bio proglašen sold aut, Beograđanka Marina, novinarka i italijanska snajka, koja živi u rimskom Kvadraru, tamo gde treba rekla je da je šalje Edoardo, i karte su se rodile. Doduše, Dušan Kosanović, romanista iz Srbije ima pretplatnu kartu za Kurva sud. I ugled na tom svetom mestu. On navija sa Fedainima, a sa njime ide i na gostovanja u druge italijanske gradove. U poslednjih pet godina se formirala grupa Romanista sa prostora bivše Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Srbija), koja su bliski sa Fedainima zbog antifašističkog i antirasističkog opredeljenja. Fedain je jedna od najstarijih navijačkih frakcija, osnovana 1972. Čine je uglavnom romanisti iz južnih delova grada, pre svih Kvadrara i Ćinećite. Reč Fedain na arapskom označava borce koji se žrtvuju za slobodu. Sedamdesetih je eskalirala palestinska kriza, te je taj naziv izabran kako bi se iskazala potpuna posvećenost klubu, ali i ideološka pozadina grupe, jer je bila mahom levičarska. Zauzimaju sektor levo od semafora na Kurvi sud, južnoj tribini stadiona Olimpiko.

AS Roma nastala je 1927. kada su se ujedinili svi rimski fudbalski klubovi, izuzev Lacija, kako bi se prekinula dominacija klubova sa severa Italije.

Kurva sud je imala tokom osamdesetih veliki uticaj na razvoj navijačke (sub)kulture u Evropi, pa tako i u Srbiji. U pre-internetskoj eri, neki od lider Zvezdinog Severa su putovali u Rim, posebno je poznat Deki Romanista, koji u Beogradu rukovodi kafeom Roma.

Poznat je i Deki Grastić. Veliki romanista iz Srbije koji je s nama bio na Olimpiku. Na kome već ima i priličnog staža. Jak je i na gostovanjima. Na derbiju je bila i grupa Slovenaca, romanista iz Ljubljane. Oni vole da navrate i do beogradskog Beer Festa. Naravno, u Rominim bojama. Komparaciju Slovenije u SFRJ i EU svode na prostu filozofiju: Bili smo prvi u selu, sad smo zadnji u gradu.

Od alkohola na Olimpiko možete uneti liker od kafe „borghetti“ u malim plastičnim bočicama. To je i tradicija. On se gustira na tribinama. Ali, kad Milito zapreti pije se i na eks.

Prosto neverovatno, ali da bi ušli na Olimpiko dovoljan je samo bar kod sa karte. Apsolutno nikakvog pretresa nema. Na stadionu ima mnogo roditelja s decom, starije gospode, ovo je mesto i za tifoze, ali i ono na koje momak može da izvede devojku.

Pice na beogradskoj štajgi su kvalitet za one u centru Rima. Da ne bude zabune, mislimo na hranu.

I taj, bože, kedar, i svuda ono SPQR – Senatus populus que romanus: Senat i narod Rima!

Estetika

Za boje kluba su izabrane boje grada Rima, koje simboliku vuku još iz vremena Imperije. Jedan od nadimka kluba i danas je giallorossi, što znači žuto-crveni, ali takav opis bi bio prejednostavan. Boje Rome zapravo nema nijedan drugi klub na svetu, a to su rosso pompeiano (iliti sangue di bue) – vrlo specifična nijansa crvene (naziv vuče poreklo od mistične boje zidova ostataka Pompeje koja je nastradala u vulkanskoj erupciji) i giallo oro – zlatno žuta

Skudeto 2001.

Svet je tih vrelih junskih dana svedok impresivnog sportskog slavlja. Svetkovina je trajala tačno nedelju dana, da bi kulminirala koncertom pred milion romanista na Circo Massimo (deo Rima koji je bio u antičko vreme hipodrom), i spektakularnim striptizom najpoznatije romanistkinje, glumice Sabrine Ferilli.