Vučićev let u Brisel preko Moskve

To možda nije organski već izvedeni legitimitet, ali Vučić je na tome pažljivo radio još od Briselskog sporazuma 2013. godine.

Izbori 2014. godine za koje se lakonski tvrdi da su raspisani samo da bi SNS kapitalizovala takozvanu antikorupcijku akciju, ostvarile su viši cilj od partijskog sticanja poslanika i ministara.

Tada je naime Vučić, prvi put izašao sam na međunarodnu scenu. Bitno je bilo to koliko je osvojio glasova, isto koliko i čistka u bezbednosnom vrhu države, kao i što se zakonu predao dotadašnji šef balkanskog narko-kartela Darko Šarić.

Par dana posle izbora Vučić je inkonginito otišao u Rusiju, što ipak nije moglo da prođe nezabeleženo.

Procureli su ruski izvori, pa je objavljeno da je Vučić, tada još uvek u svojstvu prvog potpredsednika Vlade, boravio u Moskvi privatno na pregledu srca.

Od tada do izbora 2020. Vučić je napravio veliki skok – na beogradskim izborima 2018. izvršio je prenos legitimiteta na spoljni plan.

Ti za njega i krug oko njega, sudbinski izbori zbog ogromnog biznis projekta Beograd na vodi, dobijeni su u Berlinu uoči glasanja, kao i prethodnom velelepnom zvaničnom posetom Zagrebu.

U Berlinu je kancelarka Angela Merkel ćaskala sa Vučićem na terasi sa čašama u ruci, dok mu je hrvatska vladajuća partija HDZ organizovala pravu rijaliti turneju.

Za potrebe potvrde legitimiteta ovih izbora 21. juna Vučićeva završnica je pomerena na sedmicu posle glasanja.

I tu nema slučajnosti, on je tu agendu svesno namestio, kao što se sada očekuje, da će u skladu sa njom, i izvršiti određene promene u vrhu vlasti.

Videće se da li će ostati pri pripremi za vladu takozvanog narodnog jedinstva, u koju će ući sve stranke koje su u parlamentu, dakle i stranka Aleksandra Šapića, ali i pojedinici sa lista ipsod cenzusa.

Pod maskom vlade narodnog jedinstva inače, najlakše je moguće isterati iz prvog kruga pojedine optrerećene aferama i prevelikim znanjem o tome šta se sve poslednih godina dešavalo.

Prvi kandidat za izbacivanje je Nebojša Stefanović, ministar policije i treći čovek koji je osnovao SNS iza Vučića i Tomislava Nikolića.

Pokazatelj da će se sa Stefanovićem nešto desiti je svaljivanje odgovornosti na njega kao šefa beogradskog odbora SNS zbog niskog odziva glasača u Beogradu, a ne na neomiljenog i mrskog zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, koji je u SNS dotrčao kad je stranka uveliko imala vlast i moć.

Sa Stefanovićem može biti problem što navodno uživa podršku određenih krugova na Zapadu, ali to je upitno.

Jer, uz Vučića su sa druge strane, nesumnjivo stali zapadni saveznici time što je američki ambasador Entoni Godfri objavio da prati izbore i pokazao na Tviteru svoju posmatračku dozvolu.

I time što je Donald Tusk, predsednik ENP, uputio jasnu poruku sa dobrim željama za pobedu lično preko video sastanka, kao i preko društvenih mreža.

Bojkot opozicija sa druge strane, pozvala se na pojedina javna pisma grupica evroposlanika na temu Vučićeve diktature.

Ta pisma jesu imala izvesnu težinu, čak iako su ih potpisivala po 20-ak opozicionih poslanika u EP.

Jer, čak i ta mala senka neprijatno je podsećala naprednjake na to šta im birači ne bi oprostili nikad. A to su međunarodne sankcije i izolovanje zemlje, koje su se desile SR Jugoslaviji i Miloševiću pre 30-ak godina.

Međutim, u situaciji svetske korona pandemije, savladati takve slutnje, kad je izolacija postala poželjna, nije bilo teško. Vučić je nastupio na svetskoj pozornici tri dana posle junskih izbora onako kako ne bi sebi dopustio još koliko 2016. a kamoli ranije.

Ne samo što je ponosno stajao pored Vladimira Putina u VIP loži, prilikom vojne parade na Crvenom trgu, nego je iza njega stajao u nepoznatom svojstvu, sa kako se tvrdi akreditacijom za telohranitelja, njegov kontroverzni brat Andrej Vučić.

To je bila slika namerno prvo prenošena kroz kanale društvenih mreža i ostale neformalne načine uticaja, kojom je trebalo više stvari da se nadomesti.

Prvo, moguće rukovanje 27. juna u Vašingtonu sa Hašimom Tačijem nad papirom o namerama da Srbija i Kosovo uvedu ekonomsku – šenžen zonu, po ugledu na, kako se tvrdi, slobodna industrijska područja u NR Kini.

Međutim, taj čin ne bi bilo činjenično priznanje Kosova kao posebne države. Kako ističe mladi Marko Jakšić iz Severne Mitrovice, Kosovo nikad nije bilo suverenije i priznatije nego u vreme korone, kad je Srbija zatvorila administrativne prelaze Brnjak i Jarinje isto kao i svoje spoljne granice.

Drugo, slika braće Vučić odaslata sa Crvenog trga, trebalo je da pokupi, upije i ublaži rastuće nezadovoljstvo zbog situacije na ivici građanskog rata u Crnoj Gori, u kojoj se, prema doživljaju biračkog jezgra SNS, vlast u Beogradu drži previše mlako i slabićki.

Treće, na tu sliku su izgleda u Evropi ostali potpuno smireni.

Ko god da je u danu kada je nastala, izvršio sudsku političku diverziju, uspeo je u tome, šta god da ga je pokrenulo.

Naime, još dok su koraci ruskih vojnika odjekivali ispred Kremlja, objavljeno je da je podneta optužnica za ratne zločine protiv Hašima Tačija i Kadrija Veseljija.

Iako to ne znači da će biti potvrđena, a još manje da će biti suđenja, politički rezultat je postignut. Susret Tačija i Vučića u Vašingtonu je otkazan kao i još jedna pomiriteljska misija Trampovog bliskog saradnika Ričarda Grenela.

Umesto toga Vučić je završio u Briselu, gde je pre njega primljen i kosovski premijer Avdulah Hoti. Još jedan istovremeni čin u tome je značajan – a to je obaranje izbora u Šapcu.

Šabac je grad čiji gradonačelnik Nebojša Zelenović ima odlične veze sa dipolomatama Evropske unije.

Činjenica da je izborni postupak padao baš u Šapcu, nije naivna, jer pokazuje kako bi se mogli oboriti i izbori u Srbiji.

Čak i da se dogodilo potpuno slučajno, zbog nekontrolisanog viška revnosti tamošnjih naprednjaka, opet pokazuje Vučiću koliko može biti ranjiv.

I zato je on u Briselu uradio ono što se od njega očekuje – nagovestio da će Srbija verovatno prva prihvatiti ponuđenu novu metodologiju proširenja EU i novi rok za ulazak u EU – od 2026. pa nadalje.