Vučićev teror učinio da polako nestajemo

– Ta tortura traje od Miloševića pa, sa manjim prekidom, punim razočarenja, sve do danas, ratna stradanja i ekonomski kolaps učinili su da beg iz ove zemlje postane način preživljavanja za mnoge. Takođe, prestanak proste biološke reprodukcije, zbog nemogućnosti da porodica živi u normalnim uslovima i od svog rada, kao i opšta neljudska atmosfera koja vlada u društvu, naročito u ovo vreme Vučićevog terora, učinili su da polako nestajemo. Uskoro ćemo biti izbrisani sa spiska naroda. Bunt je došao kao prirodna reakcija, naročito kod starijih ljudi koji pamte bolje uslove života. Mlađi, po meni, ne veruju u mogućnost preokreta jer, jednostavno, nemaju to iskustvo u svome životu. Ovo strašno stanje isuviše traje, nešto kao Enver Hodžina Albanija posle Drugog svetskog rata, koja je postala simbol izolovanosti od civilizovanog sveta – ukazuje Marković. On kaže da je pobuna za njega „patriotska dužnost“.

– Za mene je ova pobuna, kojoj sam se priključio prvog dana, patriotska dužnost, borba za svoj narod. Borba protiv lažljive klike, koja je na prljav način uzurpirala vlast i spojila se sa organizovanim kriminalom, dužnost je svakog ko ima svest o zajedništvu. Oni koji bezobzirno pljačkaju i ponižavaju svoj narod, ili oni drugi, koji su u stanju da urade bilo šta za milostinju koju im pod noge baca njihov obesni gospodar potpuno su ogoljeni i njihova zlodela ne vide samo slepi. Takođe, ne vide ih oni koji nemaju hrabrosti da istini pogledaju u oči, da skinu povez koji im je totalitarna propaganda vezala oko glave. Ili oni kojima je korumpiranost isisala i poslednji atom samopoštovanja. – ističe Marković i dodaje da su aktuelni protesti naša poslednja šansa.

– Ovi protesti su, na neki način, poslednja šansa Srbije. Ako budu nasilno ugušeni, ili se sami ugase, pred nama će ostati pustinjski pejzaž bez i najmanjeg znaka života. Što se kaže: pre nego što zalupi vratima, poslednji će ugasiti svetlo. Ali ja nekako verujem da još uvek ima nade. Dok koračam sa poštenim ljudima, koje niko nije prisilio, ucenio da izađu na ulicu, koji su tu, ako ni zbog čega drugog, ono da bi se družili sa srodnim dušama, ja se osećam dobro. Možda je naša šetnja uzaludna, možda će mračna sila, kao toliko puta u istoriji, ponovo pobediti, ali mi se makar borimo, činimo nešto za sebe i svoju decu. Kao kada sam se 1996. danima smrzavao ispred palate Albanija, činio sam to ne da bih pobedio Miloševića nego da bih učestvovao u pobuni protiv zla. Jer, sama borba je neki put važnija od njenog rezultata, zaključuje Goran Marković.