Vučićeva i Orbanova agrarna politika

Sada se govori kolikom će brzinom Srbija da stigne određene zemlje poput Mađarske… To pokazuje koliko je Srbija na dobrom putu…

Tako je prvog dana srpske Nove godine govorio predsednik države Aleksandar Vučić obilazeći fabriku Mei Ta u Obrenovcu.

Nije prvi put da predsednik Vučić spominje Mađarsku da bi se hvalio paralelama između dve susedne države i da bi pokazao kako uspešno kopira ekonomsku politiku mađarskog premijera Viktora Orbana.

Pokazalo se, međutim, da su pokušaji srpskih vlasti samo blede replike ekonomske politike Orbanove Vlade.

Kao primer mogla bi da posluži ekonomska politika u poljoprivredi koju i Srbija i Mađarska smatraju strateškom privrednom granom.

Dok je u Mađarskoj promenjena ekonomska paradigma u poljoprivredi („novo razdoblje“), Srbija i dalje pati od trajne nesposobnosti vladajućih struktura da artikulišu razvojni model i neizlečive zaraženosti javnosti tradicionalnim razvojnim konceptima (sovhozi).

I dok Mađarska nema problem s ideološkom predrasudom o vlasništvu (naročito stranom) nad zemljom, Beograd je i dalje sav išaran skojevskim grafitima „stop prodaji zemlje strancima“.

Ključna vest koja svedoči o novoj paradigmi u Mađarskoj bila je prošle godine investicija nemačke kompanije Fakt AG koja je za 20 miliona evra kupila 330 hektara vodoplavne zemlje u opštinama Heđešalom i Bizonja, nedaleko od granice s Austrijom i Slovačkom.

Fakt AG grupa jedan je od najvećih evropskih ulagača u nekretnine i uopšte investitor u različite oblasti poslovanja koji na severozapadu Mađarske investira milijardu evra u integrisani ekološki, poljoprivredni i ekonomski centar kombinujući kroz održivo upravljanje agrarnu proizvodnju, logistiku i stanovanje gde će posao dobiti pet hiljada radnika.

Mnogi su već ovu investiciju nazvali najvećom u istoriji države, a o njenoj veličini svedoči poređenje po kome je 2019. godine 10 investicija (u mađarsku industriju) iz Južne Koreje i Japana ukupno vredelo – tri milijarde evra.

Stručnjaci su već izračunali da će Fakt AG stvoriti proizvodni kapacitet veći od ukupne proizvodnje pet najvećih mađarskih agrarnih kompanija.

Projekat „Heđešalom-Bizonja“ imaće staklenike na 50 hektara za uzgoj paprike, paradajza, plavog patlidžana i začinskog bilja.

Na 80 „otvorenih“ hektara biće zasadi špargli i bobičastog voća, a na devet hektara sistem akvaponske proizvodnje povrća.

Na 15 hektara gradiće se fabrika za preradu agrarnih proizvoda (ne samo iz sopstvenih zasada), skladište i hladnjače. A planiran je i najveći ribnjak u Evropi.

Gradiće se logistički centar, posebna železnička stanica, pristupni putevi, konferencijski centar s hotelom, restoranom i tržnim centrom.

Odluku o ulaganju Fakt AG je doneo posle analize podataka Evropske komisije koji pokazuju da staklenička poljoprivreda godišnje raste oko 15 odsto.

U 2018. godini vrednost proizvodnje voća i povrća u staklenicima bila je 16 milijardi evra, a prognoze su da će 2025. godine biti 25,5 milijardi evra.

S obzirom da Fakt AG ulaže u sektor koje mu nije uža specijalnost, u startu je dogovorio saradnju s poljoprivrednim udruženjem Landgard, jednim od najvećih distributera u Nemačkoj koje na cveću i agrarnim proizvodima godišnje obrne dve milijarde evra.

Fakt AG angažovao je i nemačku energetsku kompaniju E.ON koja će za staklenike, kompletno proizvodno područje i novi grad (s porodičnim kućama, stambenim višespratnicama, vrtićem, osnovnom i srednjom školom) obezbediti ekološki održivu energiju s neutralnom emisijom ugljen-dioksida koja će se uglavnom oslanjati na solarne i termalne izvore i biomasu.

Među partnere s kojima je sklopljen posao je i mađarska građevinska kompanija KESZ Group kao izvođač radova na svim objektima ovog projekta.

Mađarske vlasti izračunale su da će ta nova investicija značajno smanjiti uvoza voća i povrća našta je do sada godišnje trošeno oko 500 miliona evra i pomoći stvaranju velike i ujednačene baze kvalitetne izvozne robe u čijoj proizvodnji najveće učešće ima domaća radna snaga.

Da bi podstakla razvoj sela i osnažila pregovaračke kapacitete lokalne samouprave mađarska Vlada odobrila je opštinama Heđešalom i Bizonja subvencije od 220 miliona forinti (oko 700.000 evra) za učešće u komunalnom i infrastrukturnom opremanju ovog agroindustrijskog parka.

Inače, mađarska Vlada opredelila se za novi model subvencija kojima umesto proizvodno orijentisane ekonomije želi da stimuliše razvojno orijentisanu ekonomiju i u kome otvaranje novih radnih mesta više nije preduslov za državnu pomoć.

Promenom strategije Mađarska nastoji da podrži tehnološki orijentisane investicije koje donose nove procese, procedure i tehnologije u zemlju i dodaju vrednost postojećim poslovima.

Srbija se, za razliku od Mađarske, opredelila za drugačiji – pogrešan – koncept.

Predsednik države uporno skuplja investitore s „konca i konopca“ i deli im subvencije da bi ispunio populističko obećanje o smanjenju nezaposlenosti, ne vodeći računa o tehnološkom nivou novih fabrika.

Tako je Srbija za kratko vreme postala zemlja niskotehnoloških jeftinih radnih mesta koja proizvode robe s malom dodatom vrednošću.

Kao i Mađarska, Srbija ima visok agrarni potencijal („možemo da hranimo pola Evrope“) i vidi poljoprivredu kao razvojnu šansu, ali slabo ume da kapitalizuje potencijal i osmisli razvoj.

Vlast u Beogradu pokazala je do sada da nema znanja ni jasnu strategiju. Zato se opredelila za model blizak njenom političkom biću – netransparentnom pregovaranju s investitorima koji prihvataju razgovor u „četiri oka“. Tako su u Srbiju stigli arapski „strateški“ partneri kompanije Al Rafaved i Al Dahra.

U Mađarsku je prošle godine ušao nemački investicioni fond Fakt AG pošto je Vlada poslala jasne signale međunarodnim investitorima kakva joj je razvojna strategija za poljoprivredu i kakva su pravila igre.

Srbija, nažalost, nema ni jasna pravila igre ni razvojnu strategiju za agrar pa se zato vlast domunđava s arapskim investitorima na tajnim sastancima i pravi dilovi „ispod žita“. Svi takvi dilovi, posle početnih najava o njihovom doprinosu „procvatu“ srpskog agrara, neslavno završavaju.

Srbija je arapskim investitorima do sada što prodala što iznajmila skoro 30.000 hektara za neutvrđenu sumu novca (u obećanjima je to bilo oko milijardu evra). Iako ove kompanije već nekoliko godina rade u Srbiji nepoznati su efekti njihovog poslovanja na ukupnu srpsku poljoprivredu u smislu proizvedenih i izvezenih količina agrarnih proizvoda, podizanje tehnološke opremljenosti i promene ka razvojno orijentisanoj ekonomiji.

Još 2013. godine tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić potpisao je u Abu Dabiju ugovor o zajedničkom ulaganju u srpsku poljoprivredu sa „vodećom svetskom agroindustrijskom kompanijom“ Al Dahra vredan 400 miliona dolara.

Trećina investicije odnosila se na kupovinu imovine osam propalih poljoprivrednih kombinata, a ostatak je trebalo da bude investiran u sisteme za navodnjavanje i kupovinu savremene opreme za najmanje pet fabrika stočne hrane.

Tom prilikom javnost je obaveštena da će Srbija dobiti još 400 miliona dolara od Razvojnog fonda Abu Dabija i postati jedan od glavnih izvoznika hrane.

Sedam godina kasnije i dalje se ne zna „ni ko pije, ni ko plaća“.

Jedino je postalo očigledno da partneri beogradskih vlasti u poslu „oživljavanja“ srpske poljoprivrede – Al Ravafed, Al Dahra i Elit agro LLC (a preko njih i firme Optim investments grup, Optim junajted investment, Al Ain Holding i Jas holding) – uglavnom muljaju „ispod žita“ prepisujući vlasništvo nad oranicama jedni na druge i gomilaju hektare oranica pomoću prilično nestransparentnih finansijskih aranžmana.

Ništa od njihovog ispunjavanja preuzetih obaveza (na primer, plaćanje zakupa zemlje uzete na 20-30 godina), efektima poslovanja na razvoj srpske poljoprivrede i novom konceptu koji bi mogao da promeni DNK domaće agroindustrije nije dostupno javnosti jer su ulagači iz UAE povlašćeni (ne podležu procedurama javne nabavke i tendera i drugim procedurama definisanim nacionalnim propisima Srbije) i zaštićeni pečatom tajnog međudržavnog sporazuma.

Al Ravafed holding imao je ugovornu obavezu da od 2013. godine investira 156,9 miliona evra.

Pretežno se bavi proizvodnjom pšenice, kukuruza, suncokreta i soje na oko 10.400 hektara, od čega je 2.586 hektara sopstvenog zemljišta, a ostalo koristi kroz ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i dugoročnom zakupu.

Gazduje u nekoliko preduzeća: vojna ustanova „Morović“ (Karađorđevo), „Bačka“ (Sivac), „Jadran“ (Nova Gajdobra), u Baču i Sonti.

U 2018. godini firma je poslovala s gubitkom većim od dva miliona evra i dugovima većim od 50 miliona evra a nije ispunila ugovorne obaveze (19 miliona evra) ulaganja u sisteme za navodnjavanje.

Nije poznato da li i u kom iznosu plaća zakup oranica iznajmljenih na 20 i 30 godina.

Zbog loših poslovnih rezultata Al Ravafed je preuzela kompanija Elite Agro LLC, takođe registrovana u Abu Dabiju, koja posluje u Srbiji kao firma Yugo Elite Agro i vlasnik je imanja Zobnatica iz Bačke Topole.

Elit agro ima u vlasništvu oko 2.700 hektara, a u zakupu 9.321 hektara a u APR-u se vodi kao mikro preduzeće sa poslovnim prihodom oko 30 miliona dinara.

U 2016. godini Elit agro promenio je proizvodnu i setvenu strukturu u Zobnatici (prodao sve svinje i zatvorio farmu koja je isporučivala 11.000 tovljenika godišnje i zasadio krompir i borovnice).

Al Dahra (vlasništvo Muhameda bin Zajed al Nahjana) postala je poznata 2013. kad je saopšteno da će po međudržavnom sporazumu investirati 400 miliona dolara i izgraditi pet fabrika stočne hrane.

Tada je iz Al Dahra holdinga najavljeno da će firma praviti strateške rezerve hrane u Srbiji, što će pomoći da se zadovolje strateške potrebe Emirata, a višak će ponuditi međunarodnom tržištu.

Obećanje o kupovini osam kombinata i izgradnji pet fabrika stočne hrane završilo se kupovinom PKB-a za 105 miliona evra, uz obavezu da se u tri godine investira još 30 miliona.

Al Dahra će u Beogradu na 17.500 hektara uzgajati šećernu repu, suncokret, pšenicu, kukuruz, ječam i povrće.

Kad se svede računica – Mađarska će 330 hektara močvare pored Dunava transparentno kultivisati i valorizovati za milijardu evra a investitor će stvoriti najvećeg agrarnog proizvođača u centralnoj Evropi.

Srbija je 30.000 hektara najplodnije zemlje netransparentno prodala ili iznajmila za par stotina miliona evra investitorima s Bliskog istoka koji su do sada uglavnom „prepakivali“ vlasništvo bez jasne vizije razvoja i uvođenja novih tehnologija, bez promene setvene strukture i bez značajnijeg uticaja na porast proizvodnje i izvoza srpskog agrara.