Vučićevih devet mačaka

Gledanje u živu površinu koja ne uzvraća običnim odrazom, već pojačanom političkom teskobom posmatrača. Teskobom začetom, kao i svi strahovi, u bliskoj prošlosti. Šta je video predsednik Srbije i „Srpske napredne stranke“ Aleksandar Vučić u tom „Solarisu“? Video je „devet mačaka Vojislava Koštunice“. Jer, Vučićevi verni medijski sledbenici vrisnuli su od omalovažavanja kada je sa Đilasom savez sklopio i lider „Dveri“. Vučić će vladati, ako ga posluži zdravlje, barem do 2030. jer je „Boškić“, kako zovu Boška Obradovića, rešio da se ogrebe za rejting. Tako su otprilike to predočili svom brojnom auditorijumu, videći to baš onako kako žele da vide.

Upravo tako su i u leto 2000. Miloševićevi verni medijski tajkuni u „Politici“ odahnuli kad je Koštunica ušao u „DOS“ i prihvatio predsedničku kandidaturu. Jer, pisali su tada, sa istom dozom potcenjivanja, kako neko ko ima devet mačaka, može da bude ozbiljna politička pretnja. Kao što je poznato, grešili su. Koštunica je imao mačku više, koju je držao u sedištu „DSS“ na Dorćolu i koja je opako pokušala da ogrebe nekog iz Đinđićeve pratnje (Mihajlovića, Jovanovića, Koraća, moguće i Bebu Popovića) kada su u ranu zoru 25. septembra došli sa plavom tortom da čestitaju izbornu pobedu.

Ali, nisu samo vučićevci, praveći se krvoločni kako i priliči imenu koje nose, videli mačku. Ukazala se ona i u građanskom mnjenju, budući da su njeni najuticajniji nosioci posavetovali Đilasa da prvo počisti dvorište od crknutih mačaka. To jest da opozicija treba da se bavi najosnovnijim problemima ljudi, da se drži komunalnog reda i komšijskih dvorišta, pa da na toj samonikloj platformi okuplja antivučićevce, a ne da u pozorište, makar i u Šapcu uvodi „zverjane“, pardon „Dverjane“. I sa njima i Kosovo u opozicionu politiku i to na nedozvoljen način jer nije u skladu sa ubrzanim evropskim putem Srbije i ne ispunjava „benč marks“ iz „Poglavlja 35“.

Građanska teskoba u pogledu mačaka je nešto svežija. Jer, te su lutalice, kao i pojedini stanovnici „Savamale“, morali da napuste svoje boravište usled mega globalističkog projekta Vučićeve vlasti „Beograd na vodi“. Masivna operacija zauzimanja ogromnog dela centra prestonice, uz donošenje specijalnog zakona i potpune upotrebe države u privatne svrhe, samo uz ovakvu građansku javnost može da prođe tako kako je prošla. Javnost koja nije u stanju da proizvede političku organizaciju koju bi građani masovno podržali. Sa kojom bi se poistovetili i za koju bi glasali da ih predstavlja u beogradskom parlamentu i kroz koju bi se borili za ono što smatraju svojim, odnosno javnim interesom. Nema samoniklog „gros rot“ širokog pokreta gnevnih i rezigniranih, nema živog otpora vlasti društvenoj stvarnosti, samo potrošene energije građana koji su šetali iza „Žute patke“ ili na „Protestu protiv diktature“. Ostala su kao poslednja utočišta akcije grupe „Za krov nad glavom“ kad izvršitelji izbacuju nekog nesrećnika zbog dugova koja je nemoguće platiti ljudskim radom. Reći da je svaki od tih događaja potencijalno politički eksplozivan, isto je kao što i reći da u sadašnjoj društvenoj napetosti svaka svađa u autobusu može biti to isto. I to ne samo što nema nove opozicione infrastrukture na ovom planu, nego je potpuno suprotno – Vučićeva vlast sve jača i sve autoritarnija.

Opozicija niti ima rejting u javnosti, niti postoji kao jedan blok od barem 30 odsto opozicionih poslanika u parlamentu. Ako ne postoji opoziciona snaga od blizu podrške od 30 odsto u javnosti, nema političke kontrole. Nema nikakvog balansa u borbi za vlast, a Vučić, ako niste primetili, nastavlja stalno da se bori za još više i još više vlasti. Nema granice mrvljenja opozicije, niti zaustavljanja, bio Đilas na ivici cenzusa ili ne.

Jer, Vučiću je dosad išlo odlično. Ako pogledate snimak njegovog televizijskog duela sa Đilasom kod Tanje Jordović iz 2005, možete da vidite da se on u javnom nastupu usavršio, ali da se promenio nije nimalo. I tada je mahao papirima, fotografijama i podacima kako bi učitao verodostojnost u to što priča. Kada mu je Đilas rekao da nema nikakvo menadžersko iskustvo i da je bio „šef bazena“ aludirajući na funkciju direktora „Pinkija“, Vučić je pobrojao krivične prijave koje je podneo protiv prethodnog rukovodstva ovog sportskog centra. Isto to je uradio i kad je došao na vlast 2012. godine – praktično je podneo krivične prijave protiv „prethodnog rukovodstva“, i sasvim je moguće da koliko tog leta uopšte nije bilo u planu hapšenje Miroslava Miškovića, vlasnika „Delta holdinga“. Ali, to sa hapšenjima je tako dobro pravilo rejting „SNS“ i Vučiću, a oduzimalo opoziciji da nije moglo da stane.

I ni sad zaustavljanja u kampanji sve jačeg vladanja Srbijom neće biti, samo može biti zaustavljen od neke druge političke snage. Snage sa kojom može da se poistoveti većina u Srbiji, odnosno oni koji žive izvan političkog „Solarisa“. U pravoj stvarnosti u Srbiji se radi za 200 evra mesečno, neizvesnost je kad se uđe u prodavnicu radi jelovnika za taj dan, kada se kupuju knjige za školu, ogrev, jakne za zimu…

U tim okvirima siromaštva, a budite ubeđeni to je 80 odsto stanovišta Srbije, politička korektnost, pitanje populističke desnice kao da populistička levica ne postoji i nikad postojala nije, lepljenje etikete ko je u 21. veku fašista, a ko ljotićevac, te kao takav za izopštavanje iz opozicije ravno je tome da u kući kojoj se ruši krov pod naletom kiše, aranžirate jastučiće na kauču. To jest, to su pitanje kojim se može baviti određeni krug bolje stojećih ljudi u svojoj suvoj sobi.

I za tu većinu, iako joj se govori suprotno, jeste i te kako bitno da li živi u zemlji gde postoji neka opozicija kao politička snaga. A snaga može doći samo od drugačije politike nego što je vodi vladajuća ekipa. Tu doživljaj mora biti jasan, nema suptilnosti, suprotstavljenost mora biti realna, ne iznutra kontrolisana.

Nije da se to maže na hleb ili sipa u traktor, ali baš od onog uređivanja komšijskog dvorišta pa nadalje, nije isto da li živite u zemlji u kojoj je vlast nesmenjiva ili negde gde barem imate neku opoziciju da se izduvate. Neki politički život gde ima prave javne debate – da li je to Kosovo, da li je to socijalna nepravda, da li je to zloupotreba političke moći… Kad je vlast nesmenjiva, ne znači da političke borbe nema, naprotiv ona je tada još bešnja, iako pritajena u vrhu političkog establišmenta. Ali, po građane svakako opakija, budući da onda nemaju ni najmanju mogućnost, kao što je glasanje, da nešto utiču.

Zato, možete da se zagledate u politički „Solaris“ i gledate mačke, secirate Đilasov program, prezirete „Boškića“ i verovatno mladog Miloša Jovanovića iz „DSS“, uživate u sopstvenoj ispravnosti označujući opozicione fašističke sklonosti i nazadni pristup Kosovu… Ili da nastavite da se borite za svoje ljudsko dostojanstvo i svoje pravo da ne glasate za vlast, uključujući i pravo da niste u pravu.