Bivši predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović u autorskom tekstu za „Cenzolovku“ objašnjava zašto je odbio da učestvuje u emisiji TV Pink.
U toj emisiji će se, kako je ranije najavljeno, predsednik Aleksandar Vučić obratiti naciji. Tekst Vukašina Obradovića objavljen na portalu „Cenzolovka“ prenosimo u celini:
Za svakog novinara, po definiciji, poziv da razgovara sa predsednikom države, i još na najgledanijoj komercijalnoj televiziji, sa nacionalnom frekvencijom, trebalo bi da bude velika čast i još veći izazov. Zašto su, onda, mnogi ugledni predstavnici sedme sile odbili ljubaznu ponudu TV Pink da u ponedeljak uveče učestvuju u emisiji u kojoj bi, kako je objašnjeno, mogli da postave sva pitanje, bez ikakvog ograničenja, i to Aleksandru Vučiću?
Ovaj, hajde da ga nazovemo paradoks, imaće, po svemu sudeći, posledicu da će predsednik Srbije, barem prema onom što je poznato u trenutku dok nastaje ovaj tekst, morati da učestvuje u još jednom medijskom rijalitiju, u društvu Mace Diskrecije, koju će glumiti, a ko drugi do Milomir Marić. Nezvanično, pridružiće im se i Milorad Vučelić u roli Zmaja od Šipova, ali videćemo da li će i koga Željko Mitrović još uspeti da na’vata.
Ne bih da spekulišem zašto Mića Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a, i bar još troje kolega za koje to pouzdano znam – nisu prihvatili poziv sa Pinka. Ukoliko smatraju za shodno, oni će to sami objasniti.
Jedino ne znam kako će se odbraniti Draža Petrovića, koji je denunciran da je kukavički odbio poziv koji, kako kaže glodur Danasa, nije ni dobio.
Vučićev monolog i novinari ikebane
Poziv upućen mojoj malenkosti nema baš neke logike. Vranjske su ugašene, ja sam samo bivši predsednik NUNS-a, trenutno novinar bez stalnog posla.
Šta god da je u pitanju, nisam prihvatio učešće u nečemu što će biti, kako je najavljeno, „obraćanje naciji“ predsednika Srbije.
Zašto?
Pre svega, kolektivni intervju, koji u poslednje vreme Vučić preferira, nova je TV forma i ne tako često praktikovana. Valjda po ugledu na Putina, koji pred nekoliko stotina novinara satima odgovara na pitanja, Vučić bi ovaj modifikovani ruski model da primeni u Srbiji tako što će sesti za sto sa nekoliko novinara, prepoznatih u javnosti kao kritičari režima.
Problem je, međutim, gledano iz profesionalnog ugla, to što je „kolektivni intervju“, zapravo, proširena konferencija za medije i ne ostavlja dovoljno prostora da se o bilo kom problemu razgovor dovede do logičkog kraja i dobije eventualno zadovoljavajući odgovor. Dosadašnja iskustva pokazuju da se ovakve emisije, kao i njegove konferencije za medije, pretvore u Vučićev monolog, a ozbiljni novinari, poput Boška Jakšića, bivaju ikebane koje služe samo za dekor.
Uostalom, i studenti prve godine novinarstva znaju da je intervju, a posebno televizijski, veoma specifičan format za koji su potrebna specifična znanja i višegodišnje iskustvo. Upravo iz ovog žanra potiču i neki od svetski poznatih novinara–intervjuera, poput Orijane Falači, Larija Kinga ili Kristijan Amanpur.
No, i to je manji problem, kao što bi se mogla zanemariti i činjenica što će ceo ovaj spektakl biti organizovan na Pinku, televiziji koja je glavni propagandistički medij upravo Aleksandra Vučića. U obračunu sa protivnicima vladajućeg režima, vlasnik ove televizije koristi sva moguća sredstva i načine, od laži, uvreda, do ličnih, moralnih i profesionalnih diskvalifikacija, što su na svojoj koži mogli da osete i neki od učesnika pozvanih u emisiju koja treba da bude primer civilizovanog dijaloga između neistomišljenika. Sic!
Dobro, ali kao što rekoh, hajde da zanemarimo i tu činjenicu zarad opšteg dobra.
Novinari kao Rogozinovi jazavičari
I zato, da ponovim dilemu sa početka teksta: čemu bi zapravo poslužila ova emisija sve i da su svi pozvani došli u studio i seli preko puta Aleksandra Vučića?
Da li bi u utorak ujutru porastao stepen medijskih sloboda, vlast prestala da deli novinare i medije na patrijotske i izdajničke, Vučić ne bi više TV N1 cinično nazivao „američkom televizijom“, Javni servis bi počeo da radi u interesu građana…?
Ne, sve bi ostalo isto jer se pitanje medijskih sloboda u Srbiji ne rešava pozivanjem dvoje-troje kritički nastrojenih novinara u emisiju sa predsednikom države. To je proces za koji je neophodan određeni stepen demokratske kulture i svest da su slobodni mediji uslov za bilo kakav napredak srpskog društva.
Za tako nešto potrebna je politička svest i volja koja u ovom trenutku nije vidljiva ni kod Aleksandra Vučića ni u vlasti koju on personifikuje.
U takvoj situaciji, ja – a verujem ni ostali novinari koji su odbili učešće u emisiji – nisam zapravo prihvatio da odglumim onog nesrećnog Rogozinovog jazavičara koji je bio potopljen nekoliko minuta, a onda, na oduševljenje predsednika Srbije, izvučen iz vode živ i zdrav.
Da smo pristali, posle večerašnjeg hepeninga Vučić bi mogao s pravom da kaže, da poput jazavičara, novinari, i to ne samo nekoliko minuta, već mnogo duže, mogu da prežive u „tečnosti koja diše“ i, kad ih izrone, od sreće još mašu repićem.
E pa, gospodine predsedniče, neka, hvala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
