Yesterday The Beatles

 Prošlost, uspomene, do mene dolaze nepozvane, u talasima, bez hronološkog reda, često nenajavljeno i bez lako utvrdivih razloga. Nekada su to prave oluje, ali često i samo talasići, ali u svakom slučaju na čudan način utiču na odluke koje donosim. Određuju život koji živim.

***

Moja lična prošlost je zbir lica, pokreta, reči, osećanja, često i mirisa i po njima pamtim i događaje u kojima sam ih video i osetio. Imao sam privilegiju da kroz najroznovrsnije poslove koje sam obavljao upoznam mnoge ljude koji su uticali na našu istoriju i kulturu. Slušao sam ih, često sa njima razgovarao i sve vreme od njih učio. Spisak se stalno menja, sve je duži onaj deo na kome su prijatelji i poznanici koji više nisu među nama. Još u vreme osnivanja Beogradskog kruga kao jedan od učesnika u javnim okupljanjima govorio sam o adresarima. Šta uraditi sa imenima i telefonskim brojevima onih koji su tada masovno napuštali zemlju, odlazili što dalje odavde – u Australiju, Kanadu, na Novi Zeland? Kupovao sam nove adresare i u njih prepisivao samo one koji su još uvek bili ovde, u Jugoslaviji, pa potom Srbiji i Crnoj Gori i na kraju u Srbiji. Stare sam čuvao. Mobilni telefoni su odluku dodatno otežali. Kako obrisati imena i brojeve prijatelja? Zašto ih čuvati?

***

Ne postoji kutija uspomena na kojoj piše detinjstvo. Postoje lipe i njihov miris iz Ulice proleterskih brigada, stepenište Muzeja Nikole Tesle i Studentske poliklinike. Nema više konjskih zaprega koje voze lubenice na Kalenić pijacu (sećam se i priznajem – krali smo lubenice i slatko ih jeli). Nema više ni male radnje Ace pekara, gde se pogačica kupovala za petodinarac. Pamtim Osnovnu školu „Slobodan Princip Seljo“, koje takođe više nema. Zgrada je ostala i nekom čudnom hemijom i moj sin Relja će je pamtiti jer je u njoj završio gimnaziju. Izabrao ju je iako više ne živimo na Vračaru.

Pamtim prvu učiteljicu Jelenu Mioč po smirenosti i strpljenju i veštini kojom nas je naučila da volimo da učimo. Danas jedna ulica u Profesorskom naselju nosi to ime, nadam se po njoj.

***

Onda smo danima brodom koji se zvao Zemun putovali do Afrike, gde nas je čekao moj otac, poslat da u Etiopiji uspostavi zavod za statistiku. Išao sam u odeljenje sa preko 20 nacionalnosti a da pritom niko od nas nije učio na maternjem jeziku. Tako se uči prihvatanje različitosti.

***

Povratak. Arena u Veroni, slušamo Verdijev „Rekvijem“. Moj otac je ostao u hotelu da se odmori. Na povratku saznajemo da mu je pozlilo i da je odvezen u bolnicu. Nekoliko dana kasnije umire sa izričitom željom da ga u Veroni sahranimo – „Nema lepšeg mesta za život. I umiranje.“ Sahranjen je na delu groblja za nekatolike, tako da pri svakoj poseti morate da tražite ključ da biste ušli u taj deo. Jednakost se ne uspostavlja ni prestankom života.

***

Pamtim Veronu i po tome što sam u Areni osetio, shvatio i zavoleo operu. Otvoren prostor, zvezdano nebo i običan narod. Tamo negde, daleko, u parteru, naziru se smokinzi i svečane haljine. Visoko na tribinama, iza mene, Italijan sa dvolitarskom flašom vina. Nudi me dok prstima obeležava na flaši „Atto primo, atto secondo, atto terzo“. Te večeri La donna e mobile se peva tri puta na bis sa tribina.

***

Prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i TV. Ispit je u četiri faze, od kojih je poslednja razgovor sa komisijom o kratkom filmu koji smo snimili na temu: Pijaca. Pamtim svoju zbunjenost kada me je Saša Petrović pitao zašto sam kao jedinu živu osobu u film ubacio staricu u crnini naspram belog zida. Budući da ja ćutim, on kreće u živopisno opisivanje svog tumačenja tog kadra. Složio sam se odlučnim klimanjem glave iako tih ideja nije bilo ni u tragovima dok sam vežbu snimao. Krajičkom oka vidim osmeh jednog od članova komisije. To je Radoš Novaković, u čijoj klasi sam studirao. Naučio me je da sagledavam celinu ideje, da čitam u kadrovima ne ono što sam želeo da postignem, već ono što oni zaista govore, da se radi celine moram odreći kadrova do kojih mi je stalo.

***

Nemoguće je ne pamtiti početke Bitefa i Festa, koji su nama, tada studentima, otvorili nove svetove i duboko verujem postavili temelj današnjoj borbi za slobodu – zvala se ona sloboda stvaralaštva, mišljenja ili medija. Ajnštajn na plaži me je učinio zaljubljenikom ne toliko u pozorište koliko u muziku Filipa Glasa, u minimizam kao posebnu veštinu sažimanja. Zato sam voleo da radim sa Đorđem Jelisićem, glumcem koji je unutrašnje bure iskazivao diskretnim smeškom ili još diskretnijim uzdahom.

***

Na Akademiji je vođena žestoka rasprava oko toga da li smo bergmanovci (ja, prilično usamljen u toj grupi od jednog člana), fordovci ili novotalasovci. Profesori su nam, naravno, uglavnom bili crnotalasovci. Svi ti rasuti uticaji, te rasute uspomene, neprekidno pulsiraju u meni na paradoksalan način kreirajući doslednost u svemu što radim.

***

Danas znamo da je vreme u kome sam počeo da radim kao spoljni saradnik na televiziji zapravo bilo zlatni period za promociju kulture. Pamtim uzbuđenje kolektivnog stvaranja emisije Petkom u 22, koja je, iako se bavila kulturom, bila jedna od najgledanijih u celoj Jugoslaviji. Kulturi je, gle čuda, tada bilo dozvoljeno da bude kritična, pa se nestrpljivo čekalo da Zoran Radmilović izgovori tekstove Brane Crnčevića. Jedino sa čime se to može porediti jeste današnji Kesić i 24 minuta, ali kao da je tada bilo manje strepnje hoće li emisije biti i sledeće nedelje.

***

Pamtim sve glumce sa kojima sam radio – Radu Živković, Miru Banjac, Radu Savićević, Slavka Simića, Almu Pricu, Mirjanu Joković, Peru Kralja, koji sa suzama u očima uz „ja ovo ne mogu, izvini, ja ovo ne mogu…“ prekida kadar u kome treba da razgovara sa devojčicom koja umire od raka. Posebno sam ponosan na podelu koju sam kao svojevrsni politički gest i odgovor na zatezanje odnosa Srbije i Hrvatske napravio 1987. za Dom Bergmanovih – Tout Belgrade et Tout Zagreb: Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Mira Furlan, Mira Karanović, Sven Lasta, Stevo Žigon, Irfan Mensur, Renata Ulmanski, Dragan Despot, Gordana Đurđević, Vuk Kostić.

***

Dramu sam radio za Novosadsku dramsku redakciju, koju si činili Laslo Vegel, Sveta Jovanov i Melina Udovički. Raditi sa njima bilo je raditi sa kreativnim istomišljenicima, dakle sa istomišljenicima koji imaju drugačije mišljenje od tvog, ali tu razliku poštuju i znaju da razmene mišljenja, pre svega doprinose izoštravanju sopstvenih ideja. Poređenje može izgledati pretenciozno, ali tu vrstu dijaloga prepoznao sam u Dnevnicima Tomasa Mana, koje pamtim po njegovom dijalogu sa Adornom prilikom pisanja Doktora Faustusa. O onome što nije dovoljno znao, Man je pitao one koji znaju, čitao im svoje tekstove i ispravljao ih posle primedaba koje su mu davali.

***

Nešto slično je radio i Mihiz, i o tome govorio u emisiji koju sam režirao i u kojoj je odgovarao na pitanja Slobodana Stojanovića. Nazvao je takve razgovore preventivnom kritikom, dakle to je pomoć autoru pre nego što proizvede delo u koje više ne može da interveniše. Taj odnos naravno počiva na uzajamnom poverenju i spremnosti samog autora da se toj kritici izloži, i da na taj način prevaziđe zaslepljenost i samozadovoljstvo isključivo svojim mišljenjem, rečima i slikama koje proizvede i osmisli. Iz emisije o Mihizu koju sam radio pamtim još i da je Sremce opisao kao brzoreke i mnogoreke. Bio je brzorek, mnogorek. Sremac.

***

Privilegija je bila raditi sa Borom Mirkovićem, Zorom Korać, Svetolikom Mitićem, koji se nije libio da u prvoj emisiji o verskim zajednicama na zvaničnoj televiziji jednu monahinju pita: „A šta sanjate?“ Sanjala je mrtve. Sanjamo ih i mi danas. Dugogodišnje prijateljstvo i saradnja sa Nebojšom Đukelićem isuviše su emotivni da bi se delili sa bilo kim.

***

Slobodu da biram šta ću raditi maksimalno sam „zloupotrebljavao“. Na ekran prenosio Gradoslovar Bogdana Bogdanovića, drame Svete Lukića, s posebnim uzbuđenjem sam slušao Ćamila Sijarića, rečenice kojima se nije nazirao kraj, ali koje je on, nepogrešivo, ulivao u novu, širu misao.

Snimio sam spotove „Oči boje meda“, „Ko je zgazio gospođu Mjesec“, „Ja sam lažljiva“ i istovremeno Konac komedije, jedini dramski zapis Ive Andrića.

***

Bavljenje dokumentarnim filmom me je dovelo, zajedno sa Radetom Radovanovićem, 1981. godine u Prištinu. Nikada neću zaboraviti kako ulazimo u grad čiju desnu stranu pokriva beli dim, kako nas zaustavlja policajac u opremi koju nikada do tada nisam video, i blagonaklono preteći kaže: «Vi znate šta ovde smete da slikate!» Stajali smo ispred hotela Grand, levo od nas na trgu dočekivali su štafetu i kleli se u Tita posle Tita, desno od nas policija je kombijima prevozila pohapšene studente. Ta rascepljenost me duboko potresla i shvatio sam koja će strana pobediti. Ona koja se bori za nešto u šta veruje, a ne ona koja čuva prošlost i nešto što se nikada neće vratiti.

***

Početak tragedije devedesetih pamtim po prenosu neke sednice kojoj je predsedavao Slobodan Milošević, kada je prisutne pitao ko je za, i pošto je prebrojao rekao: „Dobro. Idemo dalje.“ Čovek koji je sedeo pored njega se sagnuo i došapnuo mu nešto od čega se Milošević potpuno zaprepastio. Ponovo je pogledao u salu i rekao: „Da li ima neko protiv?“

Taj detalj me je podstakao da se priključim onima koji se protiv rastućeg apsolutizma bore za demokratiju i slobodu, protiv nacionalizma i očigledno neizbežnog rata. Ta mala, zapravo manje-više ista grupa se zvala Ujdi, Reformisti, Građanski savez Srbije i Centar za antiratnu akciju, a danas se svela na civilno društvo i retke hrabre pojedince. Svi su u kratkom filmu iz 1993. o protestu „Rat u Bosni, proleće u Srbiji“. Moja tada pet godina stara ćerka Sara, već tada prelepa, pušta bele golubove nad natpisom Srebrenica.

***

Slika građanskog otpora je kompletna samo ako je u njoj i Jelena Šantić i sve nijanse njenog prkosa, prezira, besa, tuge… Njena figura povremeno mi se priviđa na ulicama poplavljenog Obrenovca. Ljudi bi gledali sa mnogo više nade u budućnost da je među njima. Pamtim jednostavnost sa kojom je smatrala svojom prirodnom obavezom da pomogne izbeglicama iz Hrvatske, kao što pamtim njenu nepomirljivu odlučnost da se po cenu svog života bori protiv vlasti za koju ljudski život nema nikakvu cenu.

***

Sećam se Biljane Kovačević i pre nego je postala Vučo. Kada kažem poznavao sam je, zapravo mislim pokušavao sam da se prilagodim njenom burnom temperamentu i da prihvatim da je osim njene nepokolebljive hrabrosti sve drugo stvar trenutnog impulsa. Zajedno smo ušli u opoziciju Miloševiću. Ne mogu da izbrišem njeno ime iz mobilnog telefona.

***

U svemu tome pamtim maštu koju smo koristili da bismo svoje ideje koliko-toliko proširili među građankama i građanima. Ivan Valenčak, Saki Marinović i ja smo osmislili Ruku sa zvonom GSS-a, ružu kao znak SDU-a, ljudiće Građanskih inicijativa, a učestvovali smo i u kreiranju znaka DOS-a, koji je bio baziran na adaptaciji olimpijskih krugova, jer su izbori 2000. bili u olimpijskoj godini. „Valjalo je pobediti, jer nismo smeli izgubiti.“ Sećanje na izbornu noć 24. septembra je prepuno emocija koje i sam danas teško razumem. Budući da je CESID bio zatvoren, kao deo plana B jedan od punktova na koji su se informacije slivale bile su Građanske inicijative. Naše prostorije su gledale na policijsku stanicu u Majke Jevrosime, tako da smo trudili da što tiše iskazujemo svoje oduševljenje činjenicom da svi rezultati govore da ćemo pobediti. Pamtim tu noć po potpunom padu adrenalina u trenutku pobede, po sreći zbog uspeha, ali i po pitanju koje se odmah pojavilo: Šta sad? Vreme je pokazalo da nismo do kraja osmislili i pripremili prelazak Srbije u demokratsko društvo. Naivno smo verovali da svi žele demokratiju i opšte dobro, i danas trpimo najstrašnije posledice te zablude.

***

Draga mi je uspomena na poster za koji sam sliku pronašao u dokumentaciji Danasa, sa jednog od dočeka naših odbojkaša: dve mlade devojke, pune sreće zbog uspeha, na leđima svojih kolega, sa srpskim bojama na licu, mašu pobednicima. Javili su se njihovi roditelji, naravno zabrinuti što su im deca iskorišćena za opozicione ciljeve. Đinđić se sastao sa njima da se dogovori, i oni su izašli sa tog sastanka ozareni, sa potpisanim posterima. Tako se gradila pobeda. Razumom. Od tada pamtim samo poraze. Razuma.

O SAGOVORNIKU

Miljenko Dereta je, kako kaže jedan prijatelj, rođen 1950. i umire u Beogradu. Završio je režiju u klasi Radoša Novakovića na akademiji u Beogradu. Režirao je desetine emisija, pre svega iz oblasti kulture na TV u Novom Sadu i Beogradu. Snimao drame, filmove: “Ekran sneži”, “Vrenje”, “Konac komedije”, “Dom Bergmanovih”, “Priče sa kraja hodnika”, “Špadijer”… Bio je u: UJDI, Reformisti, GSS… Poslanik na listi LDP u Skupštini Srbije. Aktivista civilnog društva, jedan od osnivača Građanskih inicijativa iz Beograda. Tekstove za medije povremeno piše na Dorćolu, u Beogradu. Otac sina Relje i ćerke Sare, koji su odlučili da ostanu da žive u Beogradu.