Za beli hleb i Danas je uvek moralo da bude

U tom trenutku ministar informisanja i čovek koji je zabranjivao medije bio je Aleksandar Vučić. Devetnaest godina kasnije, dok sedimo u Fikinom dvorištu, ušuškanom u malenoj zvezdarskoj ulici ispod Bulevara i evociramo uspomene na devedesete, Aleksandru Vučiću teče prvi radni dan na mestu predsednika Srbije.

– Ništa se nije promenilo, samo smo svi malo ostarili – kao da je stavila tačku na priču o neverovatnoj simbolici. Danas slavi 20. rođendan, a Fika će za koji dan da „uzme“ 89. godinu.

– Ja ću ko Kirk Daglas, nemam još nameru nigde da idem – dobacuje kroz osmeh.
Sa hrpe naslaganih isečaka iz novina, mahom njenih fotografija objavljenih u raznim časopisima dodaje mi istrgnutu stranicu iz Tajma. Fikina kćerka koja je tada radila za jordansku avio-kompaniju kao stjuardesa je prelistavajući časopis tokom jednog prekookeanskog leta videla fotografiju. Fika kaže da se ne seća kako je nastala fotografija, ali dobro se seća događaja.

– Bilo je to u Dečanskoj ulici, gde je nekada bio Atelje 212, portirnica za oglase Večernjih novosti, čini mi se. Tu je bila jedna prostorija u kojoj se prodavao Danas, bio je oktobar 1998, a nas stotinak možda i manje. Dejana Anastasijevića, koji je pisao tekst, nisam znala – kaže Fika Filipović, dugogodišnja antiratna aktivistkinja. Stajali su tada pola sata i niko ih nije dirao.

Tada je iza nje već bilo nekoliko godina staža protestovanja. Protiv rata, otmica u Štrpcu, iseljenja porodice Barbalić u Zemunu, ni studentski protesti 1996/97. nisu prošli bez nje.

– Ihhh, bilo je to tabananje samo tako – odmahnula je rukom – svaki dan smo mi išli od RTS, pa Ulicom Lole Ribara, sećam se jedne bake što nas je pozdravljala redovno, onda do Trga republike, odstojimo malo. Svaki dan. Bila sam mlađa. I sada bih išla, ali imam osteoporozu, tako da mogu da odem do prodavnice, ali da tabanam teško. Eto, a toliko sam htela onaj dan da odem do Trga republike da dam podršku Saši Jankoviću – priča Fika.

Nepravda ju je terala na bunt i dok je bila mlađa, proteste šezdesetih, međutim, nije mogla da isprati kako valja jer je kćer Jelena bila mala, ali njen pravi antiratni aktivizam počinje devedesetih.

– Od 1992. sam bila u Građanskom savezu, bili su tada Vesna Pešić, Žarko Korać, Dereta i drugi, postojala je i jedna grupa Živeti u Sarajevu, gde smo se sastajali, pričali priče, koje nisu ništa pomogle, ali nisu ni odmogle – kaže Fika. Mnogo godina kasnije politički angažman nastavila je u LDP-u, ali nisu joj se svideli neki Čedini postupci, pa se tu nije dugo zadržala. Međutim, u Ženama u crnom jeste. Njihov član je još od 1994.

– U to vreme, svake srede su stajale neke žene na Trgu republike. Moja pokojna sestra i ja smo šetale, prolazile, gledale i pitale se šta li rade. Videvši da tako stojimo i gledamo pozvale su nas da im se pridružimo. I tako je počelo – priča Fika.

Išla je sa njima nebrojano puta u Sarajevo, svuda gde je trebalo podići glas protiv represije a za borbu i zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Ispred ruske ambasade je protestovala kada su uhapšene Pusi Rajot. Jednom ju je jedan policajac toliko čvrsto uhvatio za ruku, čak oborio na pod da je imala podlive deset dana. Međutim, pritvarana nije bila nikad.

– Evo me i u Mari Kleru, 2002. Protesti žena iz raznih zemalja. Ovde sam sa Karlom Ponte prilikom jednog od njenih dolazaka u Srbiju. Ne mogu da nađem, ali imam i neki tekst u kom sam se pojavila u Danasu, mislim da je Zoran Panović pisao, dala sam mu izjavu, ne sećam se ni koji je povod bio – priča dok pokazuje svedočanstva njene decenijske borbe protiv nepravde. Sačuvala je i kalendar Quueria iz 2007, gde njena fotografija krasi mesec jul.

Sve vreme dok listamo fotografije na kojima je u rukama sa zastavom duginih boja, crvenom šeširu sa bedžom „ravnopravno“, na stranicama jednog irskog časopisa, između nas se šetaju kuca Milica i dva mačora Oliver i Viktor. Jedina dva muška člana u familiji Filipović. Fika u kući od čerpića i slame iz 1905. živi sa kćerkom Jelenom i unukom Hanom. Sve tri čitaju Danas.

– Kupujem Danas u jednoj maloj prodavnici i prvo što uradim kada uđem jeste da ga izvučem ispod mora tabloida i stavim na vrh gde mu je mesto i uzmem primerak za sebe. Zamisli da je juče bilo složeno kao što sam ja slagala – kaže Fika.

Prvo, kaže, pročita Dražin haiku i njegovu kolumnu četvrtkom, onda pogleda naslov Basarine kolumne, pa dalje čita redom. Voli i Andrejića, Lekića, Vujadinovića. Čita isključivo Danas, gleda vesti na N1 i sluša RSE noću, retko NIN i Nedeljnik. Voli i knjige, a poslednje što je čitala je Istanbul Orhana Pamuka. Jelena kaže da je bilo trenutaka kada su njih tri živele od Fikine skromne penzije, i pokušaja da se uštedi. Međutim, Danas se kupovao i kada za drugo nije bilo para.

– Za beli hleb i Danas je moralo da bude – dodaje Fika. Sati su proleteli, dok smo u hladu pod trskom, uz cvrkut vrabaca, bistrili društveno-političku situaciju u zemlji. Očigledno gladan, Viktor se vrzmao po Fikinom krilu. Sa oduševljenjem je prihvatila knjigu Grujice Spasovića o prvih 1.000 dana Danasa koju smo joj doneli na poklon. Ne postoji idealnija osoba za takav poklon. Obećala je da će se potruditi da dođe do nas danas, da nam čestita rođendan.

Bako, gde si pošla?

Fika je uvek bila u prvim redovima, čak i na gej paradi. Kada je 2010. krenula da pruži podršku LGBT, Jelena ju je upitala zbog čega ona ne može da ima neki normalan hobi i šta će biti ako je neko udari, ko će da joj pomogne. „Sećam se jedne parade, pre one kada je bilo tuče, ostavile me ona na Slaviji, i ja krenem, a policajac me pita: bako, gde si pošla? Ja mu kažem idem na paradu. On me gleda, kaže nemaš propusnicu. Kažem šta će mi. I onda je neko rekao da me puste i pustio me. Posle toga su nas iz SKC vraćali maricama kući“, priča Fika.

Putujući asistent

Fika Filpović se rodila u Mostaru, a u Beograd je došla 1955. Ceo radni vek provela je radeći u Ivanu Milutinoviću kao zubni asistent. „Sećam se da smo doktor i ja išli da radimo u Sremčicu. Tada nije bilo prevoza do Sremčice, dalje od Čukarice autobus nije išao. Doktor je išao vespom, a ja sa njim. Prašina se diše ceo put, a okolo vinogradi. Kako je trebalo ceo mesec da radimo tamo, ja se združim sa nekim ljudima i ostanem kod njih sve vreme. Doktor je putovao svaki dan, a ja nisam bila udata, nisam imala nekih drugih obaveza“, priča Fika.

Milošević umereniji od Vučića

Da je živ Milošević bi bio umereniji od Vučića, odgovora Fika na naše pitanje da uporedi kako je bilo devedesetih i sada. „Milošević je bio malo umereniji, slušala sam Vučića na zakletvi, Bože, da ga ne znam, rekla bih vidi kako divno priča, fantazija šta se sve postiglo. Onda se setim da je to on“, kaže Fika. O opoziciji nema mnogo šta da doda, jer ćemo se „njega teško rešiti“. „Ne znam samo šta Zapad misli, zna li da laže. Za mene on nikad nije promenio priču.“