Za mene je Šon Pen glavni favorit

– Kada bih živeo još jednom ne bih ništa promenio. Ne kajem se ni zbog čega što sam u životu uradio. Čak ništa ne bih želeo ni da poboljšam. Imao sam i loših i dobrih stvari. Nije bilo sve uspešno. Želeo bih samo ponovo da prođem sve što sam proživeo – priča Tanasijevićza Danas i dodaje:

– Najteže mi je bilo kada sam kao mladićnapustio Jugoslaviju zbog čega kasnije godinama nisam mogao da vidim svoje roditelje i prijatelje. Otišao sam 1952, a vratio sam se tek 1967. godine. Do tada mi povratak nije bio dozvoljen pošto u očima zakona nisam više bio kriminalac, nekakav državni neprijatelj, većsamo avanturista koji je napustio zemlju. U Zvezdi sam počeo kao pionir, čistio sam cipele drugima, a sada sam predsednik. Ova činjenica danas može mnogo da znači mladim ljudima kako bi shvatili da i u Srbiji svako ima šansu da napravi uspeh.

Šta je uticalo na vaše opredeljenje da se bavite fudbalom, a šta filmom?

– Fudbal sam zavoleo još kao klinac, sa desetak godina. Doktor Aca Obradovićme je prvi put odveo u Zvezdu. Bio sam tamo u pionirima i juniorima, potom sam sa 17 godina otišao u Bokelj, posle u Nemačku (Hanover), Belgiju (Anderleht) i tako dalje… Imao sam ambiciju da budem Rajko Mitić. Međutim, shvatio sam da će Rajko Mitićigrati još 15 godina fudbal i da neću imati šanse da ga zamenim… Ljubav prema fudbalu mi je otvorila put ka svetu i prema drugim stvarima, filmu i restoranu. Nikada nisam imao ambiciju da otvorim restoran. To mi je bila poslednja rupa na svirali. Međutim, u jednom trenutku života imao sam određeni novac i par prijatelja je uspelo da me nagovori da ga investiram u restoran. Taj restoran će sledeće godine slaviti 45 godina postojanja, što je rekord jer u Americi malo šta traje više od četiri, pet-godina. Ipak, fudbal mi je ostala prva ljubav, i preko njega sam stekao prijatelje na celoj planeti, bili oni bogati ili siromašni, beli, crni, žuti ili crveni, bilo koje religije da su.

Gde je najteže voditi fudbalski klub, u SAD, Britaniji ili Srbiji?

– Na terenu je isto. I u Torosu (SAD) i u Brendfordu (Engleska) uložio sam svoje pare, što znači da sam mogao da zaradim. Ovde ulažem svoje vreme i pozajmljujem svoje pare i to radim isključivo iz ljubavi prema klubu. U Zvezdi to ne radim radi profita. Za ovaj posao uopšte nisam plaćen, niti želim da budem plaćen. Želim da Zvezda postane profitabilna i da za četiri-pet godina klub ima dovoljno novca u banci kao što su to imali oni koje sam vodio u momentu kada sam prodao svoje akcije. Za mene bi plus na Zvezdinom računu, uz dobre rezultate, bio najveći uspeh. Najbitnije je da kada dođe do privatizacije klub bude „zdrav“ i da vredi više nego što je vredeo onog dana kada sam postao predsednik.

Koji je najbolji model privatizacije za srpski fudbal?

– Teško je naći pravi model. Ceo život sam proveo u SAD i Engleskoj gde je sve privatno, dok je u Jugoslaviji bio jednopartijski sistem gde je država sve kontrolisala. Najbolje je u Engleskoj. Tamo su klubovi pripadali gradovima ili regionima, a tek su u poslednjih 30 godina postali privatni, odnosno pre 15 godina izašli su na berzu. Većina klubova u Premijer ligi su danas akcionarska društva i zato su stranci ušli u njih. Ja sam bio prvi stranac koji je 1974. godine (Brendford) postao predsednik profesionalnog kluba u Engleskoj.

Šta je prednost privatizacije sportskih klubova?

– Kao prvo, na zapadu imate klubove koji su isključivo u jednom sportu, košarci, fudbalu, ragbiju, a nemate sportska društva kao što su Zvezda i Partizan koji imaju po 20 sportova pod svojim krovom. U prošlosti su ovde sve te klubove u okrilju Zvezde i Partizana podržavala državna preduzeća. Danas su ti klubovi ostali sami, kao da su privatizovani, a u stvari još nisu. Imate slučaj u Zagrebu gde Dinamo dobija između osam i deset miliona evra godišnje od grada jer se smatra da je taj klub simbol grada. U Engleskoj sam bio u jednom komitetu koji je bio zadužen za sve reprezentativne selekcije i kada god smo išli da igramo međunarodne utakmice u jednom avionu su bili igrači i delegacija Saveza, a u drugom su bili sponzori. Oni su sa nama putovali gde god da se išlo na utakmice, bilo prijateljske ili takmičarske. To im je bila prilika da kroz fudbal upoznaju ljude iz drugih zemalja i da od tih turneja naprave poslovne susrete. I danas je u celom svetu isto. Mogu mnogi poslovi da se stvore i sa Zvezdom i Partizanom, ali to se ne može organizovati neposredno pred utakmicu, to mora da se planira danima i mesecima unapred. Kod nas se čak i u najjačoj ligi ne zna u koliko je sati utakmica, da li je u jedan ili u tri, čak se i na dan utakmice menja vreme igranja. Moramo da naučimo da planiramo godinama unapred, a ne danima ili nedeljama.

 Kolika je vrednost Crvene zvezde danas?

– Teško je to proceniti sada. Na domaćem tržištu ne vredi koliko bi možda vredela na međunarodnom, zavisi koji kupci dođu. U Engleskoj, dok nisu došli stranci, klubovi nisu vredeli četvrtinu od današnje vrednosti. Slabo domaće takmičenje je dodatni problem koji utiče na cenu u privatizaciji. Ako ne igramo u Ligi šampiona ne možemo da zadržimo igrače ni finansijski ni kada je u pitanju njihova slava. Moramo da vratimo i navijače nazad jer ako i to ne uradimo teško ćemo zadržati bilo kog dobrog igrača. Niko ne voli da glumi ili peva u praznoj hali, isto je i u fudbalu.

Ko bi bio najbolji vlasnik Crvene zvezde?

– Grad Beograd. Ali, tu imamo problem. U Zagrebu imamo Dinamo, a ovde imamo dva velika kluba i za koga onda grad da se opredeli. U Beogradu možda imamo isti broj navijača, mada kažu da Zvezda ima daleko više. Međutim, kada pogledam koliko ljudi dolazi na utakmicu pitam se gde su svi ti silni navijači. Ako dođe do privatizacije bila bi tragedija da jedna osoba uzme klub. Onaj ko misli samo da profitira od kupovine fudbalskog kluba, neće se usrećiti. Tu se pare dugo i mukotrpno stvaraju. Ni hoteli nisu profitabilni, treba ih sazidati, pa tek onda razviti posao.

 Čime ćete se pohvaliti kada za mesec dana bude 100 dana otkako ste došli na čelo Zvezde?

– Uh, teško je to sada reći. Još je rano. Bebi treba devet meseci da se rodi, a ja sam tek u stadijumu embriona. Realno gledano još nemam ništa čime bih mogao da se hvalim. Možda mogu da se pohvalim ljudima koji su trenutno u upravi kluba. Svi koji rade u Zvezdi zasukali su rukave i rade na tome da se klub vrati na zdrave noge, ali smo i dalje daleko od toga. Napravili smo prvi korak, a treba napraviti još 100. Dug kluba je i dalje oko 16 miliona, ili približno toj cifri.

Od kojih para se finansiraju pojačanja u zimskom prelaznom roku?

– Od ljudi iz Upravnog odbora koji su pozajmili novac klubu. Svi sada pomažemo, koliko ko može. Sve je na dobrovoljnoj bazi i tako će i ostati. Naravno, pare nisu uslov da bi bilo ko bio u upravi, bitno je da ta osoba želi dobro klubu, a njemu se može doprineti na razne načine. Neću se smatrati uspešnim predsednikom ako ne vratim sve dugove.

Da li imate nameru da uložete u filmsku industriju u Srbiji?

– Uložio sam puno para u film, ali sada imam 73 godine. Moja ćerka je producent i ona je nasledila tu ljubav prema filmu. Čak postoji šansa da njen film dobije Oskara ove godine. Kod nas bi ime tog filma moglo da se prevede kao Baronesa, Kira Najtli igra glavnu ulogu. Zato ću odmah posle derbija Partizan – Zvezda (21. februar) morati da letim za Ameriku jer je sutradan dodela Oskara. Film je za mlade ljude. Tu je neophodno posvetiti puno vremena, godine…

Ko će ove godine osvojiti najviše Oskara?

– Za mene je Šon Pen glavni favorit među glumcima, a dobio je veći Zlatni globus. Za njega jedino mogu da garantujem, a sve ostalo je izuzetno teško prognozirati. Američka Akademija za film i nauku ima 8.000 članova. Kao primer u odnosu na druge nagrade mogu da navedem da u dodeli Zlatnog globusa učestvuje samo 90 novinara, koji su akreditovani u Holivudu. Samo 4.000 članova Akademije u stvari glasa, među kojima sam i ja. Zbog svega toga svaka prognoza je nezahvalna.

Kako stignete da pogledate sve nominovane filmove pošto ih ima na stotine?

– Nemoguće je to uraditi. Nije fer, ali tako je. Uvek se desi da se neki film ne pogleda. Zato je Oskar specifična nagrada.

Da li će svetska finansijska kriza pogoditi Srbiju u istom obimu kao SAD?

– Meni već godinama unazad ljudi koji se bave berzom govore da ulazimo u veliku krizu i plašim se da ona neće potrajati samo godinu većduže. Ovaj čovek što je izgubio 50 milijardi dolara (Robert Mejdof) bio je redovan gost u mom restoranu. On je vlasnik velikih organizacija koje su konzervativne i koje nije lako nagovoriti da i u niskorizični posao ulože pare. Kriza će sigurno trajati par godina. Mi ćemo je manje osetiti nego drugi. Bogata smo zemlja kada je u pitanju poljoprivreda i ona nam može biti spas. Ako tu zasučemo rukave možemo čak i da profitiramo, a imamo šansu. Da sam u politici sve bih snage usmerio ka poljoprivredi.

Da li ste i dalje optimista kada je rečo političkoj situaciji u Srbiji?

– Milo mi je što je formirana ovakva vlada. Uvek podržavam demokratiju. Verujem u demokratiju i smatram je najboljim sistemom. Engleska ima veću demokratiju nego ijedna zemlja na svetu. Posle izbora kod nas nisam mogao nikome u Americi da objasnim da je u Srbiji demokratija pobedila, a da je bio problem da se formira Vlada. Ne navijam ni za koga, ali smatram da ova vlada može da ima kontinuitet u radu. Nema šanse ni da se napreduje ako se stalno dešavaju promene. Dobro je što su u njoj i socijalisti i demokrate.

Krkić bio bliži Zvezdi nego Seltiku

Ima li istine u informaciji koja se pojavila prethodne nedelje po kojoj ste sa Barselonom pregovarali o dolasku Bojana Krkića u Zvezdu?

– Ta vest je potekla sa sastanka Asocijacije evropskih klubova. Na tom sastanku Seltik je pokušao da vrbuje predsednika Barselone, Đoana Laportu, da dovedu Krkića kod sebe. Onda sam ja tu uskočio sa idejom da je valjda logičnije da Bojan dođe na pozajmicu u klub gde mu je otac (takođe Bojan Krikić- prim. aut.) igrao, sa čime se Laporta složio. Ipak, kasnije se ispostavilo da je to uradio samo kako bi se otarasio Seltika. Laporta me je posle i lično zvao i objasnio da će kako bi se spasao Seltika izaći u javnost i reći da Krkića ne da čak ni Zvezdi. Eto, možda je Krkićmalo bliži bio Zvezdi nego Seltiku.

Politika se svuda meša u sport

Koliko se politika meša u sport u Srbiji, a koliko u svetu?

– Mi smo devedesetih godina prošlog veka zbog sankcija bili izbačeni iz FIFA i UEFA što je potpuno nesportski. U to doba smo imali najjaču reprezentaciju na svetu i bilo mi je žao da naši najbolji igrači igraju za najveće evropske klubove i osvajaju Ligu šampiona, a Jugoslavija u to doba ne može da se takmiči. Kažu da se politika ne meša u sport, a tu se politika umešala i te kako u sport. U to vreme sam zakazao tri prijateljske utakmice za Jugoslaviju, dve sa Engleskom i jednu sa SAD. Džon Mejdžor je otkazao jednu, Toni Bler je otkazao drugu i Bil Klinton je otkazao treću utakmicu. Dva premijera i jedan predsednik su otkazali tri meča koje sam zakazao. Za mene su svi oni Miki Mausi. To je dokaz da nije istina da se politika ne meša u sport većda je svuda u svetu suprotno. Žalio sam se kod svih administracija redom pitajući kako može da se otkaže mečkoji su FIFA i UEFA aminovali, ali odgovor je uvek bio: „Baš nas briga!“. Za utakmicu koju je Mejdžor otkazao većje bilo prodato 35.000 karata za Vembli. Bivši predsednik UEFA Lenart Johanson je plakao kada mi je 1992. godine rekao da Jugoslavija mora da se suspenduje sa Evropskog prvenstva u Švedskoj, ali to je bilo naređenje Ujedinjenih nacija. Ali, ipak ima boga pošto su na kraju trijumfovali Danci koji su u poslednji čas uskočili umesto nas.

Kod dodele Oskara nema lobiranja

Ima li lobiranja ili pritiska da neki film mora da dobije Oskara?

– To je strogo zabranjeno. Ako vas uhvate, doživotno gubite pravo da budete član Akademije. Čak ni poklon ne smete da dobijete, i svaki takav pokušaj morate da prijavite. Pravila su tu stroga u svakom pogledu. Od 8.000 članova Akademije samo oko 3.000 ima mogućnost da bude u sali i prisustvuje dodeli Oskara. Imam dve ćerke i ja čak ni njima ne mogu da poklonim moju kartu. Moj gost može da bude bilo ko, ali ja moram da sedim na svom mestu. Ako ne mogu da dođem moram čak ranije to da najavim i da vratim karte i onda će se one dodeliti nekom drugom članu Akademije.

Svetska kriza sigurno neće pogoditi film i fudbal

Koliko će se svetska finansijska kriza odraziti na film, a koliko na fudbal?

– Ljudi u najvećoj krizi idu u bioskop, da se zabave, da vide nešto. Ova finansijska kriza će najmanji efekat imati na filmsku industriju, ako se budu snimali filmovi koji daju osmeh, obećanje i nadu. UEFA i FIFA sigurno neće propasti. Oni imaju mnogo sponzora, a mnogi jedva čekaju da onaj drugi bankrotira pa da on uskoči sa svojih 100 miliona. Liga šampiona je neuništiva.