Za mitingaše je uvek bilo rakije

U takve se ovih nedelja ubraja Antibirokratska revolucija Nebojše Vladisavljevića. (Naslov izvornog izdanja glasi: Serbiaʼs Antibureaucratic Revolution: Milošević, the Fall od Comunism and Nationalist Mobilization. Srpski izdavač je valjda želeo efektniji naslov, ali je njime sugerisao da je zaista reč o revoluciji.)

Od leta 1988. do Vidovdana 1989. sate i sate proveo sam na mitinzima, a dane i dane na Kosovu.

Nekad sam bio izveštač, nekad samo znatiželjnik. Od početka sam bio saglasan s onima koji su taj putujući cirkus nazivali birokratskom kontrarevolucijom.

Razgovarao sam sa mnogim ličnostima na koje se poziva Vladisavljević. S nekima onih godina, s nekima kasnije, pa i mnogo kasnije.

Od kolega novinara čuo sam bezbroj detalja o zbivanjima iza scene, kako u Beogradu, tako u Kosovu Polju, Bačkoj Palanci, Novom Sadu i drugde. Na osnovu toga neke događaje i procese vidim drugačije.

Ne bih rekao da znam celu ili konačnu istinu.

Verujem da i autor knjige zna da je svako s kim je razgovarao nastojao da ostavi što lepšu sliku o sebi i da je događaje interpretirao u skladu s naknadnim saznanjima.

Nije nevažna činjenica da su Srbi s Kosova na sve mitinge besplatno putovali vozom.

I autobusi su im bili plaćeni.

Naravno da odluku nisu doneli kondukteri.

Važna je činjenica da su vodeći aktivisti iz Kosova Polja nekoliko dana pre prvog odlaska u Novi Sad išli po svoje mišljenje u Beograd (to mi je potvrdio kolega novinar iz prištinskog Jedinstva). Ovo navodim kako bih podsetio da se mitingaši – autor ih naziva aktivistima – nisu „tek u septembru oslonili na državne resurse“.

Neke državne službe usmeravale su ih od samog početka.

Recimo, republička SDB. Većina bivših radnika te službe, po pravilu, nije odviše pričljiva ni u penziji.

Preuveličan je podatak da se mitingašima na julskom mitingu u Novom Sadu priključilo nekoliko hiljada građana.

Tačnije bi bilo – koja stotina.

Neodrživa je procena da je učešće nacionalnih manjina na mitinzima „otprilike srazmerno njihovom udelu u stanovništvu Pokrajine“.

Pripadnici manjina su mitinge pratili sa zebnjom.

U to vreme živeo sam u manjinskom selu, često sam se sretao s kolegama iz manjinsklih listova.

Tvrdim da je mitinge podržavao neznatan deo Mađara, Slovaka ili Rusina.

Za miting u Crvenki jedva su našli devojčicu koja je nekako pročitala tekst na rusinskom. Uostalom, i dobar deo vojvođanskih Srba se u početku držao po strani, jer se smatralo da mitinguju uglavnom kolonisti, odnosno njihovi potomci.

Na svim mitinzima u Vojvodini jezgro su, uz Kosovare, činile grupe iz Nove Pazove, Gajdobre, Bačke Palanke…

Bilo je više nego jasno da su mitinzi upereni protiv autonomije pokrajine. Oni kojima nije bilo jasno mogli su da se uvere odmah posle oktobarskog prevrata.

Srbi na Kosovu njime nisu dobili ništa. Vojvodina je postala samo geografski pojam, muzara dok se imalo šta musti, tužna provincija danas. (Vojvođanski funkcioneri škrguću zubima i mucaju kad gosti iz inostranstva pitaju u čemu je suština autonomije. Kako govoriti o ribi kad svi vide da je to žaba? Na šta liče Jugoalat i Jugodent?)

Čuo sam priče o odličnim odnosima Milovana Šogorova s Miloševićem i znam kako su ga pogađale. Autor je nekritički prihvatio reči Miloševićevih sledbenika. Uzgred, više verujem onima koji smatraju da nepoverljivi Milošević nije imao prijatelja.

Vladisavljević na više mesta naglašava ulogu beogradskih intelektualaca-disidenata.

Pošto je reč o naučnom delu, moglo bi se očekivati da objasni kako u jednopartijskoj državi neko može biti istovremeno akademik, raditi u državnoj ustanovi, objavljivati sabrana dela i nazivati se disidentom.

Zbunjujuće deluje tvrdnja da su „snažne opozicione struje u Beogradu (i Ljubljani) osamdesetih… zasenile disidente u većini istočnoevropskih zemalja“.

Istočnoevropski disidenti su otpuštani s posla, hapšeni, suđeni. Mnogi su i pomrli po logorima. Nisu mogli ni da objavljuju, ne da bogato žive od svojih knjiga i da se baškare u državnim stanovima.

Tačno je da su se mitinzi čija glavna parola je postala Slobo, slobodo poklopili s talasom radničkih štrajkova i sve dubljom socijalnom krizom.

Tačno je da je Milošević iskoristio masovno nezadovoljstvo za pridobijanje radništva.

Ne bih se složio da je AB revolucija bila „istovremeno društveni pokret sa značajnim socijalnim i ekonomskim nabojem, usmeren ka širenju efektivne (a ne formalne) političke participacije i uspostavljanju odgovornosti političkih funkcionera, baš kao i društveni pokreti širom Istočne Evrope uoči pada socijalizma“.

Tokom osamdesetih ne jednom sam bio u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj.

Tamošnji ljudi bili su protiv vlasti Komunističke partije i protiv toga da njihove zemlje i dalje budu kolonije Sovjetskog Saveza.

Tamošnji demonstranti nisu pevali Slobodane, vođo komunista… Miloševićevim mitingašima nije padalo na pamet da ruše komunizam, da zahtevaju demokratiju i ljudska prava.

Oni su na proteste voženi autobusima preduzeća (Jugoalat, recimo) ili opštine, svaki put su zajedno s parolama dobili dovoljno rakije, piva i suve hrane. Ne izmišljam, bar za to ima svedoka.

Potpuno se slažem sa zaključkom Nebojše Vladisavljevića da „antibirokratska revolucija nije opravdala svoje ime i ne može se smatrati revolucijom“.

Čini mi se da to protivureči njegovom stavu „da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i centralnoj Srbiji pokrenuli proteste tokom osamdesetih i odlučujuće doprineli njihovom širenju“.

Kad je reč o medijima, autor je kao izvor najčešće koristio Borbu, NIN i Danas. Da je koristio Politiku ili Ekspres, stekao bi kudikamo drugačije utiske i saznanja.

U Hrvatskoj i BiH nisu vođeni građanski ratovi. Nije bilo građana ornih i obučenih za rat. Šešelj nikad nije krio: ratovalo se, s JNA na čelu, za teritorije. Za srpske zemlje.

Ne nameravam niti bih mogao da obezvredim Vladisavljevićevu knjigu. S ovih nekoliko opaski samo se priklanjam mišljenju da će događaji s kraja osamdesetih, kao i kasniji, još dugo biti predmet različitih viđenja i tumačenja.