Za pozitivnu promenu neophodno da se građani oslobode pritiska čizme SNS

Igor Besermenji je u proteklih nekoliko godina posetio vise od 40 zemalja na pet kontinenata, ali, kako ističe, njegov odlazak iz rodnog Novog Sada nikada ranije nije bio planiran.

Prilika za odlazak iz Srbije otvorila mu se nakon završenih osnovnih studija, kada je dobio stipendiju britanske vlade za nastavak studija na Univerzitetu u Birmingemu.

“Tokom prethodne četiri godine proveo sam više vremena u inostranstvu, nego u Srbiji. Nije to nikada bilo zbog odluke da zauvek odem i ne vratim se, nikada to nisam ni poželeo, niti mi je to plan, već zato što bi mi se u inostranstvu ukazivale prilike koje u Srbiji nisam mogao da imam. Počelo je 2016. godine, kada sam dobio Chevening stipendiju britanske vlade za master studije javne uprave. Živeo sam i masterirao na Univerzitetu u Birmingemu u Velikoj Britaniji, a potom su me prilike i odluka da finansijski više pomognem sebi i svojim roditeljima, odvele u neslućenim pravcima. U narednim godinama ziveo sam u Hrvatskoj, u Umagu, pa u Kataru, u Dohi, gde sam i danas”, započinje Igor svoju priču.

Nakon završenih master studija, nakratko se vratio u Novi Sad, ali tada u Srbiji nije bilo odgovarajućih mogućnosti za njegovo dalje usavršavanje, niti za pronalaženje adekvatnog posla u struci. Zbog toga, spakovao je stvari i krenuo put sveta.

“Uvek sam znao da će me dugoročni planovi vratiti u Novi Sad, u Vojvodinu, ali sam shvatio da u međuvremenu više koristim i sebi i roditeljima ako dolazim u povremene posete svom gradu. Prilikom prvog odlaska, na pomenute master studije u Englesku, mislio sam da ću se odmah po završetku studija vratiti da ostanem, pronaći odgovarajuću priliku za posao i potruditi se da uradim što više u postojećim okolnostima. To je ostalo u rubrici “nije se desilo”. Vratio sam se u Novi Sad, ali za mene tada nije bilo odgovarajućih prilika, ni u smislu razvoja znanja i sposobnosti u oblasti koju sam studirao (javna uprava), pa samim tim nije bilo ni govora o tome da takav posao, i kada bih ga pronašao, ujedno momentalno donese i odgovarajuće materijalne prilike s kojima bih mogao da uradim ponešto što bi koliko-toliko popravilo našu materijalnu situaciju. Taj susret sa realnošću po završetku master studija me je ustvari izvukao iz zone komfora i više ništa nije bilo isto – shvatio sam da će mi se život zauvek promeniti, da ću od sada raditi šta god je potrebno, sve moguće poslove, živeti gde nikad nisam mislio da hoću i da je sve to u redu, da je sve to deo puta”, objašnjava Igor.

Pre, u njegovom slučaju, sudbonosne, 2016. godine i odlaska na master studije u Birmingem veoma je retko putovao, a danas putovanja predstavljaju njegov način života.

“Do te 2016. godine, znači do svoje 26. godine, gotovo da nikada nisam zaista putovao, osim u dva navrata na more, na nekoliko dana. Više od sedam godina nisam putovao van zemlje, jer za to nije bilo mogućnosti i onda sam odjednom otišao u drugu krajnost – odlasci i putovanja postali su moja jedina konstanta, ali i potreba. Živeo sam u različitim zemljama, susretao se sa različitim kulturama, ljudima iz svih delova sveta, radio toliko različitih poslova, od novinara i saradnika u nastavi na Univerzitetu, do perača suđa u hotelu, stjuarda i evo sada kao personalni trener, uvek spakovan u dva kofera i spreman za bilo šta što dolazi kao sledeće iskustvo”, dodaje on.

Kako objašnjava, u svet su ga odvele brojne mogućnosti, kao i želja da donese boljitak sebi i svojoj porodici.

“Glavni motiv uvek je bilo to da konačno mogu da priuštim roditeljima i sebi barem neke od mogućnosti koje nikada ranije u Srbiji nisam mogao – da bude, za početak, barem malo bolje svima nama. Takođe, nisam želeo da se prilagodim postojećim dominantnim standardima u Srbiji, poželeo sam više slobode i individualnosti, jer sam po prirodi više individualac”, ističe Igor.

Iako je udaljen nekoliko hiljada kilometara, situaciju u Srbiji redovno prati i mišljenja je da su zbog vladajuće stranke institucije u Srbiji uništene, a državni službenici poniženi.

“Pratim situaciju redovno. Delim mišljenje dobrog dela građana koji veruju da bi za bilo kakvu pozitivnu promenu u Srbiji bilo neophodno da se građani oslobode čizme Srpske napredne stranke koja im je za vratom. Ta čizma ih pritiska kroz nerad tužilaštva, strahovito razorene institucije, krajnje sraman sastav kako Narodne skupštine, tako i buduće vlade, nepotizam i stranačko zapošljavanje, urušene institucije kulture i opskurnu medijsku scenu. Kada budem bio u prilici da utičem na dešavanja, prvo ću se obratiti za saradnju ljudima iz sveta kulture i obrazovanja. Strašno je koliko su ti ljudi poniženi samo zato što vladajuće stranke imaju potrebu ali i jasnu nameru da se konstantno priklanjaju većinskom, populističkom ukusu u svakoj sferi društva, pa čak i tamo gde to ne bi smeo da bude slučaj, a kultura, umetnost i obrazovanje su baš iz te grupe. Kome to nije jasno, taj ne da ne voli svoju zemlju i svoje građane, nego ih prezire iz dubine duše. Ipak, moj fokus je na Vojvodini u kojoj se već dugo ništa ne dešava i koja kolektivnim nečinjenjem, uz prećutno odobravanje svih aktera vlasti i opozicije, očigledno tone u zaborav, naravno, s namerom da se njena jedinstvena i od srpske drugačija istorija obriše, njena autonomija prepusti prirodnom gašenju, a zahtevi za razjašnjenjem njenog statusa zauvek nestanu. E pa, neće moći”, naglašava Igor.

Posebno se osvrnuo na političku situaciju koja pogađa Vojvodinu, a kako ističe i pored svega siguran je da će se njegov put jednog dana završiti upravo u gradu za koji ga vezuju najlepše uspomene – Novom Sadu.

“Vratiću se u Novi Sad, vratiće me ljubav prema Vojvodini. Smatram da je Vojvodina neopravdano eliminisana sa političke mape Evrope, a Novi Sad više ne liči na sebe. Tamo sada dominiraju interesi i navike nekih ljudi kojima to nikada nije smelo biti dozvoljeno i koji ne vole Novi Sad i Vojvodinu. Za njih, oni su samo na svom terenu, u imaginarnoj Velikoj Srbiji, čije su ostale delove izgubili, pa je strah u očima velik i na sam pomen otvaranja pitanja statusa Vojvodine. Novi Sad, Sremski Karlovci, Subotica, Vojvodina u celini, imaju previše veliku i burnu istoriju da bi u 21. veku bili tako mali i u nemilosrdnoj sluzbi nekih suštinski sitnih i za istoriju nebitnih lidera iz Beograda i Republike Srpske”, ističe on.

Od kako se prvi put odvojio od porodice, pa do danas, život mu se promenio iz korena i pružile su mu se prilike o kojima je ranije mogao samo da mašta.

“Sa preseljenjem u Katar pre godinu i po dana došla su najpre putovanja, prilika da od nekog ko gotovo nigde nije putovao u prvih 26 godina života, proputujem dobar deo sveta. To se i desilo. Kao stjuard sam za godinu dana do sada posetio više od 40 zemalja, na pet različitih kontinenata. Fantastičan je osećaj kada se vratim u stan u Dohi i, premda iscrpljen, skuvam sebi kafu i napravim kratku retrospektivu poslednja 24 sata koja sam proveo na 3 kontinenta – u Evropi, Africi i Aziji. Ovakvu vrstu adrenalina volite dok ste mladi i teško je objasniti, ali uvek vam treba još. Takođe, život u internacionalnom okruzenju je nešto na šta sam sada naviknut i bilo bi definitivno čudno da izađem iz zgrade a čujem samo jedan jezik ili vidim ljude iste puti”, objašnjava Igor.

Nakon Novog Sada, Doha je, prema Igorovim rečima, grad koji je najviše uticao na formiranje njegove ličnosti i stavova.

“Doha je grad ljudi iz svih delova sveta. Pored toga, Doha je za mene do sada verovatno i najvažniji od svih gradova u kojima sam živeo, ne računajući naravno Novi Sad. Mesto preispitivanja, otkrivanja i oslobađanja. Nastavak transformacije, život van zone komfora, odustajanje od potrebe za potpunom kontrolom ili samokontrolom. Male radosti, velika putovanja. Kratka zadovoljstva, dugačke lekcije. Bezbroj novih ljudi, svakodnevne promene, život ni na nebu ni na zemlji, zauvek spakovan u dva kofera, kao na traci za trčanje na kojoj nema opcije za pauzu. Sve što sam ikada pomislio da postoji, a da nisam bio siguran, video sam i doživeo ovde. Put u nepoznato. Svakako, ovde mi je pružena prilika da se ne odričem nekih normalnih, svakodnevnih potreba mladog čoveka, za koje u Srbiji često nije bilo mogućnosti. O prilici da u svemu malo pomognem i svojoj majci, izlišno je da govorim. Znamo da se u našoj zemlji živi teško i svi će razumeti o čemu govorim”, opisuje Igor svoj trenutni život.

Ljudi koje upoznaje širom sveta imaju različita mišljenja i stavove o Srbiji, a kako on kaže, postoje i oni koji nikada nisu ni čuli za Srbiju.

“Reakcije se ne razlikuju mnogo od onih s kojima se susreću ljudi iz Srbije koji odu bilo gde u svet. Nekima je dobro poznata Jugoslavija, nekima Novak Đoković, a neki ne znaju da Srbija postoji. Ipak, u kompaniji za koju sam dugo radio bilo je mnogo ljudi sa Balkana, pa se tako i za Srbiju ipak dobro čulo, makar u našim krugovima stjuarda i stjuardesa. Naravno, u opisu je našeg posla da koliko-toliko dobro poznajemo geografiju. Otkad više vremena provodim u samoj Dohi, na tlu, imam više susreta sa ljudima koji se bave drugim profesijama i tu vidim da je znanje o Srbiji i uopšte Balkanu, prilično oskudno”, objašnjava on.

U Dohi je sklopio prijateljstva sa ljudima iz različitih delova sveta, ali stvavove o dešavanjima u Srbiji uglavnom deli sa sunarodnicima.

“Kada je reč o mom okruženju, moji prijatelji dolaze iz svih delova sveta pa su naše teme prilično raznovrsne i tiču se sporta, fitnesa, ishrane, putovanja, učenja jezika, izlazaka, zaljubljivanja… Ponekad pričam o Srbiji, ali svoje stavove i gledišta ipak čuvam za sunarodnike koji bi bolje razumeli o čemu govorim. Ponešto isprate, ali moje iskustvo govori da mladi ljudi koji odu iz Srbije, uglavnom više ne žele da budu opterećeni dešavanjima u zemlji. Prosto, život ih odvuče u nekim novim smerovima”, dodaje Igor.­

Iako ga sa Srbima vezuje jezik i slična prošlost, Igor se trudi da iskoristi sve mogućnosti koje mu život u multinacionalnom društvu pruža.

“Među mojim prijateljima jesu i naši ljudi, a moj najblizi prijatelj ovde je Beograđanin. Normalno da je lakše razumeti se sa nekim ko govori istim jezikom kao i vi, ko je delio sličnu sudbinu u istoj zemlji i dobro razume vaše motive da budete tu gde trenutno jeste. Nije bilo srećnije osobe od mene kada sam pronašao čoveka koji pravi bosanske ćevape u lepinji, ovde u Dohi. Ali, moji prijatelji dolaze i iz zemalja u okruzenju Srbije, kao i iz Maroka, Indije, Tunisa, Libana, Kazahstana, Brazila, Kolumbije, Kostarike, Venecuele, Portugala, Juzne Afrike, Juzne Koreje, Turske, Tajlanda, Katara… Volim da saznajem o drugim zemljama, da se zbližavam sa ljudima iz sveta i naučim po nešto novo od svakog ko mi u nekom trenutku životnog puta bude blizak. Trenutno učim portugalski jezik i pripremam se za libansku kuhinju”, objašnjava on.

Pre odlaska iz Novog Sada, živeo je u svojoj zoni komfora, koju je zamenio putovanjima i konstantnim promenama, ali nakon svega, ističe, uvek ima na umu kako ga čeka voljena Vojvodina.

“Svakako, život mi se promenio u velikoj meri. Od kako sam izašao iz svoje zone komfora u Novom Sadu, masterirao sam na Univerzitetu u Velikoj Britaniji, svakako isključivo zahvaljujući stipendiji britanske vlade koja mi je tu priliku obezbedila, a potom se praktično samo pustio u svet. Naučio sam da usavršavanju veština, sposobnosti i znanja nikada nema kraja i da su iskustva u što većem broju nešto što meni lično donosi najoptimalniji nivo sreće. Promena je zaista moja jedina konstanta. Promene drzava, gradova, poslova, izvora prihoda, hobija, ljudi, okruzenja… Morao sam da se prilagođavam i trazim nove načine da opstajem i nastavljam dalje i ta sposobnost da se prilagođavam, opstajem, pa opet menjam, mi prilino dobro ide. Ponekad u šali kazem da mi je jedino zvanično zanimanje –  kolekcionar iskustava. U nekoj novoj realnosti i sledećoj promeni, kada se moj deo života na brzoj traci po svetu priblizi kraju, naravno, znam da me čeka Vojvodina i to je jedan veliki i vazan projekat vredan svakog truda”, dodaje on.