Za pravednije društvo

Pravedno je odnositi se prema svim ljudima kao jednako vrednim, moralnim osobama sa istim pravima i obavezama. Osnovna teškoća u definisanju socijalne pravde krije se, međutim, u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo.

Izlaz nudi Džon Rols i njegova koncepcija pravde kao pravičnosti. Do nje Rols dolazi misaonim eksperimentom u kome, prekriveni velom neznanja, ne znajući modernim vokabularom rečeno da li su prosjaci ili oligarsi, ljudi tragaju za principima pravičnosti. Njegov zaključak je da pravična (ne)jednakost mora biti rezultat prethodnih jednakih mogućnosti i korisna svima, pre svega onima siromašnima. Tako se koncept pravednog miri sa konceptom razvojnog društva.

Slično polazište brane danas Piketi ili naš Branko Milanović kad, po analogiji sa dobrim i lošim holesterolom, govore o lošoj, društveno cementirajućoj i dobroj, razvojno stimulativnoj i individualno podstičućoj (ne)jednakosti.

Nastojanje da se pojam socijalne pravde sadržajno precizira doveo je do formiranja indeksa socijalne pravde koji obuhvata: sprečavanje siromaštva, jednakost u obrazovanju, dostupnost tržišta rada, socijalnu koheziju i nediskriminaciju i zdravlje. Nasuprot tome, redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava umesto u utopiji pravednog društva u njenoj distopijskoj karikaturi. Iako to zvuči neverovatno, najbogatijih jedan odsto ljudi danas ima više novca od ostalih 99 odsto zajedno. Ako značajan deo rasta dobiti kao rezultata primene tehnoloških inovacija ne bude izdvojen za osiguranje bazičnih potreba svih, nego i dalje bude plen sveta superbogatih taj jaz će razoriti revolucionarno sveto trojstvo – jednakost, sloboda, bratstvo. U jednoj rečenici, demokratija ne ide sa već pervezno visokim nivoima nejednakosti koji dnu, pa i središnjim delovima socijalne piramide, oduzima alatke za učestvovanje u odlučivanju.

Ali zašto je politika krenula tim putem? Zato što postoji povratna sprega između političke i tržišne moći. Veće bogatstvo na vrhu kupuje veći politički uticaj – davanjem priloga kampanjama, lobiranjem i premeštanjem zaposlenih na visokim položajima iz privatnog u javni sektor i obrnuto (fenomen obrtnih vrata). Politički uticaj se zauzvrat koristi za prepravljanje pravila igre na način koji povećava koncentraciju prihoda. Posledično, tamo gde rastu nejednakosti, rastu i pohlepa i samoživost a padaju solidarnost i socijalna kohezija. Možda je to zato što ne možemo postati pravedno društvo a da istovremeno ne postanemo pristojno, uljuđeno i tolerantno i obrazovano, zdravo društvo.

Srbija je slučaj podoptimalnog rasta, uz rastuće nejednakosti i istovremeno tvrdo siromaštvo i socijalnu izolovanost. I to u uslovima demografskog pada. Aktuelni primenjeni razvojni obrazac u Srbiji može rezultirati prevazilaženjem zamke siromaštva i nerazvijenosti, ali strane direktne investicije, posle kraćeg perioda dinamičnog rasta, mogu uvesti u tzv. klopku srednje razvijenosti – zaposlenost je relativno visoka, ali su plate i životni standard na trajno niskom nivou (Katić, 2020).

Postoji čitav niz faktora koji omogućavaju ovakvu putanju u slučaju Srbije. Na prvom mestu je tu fenomen zarobljene države, u kojoj su javne institucije pod vlašću i uticajem krugova koji se uglavnom rukovode kratkoročnim interesima. Siva ekonomija, slabi konkurentski obrasci i javni i privatni monopoli, razvijene koruptivne sheme i partokratska vladavina nad javnim sektorom… imaju za krajnje logičnu posledicu – rastuće nejednakosti uz rašireno siromaštvo. Drugo, otvorenost granica za visokokvalifikovani, pa i polukvalifikovani rad znači da će sva ulaganja u ljudski kapital – bilo da su u pitanju inženjeri, vozači autobusa ili patronažne sestre – lako biti uzaludna.

Demografska situacija, odnosno istovremeni pad broja i starenje stanovništva, uz prateću ekonomsku migraciju, posledično vrši pritisak na penzijski sistem, radni sistem i opšte razvojne perspektive. Mihail Arandarenko govori o formiranoj političkoj ekonomiji dvostrukog izlaska (spoljnje i unutrašnje emigracije, odnosno opstajanja u sivoj ekonomiji) i kupljene lojalnosti – kroz potrošnju servisnih srednjih slojeva. Privredni sistem Srbije takav je da stanovništvo, pre svega na osnovu aprecijacije dinara, odnosno nerealnog kursa, omogućenog i visokim doznakama iz inostranstva koje čine oko osam odsto GDP, troši, a stranci ulažu. To je model po kome se živi od danas do sutra (Arandarenko, 2020).

Ko je, pri tome, uživao u plodovima kakvog takvog rasta, bilo neposredno bilo posredstvom državnog budžeta? Dobitnici su jasni: strani kapital i domaći karteli vlasti, koji opslužuje poslušna servisna klasa koju čini stotinak hiljada nosilaca javnih funkcija (37.000) i njihovih pomoćnika, pretežno regrutovanih kroz mreže političkog klijentelizma. Dodatni, spoljni osigurač vlasti čine i stotine hiljada partijski uposlenih, pretežno u javnom sektoru. Posledično, državu su zarobili pripadnici političke i poslovne elite koji kroz razvijene mehanizme klijentelizma, korupcije i partijskog zapošljavanja kontrolišu društvo.

Na drugoj, gubitničkoj strani, u Srbiji, prema podacima Tima za socijalne uključivanje i smanjenje siromaštva iz 2018, trenutno živi pola miliona apsolutno siromašnih građana, 24,3 odsto njiha je u riziku od siromaštva, dok čak 61,6 odsto (4,3 miliona) ima ličnu procenu o sopstvenom siromaštvu (tzv. subjektivno siromaštvo). Prema iskazanoj stopi rizika od siromaštva, Srbija se nalazi na poslednjem mestu, u poređenju sa zemljama EU i zemljama iz okruženja. Uz to, Srbija je zemlja sa izuzetno visokim stepenom socijalnih nejednakosti. Gini koeficijent (35,6), u poređenju sa prosekom EU (30,4), svestava nas na začelje liste evropskih zemalja.

Za već visoku nejednakost imovine i dohotka i visok rizik od siromaštva i socijalne isključenosti nije odgovoran samo (1) disbalans između kvantiteta i kvaliteta zaposlenosti, već i (2) sistem slabe socijalne zaštite, (3) neadekvatna politika oporezivanja rada, ali i (4) izmene radnog zakonodavstva nakon 2014. godine. Šanse da se na tako kreiranom klijentelskom prostoru probude demokratski prkos i solidarnost i pobede strah i poslušnost na jednoj, a cinizam i pohlepa na drugoj strani socijalne piramide, svakim danom sve su manje.

***

Solidarnost i autonomija i sloboda izbora i organizovanja su vrednosti koje se decenijama sistematski ubijaju, a bez njih nema uspravnog hoda i ljudskog dostojanstva. Ne iznenađuje rast gubitka poverenja u institucije, uključujući u demokratiju. Preveliki broj ljudi nije video dividende od demokratije, a vezana nesigurnost i očaj podgrevaju period ljutnje. Posledično, radništvo u Srbiji, odnosno svet rada, je izgubilo, iako poseduje svest o klasnoj prirodi radnih odnosa, nadu da može biti drugačije i spremnost da se za to izbori, kao i poverenje u partije i sindikate. Istovremeno ono je zarobljeno logikom preživljavanja, logikom uvlačenja u partijsko zapošljavanje i promociju i neotporno na autoritarni populizam.

Talas protesta koje vidimo širom sveta uglavnom se temelji na tri faktora. Prvo, na ljutnji zbog sistemske korupcije. Drugo, na besu zbog rastuće nejednakosti i osećaja nepravde. A onda i na frustraciji od režima koji odbijaju da daju bilo kakav politički prostor. Istovremeno, demokratija, dostojanstveni rad i socijalno i ekološki održiv razvoj bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i socijalne pravičnosti, solidarnosti i kohezije vrednosti su zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti.

Pristojan, čoveka dostojan život je život lišen bede, siromaštva, socijalne izolacije i stigmatizacije. Život je to u svetu lišenom razvojno neproduktivnih drastičnih nejednakosti. Socijalna pravda, solidarnost i jednakost šansi nisu, međutim, mogući bez alternativne ekonomske, fiskalne i socijalne politike suprotstavljene mitu o sverešavajućem tržištu i štednji na pravima. Solidarna i kohezivna društva nisu moguća bez odgovorne države i sigurnosne socijalne mreže koju čine socijalno osiguranje i zaštita bazirani na progresivnom oporezivanju.

Pitanja kvaliteta radnih mesta, kvaliteta obrazovnog sistema, potrebe većeg i intenzivnijeg učešća u radnoj snazi stanovništva radnog uzrasta koje je sada izvan radne snage ili je angažovano na lošim, slabo plaćenim i nisko produktivnim poslovima – obeležiće narednu deceniju i biće glavni izazovi politike zapošljavanja i ukupne ekonomske politike. U tom kontekstu, potrebno je preispitati regulativu i primenu zakonskih instituta koji podržavaju rast prekarne zaposlenosti – ugovora o delu, o privremenim i povremenim poslovima, agencijskom zapošljavanju.

Bez (besplatnog ili bar visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenim uslugama i prava na kulturu sledi nam sigurno socijalna izopštenost i digitalno ropstvo. Najzad, bez međugeneracijske ekološke solidarnosti i odgovornosti pitanje je kakvu ćemo zemlju ostaviti svojim naslednicima.

Na kraju, svest da postoji alternativa i da neoliberalno sivilo ne mora biti naša sudbina jeste početak njegovog kraja.

Autor je profesor političkih nauka i predsednik UGS „Nezavisnost“