Za rat ekološkoj mafiji potrebna je vojska

I pored toga što se u javnosti poslednjh godinu dana više govori o pitanjima životne sredine, Vujić kaže da potrebnu svest još uvek nismo dostigli.

– O ekološkoj svesti ne možemo govoriti u državi u kojoj ni najviše institucije takvu svest nemaju, kao što o ekološkoj svesti ne možemo govoriti u državi gde su predizborna obećanja poput šargarepe na štapu, skup materijalističko-zavodljivih ideja serviranih građanima neosvešćnih suštinom kvalitetnog života. Sve dok su nam investicije poput kilometara auto-puteva, metara seoskih puteva, stadiona i tržnih centara pojmovi kvalitetnog života, a zdravlje nacije – zdrava životna sredina nije, o postojanju kolektivne ekološke svesti nemamo pravo govoriti, smatra Vujić.

U jednom intervjuu naveli ste da su „sva tri elementa životne sredine u Srbiji – tlo, vazduh, voda – u velikom problemu“. Šta biste označili kao neophodni prvi korak za rešavanje nekog ili svih ovih problema i koje su posledice ako to ne učinimo ubrzo?

– Kao umereni optimista, stalno ističem da nikada nije kasno ako se krene – odmah. Zemljište Srbije kontaminirano je sa više hiljada divljih deponija, sa desetinama lokacija kriminalno pohranjenog opasnog otpada. Vode Srbije svakodnevno zagađuje 95 posto kanalizacije koju izlivamo direktno u reke, uz svesrdnu pomoć nekontrolisanih izlivanja neretko toksičnih otpadnih voda iz fabričkih postrojenja. Dok vazduh, o čijem ugrožavanju jedino govorimo u zimskom delu godine, zagađujemo zastarelim energetskim sistemom termoelektrana, individualnim ložištima, emisijama štetnih materija iz fabrika bez ekološkog nadzora, i manje ali ne skroz zanemarljivo saobraćajem. Stoga, svaki dan odlaganja onog – odmah, košta nas puno, u novcu, ali prvenstveno u zdravlju, dok najskuplju cenu takvog odlaganja plaćaju oni koji svoje živote polažu u našoj otadžbini, ali ne za nju, već od nje.

Tema zagađenog vazduha sve nas više okupira u poslednjih nekoliko meseci, posebno od kada praktično možemo da vidimo štetne čestice golim okom. Koja bi, po vašem mišljenju, bila odgovarajuća politika za rešavanje ovog problema koji je, i bukvalno, svuda oko nas?

– Da bismo objavili „rat mafiji“, bilo kojoj, moramo imati vojsku spremnu za te bitke. Republika Srbija ima svega jednog inspektora zaštite životne sredine na svakih 100.000 stanovnika. Taj brojčani odnos sam po sebi govori da nemamo institucionalnu volju da uđemo u rat sa zagađivačima na teritoriji Srbije, a još manje da taj rat dobijemo. Urgentno je potrebno povećati broj inspektora u ovoj oblasti, dati im odrešene ruke da uz pomoć što agilnijeg tužilaštva procesuiraju sve prekršioce. Počevši od neodgovornih pojedinaca tj. građana, preko još neodgovornijih kompanija i fabrika koje u Srbiji posluju bez ikakve kontrole ekoloških standarda, sve do velikih sistemskih zagađivača iz energetskog sektora. Mere oštre kaznene politike morale bi biti kombinovane sa subvencionisanim aktivnostima u sferi priključenja domaćinstava sa individualnim ložištima na centralne sisteme grejanja. Reč je mahom o najosetljivijim delovima našeg stanovništva, kom investicija takvog priključka koji sa lokalnim taksama neretko iznosi preko 2.000 evra predstavlja finansijski nemoguću misiju.

Kod nas se pojavilo mnoštvo pokreta i udruženja koji različitim „gerilskim“ akcijama ukazuju na probleme životne sredine, od protesta protiv rudnika lignita kod Loznice, do akcija za odbranu šuma na Fruškoj gori, sprečavanja gradnje malih hidroelektrana… Oni često sami stoje nasuprot privatnih investitora koji ugrožavaju životnu sredinu. Gde je odgovornost institucija u svemu tome?

– U Srbiji jedini pravi, organizovani vid ekološkog aktivizma jeste na lokalnom nivou, što karakteriše upravo zemlje sa nedostatkom opšte ekološke svesti. Preciznije, reaguje se tek onda kada ekološki kolaps dođe na „moj prag“. Ovakav vid ekološkog organizovanja predstavlja ohrabrujuću novost. Država se u ovim sitacijama javlja kao izvor problema, kroz paradoksalne i gotovo kriminogeno izdate dozvole svojih nadležnih institucija, bez validnih dokumentacija, bez studija o uticaju na životnu sredinu, i to za aktivnosti nad strateškim resursima naše države. Tim pre, država mora obaviti ulogu i korektora problema, odlukama koje moraju biti u korist zdravlja građana i zaštite svojih prirodnih dobara, ali i u procesuiranju onih koji su učestovali sa ili bez protivpravne dobiti u postupcima izdavanja takvih dozvola.

Poglavlje 27 za pristupanje Evropskoj uniji koje se tiče ekologije, često se pominje kao najskuplje i najzahtevnije u smislu reformi koje treba da sprovedemo a Srbija ne beleži gotovo nikakav napredak na tom planu. Zašto? Da li je novac najveća prepreka kao što se obično kaže?

– Preko 30 procenata ukupnih zakonskih akata Evropske unije čini oblast zaštite životne sredine, što jasno pokazuje na predanost Unije da u toj sferi ništa ne prepušta slučaju i pravnim prazninama. Srbija duže od decenije usvaja setove zakona, ali u praksi primenjuje jedva simbolični deo. Uloga specijalizovanih institucija države, ograničena je na volju predsednika Republike, manjim delom mandatarku Vlade i ministra finansija da se ozbiljno prihvate rešavanja nagomilanih ekoloških problema, dok statiranje i impotentna uloga doskorašnjeg ministra ekologije nije bila nimalo od pomoći.

Za ekologiju potrebno 30 odsto BDP-a, a izdvaja se 0,4

„Prema poslednjim procenama, Srbiji je potrebno oko 15 milijardi evra da usaglasi kvalitet životne sredine sa standardima Evropske unije, što čini 30 odsto ukupnog godišnjeg BDP-a naše zemlje. Prosečna izdavanja Srbije za ovu oblast čine manje od 0,4 posto pomenutog BDP-a, pa najprostija matematika ukazuje da smo tom dinamikom od ekoloških standarda Evrope udaljeni nekoliko decenija, čak i uz svesrdnu pomoć EU fondova“, naveo je Vujić.