Negde pred Novu godinudigla se halabuka oko Zakon o veteranima: „Evo sad će Zakon, samo što nije!“ Zatalasalo se, i talasi kako su nastali, tako su i nestali… Proveren metod. Pustiš nek se izdešava, i bude: „Kako došlo, tako i prošlo!“
Na ovim stranama to je većapsolvirano, pa ćemo, takođe po proverenim metodama, ovoga puta napraviti jedan iskorak. Možda će vam se iskorak učiniti malim, ali…
Jedan od trenera iz Holandije na obuci facilitatora za veteranske grupe za podršku odgovarao je na postavljeno pitanje smisla te vrste volonterstva – da kao veteran pružaš psihološku podršku grupi od desetak drugih veterana. Ovo pitanje smisla, koje i inače postoji, samo je još izraženije u Srbiji, zemlji gde se ni približno ne zna čak ni tačan broj veterana. Već godinama se barata brojkom od 400.000 do 700.000 veterana, jer za Srbiju učesnici rata i dalje zvanično, iliti kao prepoznati Zakonom, ne postoje! Jer „ne postoje“ ni ratovi u kojima smo učestvovali. I onda se priča nastavlja: kada se ne zna broj veterana, samim tim se ne zna ni broj suicida veterana u sve većem broju suicida koji se dešavaju u Srbiji. Tu i tamo po neki pojedinačni slučajevi samo zauzmu naslove u crnoj hronici, ali prave razmere tragedije nisu poznate…
Većinu veterana, nekih sedamdeset posto, čine ljudi koji su se odazvali vojnom pozivu, ili su se zatekli na služenju redovnog vojnog roka. Oni rat nisu želeli i rat je na njih ostavio teške posledice. U jeku bombardovanja, 1999. godine grupa entuzijasta, neuropsihijatara i psihologa iz Novog Sada krenula je da volonetrski pomogne u prvom redu veteranima sa ratnim traumama, ali i njihovim porodicama koje su bili pod pritiskom ratnih trauma svojih najbližih. Tako je nastao novosadski Centar za ratnu traumu. Njegov značaj su prepoznali Holanđani, koji u svojoj zemlji imaju Centar za veterane i koji vode brigu o svojim veteranima. A to je zemlja čiji su veterani bili učesnici mirovnih misija!
Centar za ratnu traumu, uz podršku iz Holandije, pokrenuo je pružanje besplatne individualne psihološke pomoći našim učesnicima rata, i nakon ili uporedo sa individualnom psihološkom pomoći organizovao je i podršku veteranima u okviru veteranske grupe za podršku. Na žalost, biće da kako su se ratovi premestili na istok, tako su se u istom pravcu premestile i donacije…
Dešavali se više puta poslednjih godina da je Centar za ratnu traumu zapadao u finansijske krize, i da se razmišljalo o njegovom zatvaranju. Još jednom da naglasim, Centar pruža besplatnu psiholosku pomoć veteranima, a kompletan tim koji tu pomoć pruža, ćini to volonteraski. Znači, nije u pitanju profitabilna organizacija, već grupa ljudi koja čini napor da bude po neko samoubistvo manje, da veteran u trenutku „žute minute“ ne ubije nekoga ko mu se u tom trenutku nađe u neposrednom okruzenju, ili ono najosnovnije – da se koliko-toliko vrati i uklopi u porodicu i u društvo…
Od samog početka čitav rad Centra za ratnu traumu se odvijao u iznajmljenim prostorijama. Tako da od samog starta sve aktivnosti Centra imaju i svoju cenu, izraženu u zakupnini prostora, mesečnim troškovima, itd…
Koliko Srbija ne prepoznaje i ne priznaje veterane od 1991. godine do danas, vidi se po tome što još nije smogla snage i načina da donese Zakon kojim bi veterani bili prepoznati i kojim bi se utvrdila njihova prava. Znači, Srbija i dalje ne prepoznaje 400.000 do 700.000 veterana, uz čije probleme idu i problemi njihovih porodica, što znaci najmanje tri puta toliko. Kako onda očekivati da država Srbija prepozna značaj Centra za ratnu traumu, kroz koji je prošlo i potražilo pomoć, za vreme koliko postoji i funkcionise, tek nekoliko stotina veterana, i to zahvaljujući podršci države Holandije. A za više od polovine njih je uspeo da ih bar vrati porodici; društvu nije, jer za društvo oni ne postoje kao ni za državu. Zar nije i predloženi novi Zakon tako sklepan da će veterani i nakon njegovog usvajawa nastaviti da ne postoje…
Neke ne manje bitne probleme sam preskočio u ovom tekstu, da ne bi ispalo kukumavcenje.
Ostaje činjenica: ovih dana se ponovo razmišlja o eventualnom zatvaranju Centra za ratnu traumu. Volonterstvo se ne maže na hleb, a i za hleb, i za ono što bi se namazalo treba para.
Autor je veteran i jedan od volontera i facilitatora grupe veterana za podrsku pri Centru za ratnu traumu, Novi Sad
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
