Za sahranu najmanje tri plate

Mihal Ramač: Bilo je to 1992. (20)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.

Izveštaji o masovnim zločinima u Bosni i Hercegovini izazivaju zgražavanje međunarodne javnosti. Organizacije za zaštitu ljudskih prava predlažu da se osnuje međunarodni sud po uzoru na onaj u Nirnbergu posle Drugog svetskog rata. Kao mogući krivci pominju se Radovan Karadžić, Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Ratko Mladić, Željko Ražnatović… Dodatno ogorčenje sveta izazivaju vesti o zarobljeničkim logorima u BiH i snimci iznurenih logoraša. Predsednik Izvršnog odbora opštine Prijedor Milan Kovačević objašnjava da to nisu logori, već sabirni centri. U Omarskoj ima 1.500, u Trnopolju 2.000 i u Manjači 2.300 lica. To su su „muslimanski i hrvatski ekstremisti koji su učestvovali u oružanoj pobuni i stanovništvo koje je ostalo bez krova nad glavom“. Nadležni poriču tvrdnje o mučenju i izgladnjivanju zarobljenika, objašnjavajući stranim novinarima da su ljudi u tom kraju tradicionalno mršavi i da u Bosanskoj krajini uopšte nema debelih.

Muslimanska i hrvatska strana tvrde da Srbi drže u logorima 70 hiljada civila. Srpski lideri uzvraćaju da je u logorima 40 hiljada Srba. Međunarodni crveni krst utvrdio je da u 14 logora ima deset i po hiljada zarobljenika i da u BiH nema koncentracionih logora smrti.

Svetski mediji zahtevaju od političara da brzo deluju. Sve glasniji su zahtevi za vojnom intervencijom. Ujedinjene nacije imenovale su specijalnog izveštača o ljudskim pravima u Jugoslaviji. To je bivši poljski premijer Tadeuš Mazovjecki. Kroz nekoliko nedelja on objavljuje prvi izveštaj u kojem ističe: „Najveći deo teritorije bivše Jugoslavije, naročito Bosne i Hercegovine, predstavlja scenu masovnog i sistematskog kršenja prava čoveka i ozbiljnog narušavanja međunarodnih normi“.

Skupština srpskog naroda BiH usvojila je 12. avgusta deklaraciju o državnom i političkom uređenju. Njome se određuje da Srpska Republika BiH menja naziv u – Republika Srpska (RS). Više se ne spominje da je ona deo međunarodno priznate Bosne i Hercegovine. Nekoliko dana kasnije Vladislav Jovanović u UN izjavljuje da „Jugoslavija priznaje BiH i nema teritorijalnih pretenzija prema toj zemlji“. Uprkos takvim izjavama, Beograd ne obustavlja ni pomoć vojsci Ratka Mladića ni političku podršku Karadžiću.

U Srbiji se diže politička bura zbog statusa Vojvodine. Reagujući na Deposovu Deklaraciju o teritorijalnom integritetu Srbije, koja ne predviđa postojanje pokrajina, Reformska demokratska stranka Vojvodine objavljuje Deklaraciju o Vojvodini u kojoj se kaže: „Autonomiju pokrajina shvatamo kao ustavom regulisano i obezbeđeno izražavanje posebnosti – kulturnih, privrednih, nacionalnih, verskih, istorijskih, geografskih – a ne kao način prisvajanja obeležja suverene državne tvorevine, suprotstavljanja široj zajednici ili ostvarivanja secesionističkih pretenzija“. SPS tvrdi da je to „perfidna politička provokacija“ koju su izvele „Titove i Markovićeve sluge“. Depos procenjuje da reformisti traže „povratak na ustav iz 1974“. SRS upozorava da ona „neće dozvoliti korišćenje demokratije za prenošenje srpske Vojvodine bivšim gazdama i okupatorima“. Akademik Čedomir Popov smatra da je taj dokument „stara pesma na nov glas“ i zaključuje: „Ako se izložene ideje ostvare, to će biti kraj Vojvodine“. Izvesni Vitomir Dražić preko novina poručuje reformistima: „Biće ljute nevolje ako nastavite s pretnjom“. Tog leta svaki poziv na pristojan razgovor mogao je biti proglašen za pretnju. S druge strane, vlast ne samo da toleriše, već i podstiče otvorene pretnje ekstremista pojedincima, organizacijama i zajednicama koje ne podržavaju njenu ratnu politiku.

Nastavlja se