Za saradnju Francuske i Srbije u oba smera

Zato još uvek smišljam i maštam o njegovim budućim aktivnostima. Prvi utisci su impresivni. Imam sjajnu ekipu entuzijasta sa odličnim idejama. Program je i ranije bio vrlo bogat i raznovrstan, i tako treba da ostane. Radimo na programu za narednu godinu, sastajem se sa partnerima u Srbiji i većsam posetila i razgovarala sa ljudima koji rade u našim centrima u Novom Sadu i Nišu. Pored časova francuskog jezika i mnogobrojnih kulturnih aktivnosti u našoj zgradi, naši centri sarađuju i sa drugim kulturnim ustanovama, umetnicima, intelektualcima. Nedavno je Narodni muzej u Šapcu, uz podršku FKC i Narodnog muzeja u Beogradu, organizovao izložbu o vezama koje su spajale Šabac sa Parizom i Francuskom – rekla je za Danas Paskal Delpeš, odnedavno direktorka Francuskog kulturnog centra u Srbiji.

Pre dolaska na čelo FKC, dugi niz godina ste živeli između Srbije i Francuske?

– Velika moja prednost je što vodim Centar u zemlji koju dobro znam, čiji jezik govorim, gde imam prijatelje, tako da mogu da pretpostavim šta treba uraditi, šta se očekuje od Centra. Naravno, puno stvari treba da otkrijem i to mi čini zanimljivim posao kojim se bavim. Mlade generacije imaju nova očekivanja. Želim da ovo divno mesto koje imamo u Beogradu bude ne samo vitrina Francuske veći mesto susreta dve kulture, studenata, profesora, umetnika, svih koji imaju nešto da ponude. Kulturne veze Francuske i Srbije su u oba smera i mi treba da sarađujemo ne samo sa Srpskim centrom u Parizu veći sa ustanovama i ovde i u Francuskoj, kako bismo poslali, u granicama naših mogućnosti, vaše umetnike, studente u Francusku. Želim da Francuska bolje upozna srpsku kulturu i umetnost, kako bi Francuzi dobili želju da dođu ovde i otkrivaju Srbiju. Najzad, želim da se sve više u Srbiji oseti evropska dimenzija, kroz saradnju sa svim ovdašnjim evropskim kulturnim centrima.

Ima se utisak da FKC u poslednje vreme poklanja više pažnje starim tradicionalnim vezama Francuske i Srbije?

– Za vreme nekadašnje Jugoslavije, srpsko-francuska istorija bila je samo deo jugoslovenske istorije. Ove godine u novembru organizujemo izložbu o Franše d’Epereu, a njegov unuk, pukovnik Kristian d’Gastin, održaće predavanje 4. novembra, o velikoj ofanzivi savezničkih snaga 1918. godine. Želim da istaknem da je Vojni muzej u Beogradu vrlo zainteresovan za izložbu, za taj segment zajedničke istorije.

Završili ste studije ruskog i srpskohrvatskog u Bordou. Govorite odlično naš jezik, bez stranog naglaska, da ovo nisu komplimenti govori i činjenica da razgovaramo na srpskom?

– Hvala. Volim strane jezike i lako ih učim. To sam otkrila još u srednjoj školi. Rekla bih da sam dobar papagaj, ponavljam ono što čujem. Imam dobar sluh za jezike, nažalost, ne i za muziku. Ruski sam počela da učim sa 14 godina, još u gimnaziji. Zavolela sam ga tako da sam odlučila da ga studiram. Na drugoj godini studija slavistike u Bordou, uzela sam i srpskohrvatski, kako smo ga tada nazivali.

Očito ste imali i odlične profesore?

– Srećom uvek smo imali profesore iz bivše Jugoslavije. U Bordo su dolazili profesori iz Beograda, dok su profesori iz Bordoa odlazili u Beograd, kao lektori. Imali smo fenomenalnu profesorsku ekipu. Predavali su mi Slobodan Vitanovići Ivan Dimić, koji nažalost nisu više među nama. Moja generacija je dobila za lektora Danila Kiša. Bili smo mala grupa studenata, tako ne samo da su nam predavali većsmo se i družili sa profesorima. Naučili smo mnoge pesme, saznavali smo puno činjenica o zemlji tako da smo je zavoleli. Sa radošću se sećam tog perioda druženja i studiranja. Zapostavila sam malo ruski, a srpskohrvatski mi je zauzeo prioritetno mesto. Počela sam da prevodim.

Prevodili ste Ivu Andrića i Danila Kiša…

– Da, naravno, kao i fenomenalnu knjigu Popovića o Golom otoku, kao i Mirka Kovača i tekstove, ne dela, drugih pisaca za više časopisa. Ipak, najznačajniji su mi prevodi Andrićevih dela i kompletnog opusa Danila Kiša, sem prvog romana „Bašta, pepeo“, čiji prevod na francuski je izašao kod Galimara 1970. ili ’71, pre nego što sam počela da učim vaš jezik. Prvo sam prevela nekoliko Kišovih dela izašlih kod Galimara, dok su „Mansarde“ izašle kod Grasea uoči Kišove smrti (1989). Kako sam Danilov književni egzekutor u svetu, osim u Srbiji, posle njegove smrti sam prešla kod Fajara, čiji je glavni direktor izvrstan izdavači poštovalac Kišovog dela. Fajar je i danas njegov izdavač. Još uvek prevodim, nažalost vrlo sporo, jer sam mnogo zauzeta. Ostala su mi još dva njegova dela. Kad ih završim, izaći će Kišova sabrana dela.

Do smrti Danila Kiša bili ste njegova životna saputnica?

– Da. Uz njega, ne samo što sam učila jezik na najbolji način, jer on je bio strog profesor, većsam i obogatila svoje znanje o svetskoj književnosti. Neverovatno je iskustvo prevoditi uz njega njegova dela, pogotovo što je i on sam bio prevodilac i to vrhunski. Prevodeći uvek postavljam mnogo pitanja, jer ne znam sve, nisam Biblija. Kada bih završila prevod, davala bih ga Danilu i onda bismo diskutovali, odgovarali bismo na pitanja jedno drugom. Kao islednik bi me pitao: „Zašto si prevela ovako, a ne…“ Bilo mi je i zanimljivo i prijatno, a naravno mnogo sam i naučila. Uz njega sam prisustvovala nezaboravnim razgovorima sa piscima koje je poznavao. Putovala sam sa njim po Americi, Evropi i samo sam slušala. Danilo mi je otkrio pravu modernu literaturu, rusku, mađarsku i južnoslovensku. Kasnije sam bila tužna prevodeći Andrića, jer nisam mogla da sarađujem sa autorom.

Koja Andrićeva dela ste preveli na francuski?

– Počela sam sa „Na Drini ćuprija“, koja je odmah naišla na odličan prijem…

To je bio prvi prevod Andrića na francuski?

– Ne. Prvi prevodi su sa početka šezdesetih godina, kada je dobio Nobelovu nagradu. Čak je neke knjige preveo moj profesor ruskog u Bordou, profesor Lusiani. Vrlo zanimljiv čovek, ali ga je ipak malo ležerno preveo, tako da ti prvi prevodi Andrića nisu bili najbolji, te su me izdavači zamolili da ih ponovo uradim. Posle „Ćuprije“, koja je većizdata u džepnom izdanju, prevela sam „Travničku hroniku“ i izbor pripovedaka.

Česte selidbe

Paskal Delpeš rođena je u Nemačkoj. Kako joj je otac bio oficir u detinjstvu se često selila. Živela je i u Parizu, Montobanu, Alžiru i Bordou. Posle studija jezika, završila je master studije antropologije na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu. Bila je, jedno vreme, prevodilac predsedničke Jelisejske palate i u Ministarstvu inostranih poslova. Radila je za više međunarodnih organizacija.

Dobila je nagradu za prevođenje Halpern Kaminski 1993.