Za zatočenje u logoru u Srbiji 500.000 dinara

Mujo Vatreš kaže za Danas da je odšteta od 4.700 evra mala u odnosu na patnje koje je preživeo u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje. Kako kaže, u logor je doveden 1995. godine, nakon pada Žepe, i tamo je proveo više od šest meseci.

– Kada sam došao u Srbiju, imao sam 103 kilograma. Tokom boravka u logoru spao sam na 53 kilograma. Samo smo jednom dnevno jeli i to poparu ili šolju čaja. Preživeli smo užas, izgladnjivali su nas, tukli i maltretirali. Nisu nam dali ni da se brijemo i umivamo, pa smo bili dobili svrab i osipe po koži, priča Vatreš.

Vatreš ističe da mu je tokom šestomesečnog boravka u logoru najteže pao svakodnevni strah i neznanje da li će ikada više videti članove svoje porodice.

– Uveče legnemo u krevet i ne znamo da li ćemo dočekati novi dan. Ispred svake sobe bio je čuvar i čim se oglasi motorola, bili smo u strahu da li će nekoga od nas pogubiti. Vodili su nas na ispitivanja, koja su nekada trajala i više od 12 sati. Ispitivanja su obično počinjala u pet sati po podne i često su trajala i do ranih jutarnjih sati. Iako im nismo mogli dati puno informacija, nastavljali su da nas ispituju i maltretiraju. Pitali su nas da li smo ikada ubili ikoga, da li znamo nekoga ko je nekoga ubio i još mnogo stvari, ukazuje Vatreš. On dodaje da i 15 godina posle izlaska iz logora i dalje trpi posledice, a česte su i noćne more.

– Kada sam otišao u logor, bio sam zdrav, što se kaže, kao staklo. Posle izlaska iz logora, jedno vreme sam se lečio u Americi, a posle sam se vratio u Sarajevo, gde i sada živim sa suprugom. Redovno pijem lekove i idem na kontrole. I danas trpim posledice, a najgore su mi noćne more. I dalje se budim usred noći, jer mi se u snovima vraćaju događaji koje sam preživeo. Zbog premlaćivanja imam bolove u kičmi i kolenima. Ova presuda jeste neka vrsta pravde. Kako supruga i ja živimo od moje penzije, koja iznosi 310 konvertibilnih maraka, svaka marka će nam dobro doći, naglašava Vatreš.

Petar Žmak iz Fonda za humanitarno pravo, kaže za naš list da ova nevladina organizacija vodi pet postupaka, koji obuhvataju 15 osoba bošnjačke nacionalnosti zbog zatvaranja u logorima na teritoriji Srbije.

– U početku je bilo i više postupaka, ali mnogi su u međuvremenu odustali, jer ne žele da dva puta prolaze kroz iste patnje. Pojedini su iz straha da opet dođu u Srbiju odustali od gonjenja, ukazuje Žmak. On dodaje da Fond za humanitarno pravo vodi i jedan postupak u kome zastupa jednog državljanina Hrvatske zbog zatvaranja u logorima Stajićevo i Begejci na teritoriji Vojvodine.

Logori Šljivovica i Mitrovo Polje otvoreni su nakon pada Srebrenice i Žepe 1995. godine. Prema podacima Saveza logoraša Bosne i Hercegovine, tamo je u zatočeništvu bilo više od 800 Bošnjaka, a među njima je bilo i maloletnika. Zatočenici su ostali u logorima i posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i veliki broj njih na slobodu je pušten tek 1996. godine.

Pored ova dva logora, u kojima su bili zatočeni Bošnjaci, spominju se i logori u Vojvodini, kao što su Stajići i Begejci, u kojima su zatvarani državljani Hrvatske. Tačan broj Hrvata, koji je držan u logorima u Srbiji nije utvrđen, jer se brojkama manipuliše. Iako je prema podacima Crvenog krsta bilo 8.000 logoraša, mnoga hrvatska udruženja tvrde da ih je bilo 30.000, jer mnogi logori nisu priznati. 

Logoraši BiH zadovoljni

Šaćir Srebrenica, potpredsednik Saveza logoraša Bosne i Hercegovine, kaže za Danas da je ovo udruženje zadovoljno presudom, jer su konačno državni organi Srbije priznali postojanje logora na teritoriji Srbije. „Zahvaljujući ovoj presudi uvideli smo i koju dokumentaciju sudovi u Srbiji zahtevaju, tako da ćemo u narednom periodu intenzivirati naše aktivnosti, kako bi i ostalim Bošnjacima bile isplaćene naknade za strahote koje su preživeli“, ukazuje Srebrenica.