Za život u aprilu trebalo 17 miliona dinara

Mihal Ramač: 1993 – GODINA KOJU SU POJELE NULE /8

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja”, „S one strane snova” i „6. oktobar”, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je televizijska serija u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2013. godine.

Novosadski đaci, kobajagi, znaju šta je na programu američkih vodećih kanala i o čemu pišu tamošnje novine. Ni kod nas ni u Americi nije objavljeno da li je trinaestogodišnja Čelsi dobila pismo svojih vršnjaka i da li je odgovorila. Prosvetni radnici koji se preko dece ulaguju režimu verovatno su makar pohvaljeni.

Krahirali su Inos banka, Srpsko-moravska banka, Interplast trejd, Š-komerc… Dafina Milanović kivna je na nepoverljive štediše koje traže raskid ugovora i pokušavaju da podignu uloge: „Ne znam da li su hteli da propadne Srbija ili Dafiment banka, ili su to hteli da urade, jer su neobavešteni sa kojim kapitalom banka raspolaže. Ali je očigledno da to nisu prave štediše Dafiment banke. Jer da jesu, to ne bi uradile. Sigurno misle da će kroz Dafiment banku rasturiti Srbiju, kad to nisu uspeli ranije, ali ja im to ne dam.“

Predsednik Skupštine Novog Sada Igor Mirović saopštava da je odbornička većina, na inicijativu radikala, donela odluku da se sklone spomen-ploče i obeležja koja podsećaju na Tita, Veljka Vlahovića, Čaki Lajoša, Vladimira Nazora, Mošu Pijade, bratstvo i jedinstvo, proleterske brigade. U Petrovaradinu, zajedno sa Zrinskim i Frankopanom, uklanjaju se Gustav Krklec i Matija Gubec. Bohinjska ulica u Pančevu preimenovana je u Vlasinsku, Alpska u Cersku. Nekom je zasmetala Zrenjaninska, pa je ona postala – Šabačka. Ledinčani su se odrekli Gine Jovanović, partizanke rođene u tom mestu, koja je poginula u dvadesetoj godini života u borbi protiv fašističkih okupatora. U Veterniku nekome nije bio po volji akademik Milan Bartoš, pravnik svetskog glasa. Begečani pokušavaju da budu duhoviti pa ulicu Ive Lole Ribara prekrštavaju u – Ribarsku.

Za život u aprilu bilo je neophodno 17 miliona dinara. Prosečna plata iznosila je četiri i po miliona

Na poziv grčkog premijera Konstantina Micotakisa u Atini su se 1. maja okupili Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović te lideri bosansko-hercegovačkih Srba i Hrvata. Domaćin i međunarodni posrednici Oven i Stoltenberg još jednom pokušavaju da uvere Karadžića i saradnike da prihvate mirovni plan. Ćosić opisuje šta se dešavalo iza kulisa: „Bila je to prava politička drama. Najmanje deset časova u mom apartmanu mučili smo jedni druge istim argumentima. Milošević, Bulatović i ja bili smo čvrsto rešeni da primoramo Karadžića, Koljevića, Krajišnika i Buhu da potpišu Vens-Ovenov plan. Bosanci su se junački opirali. Kao Starac Vujadin u narodnoj pesmi, kao Gavrilo Princip i drugovi u austrougarskoj policiji… Do početka konferencije ostalo je još samo dvadesetak minuta. Micotakis nam je saopštio da će Izetbegović i Tuđman napustiti hotel ako konferencija ne počne tačno u trinaest časova. Stao je iza Karadžića, izvadio svoje zlatno nalivpero i spustio ga pred njega, čekajući potpis. I Karadžić je izvadio svoje nalivpero i stavio ga na papir, ali nije potpisivao. Sagao je glavu i ćutao. Na toj kobnoj hartiji stajala su dva nalivpera: zlatno i Radovanov „pelikan“. Nas trojica, Milošević, Bulatović i ja, u horu smo vikali: „Potpiši, Radovane! Potpiši!“ Radovan je ćutao zagledan u papir, nepomičan, natušten. Onda je muklo odgovorio: „Potpisaću ga, ali uz uslov da ga odobri naša Skupština“…

Nekoliko minuta pre jedan sat po podne mi Srbi sišli smo u salu na konferenciju, kao na sahranu. Tako pogrebno osećali su se svi oko stola, svesni da Karadžićev potpis ne znači da je i prihvaćen Vens-Ovenov plan…“

Iako svi znaju da jedan potpis ništa ne menja, i domaćin i gosti iz Beograda stvaraju trijumfalnu atmosferu. Zvona svih atinskih crkava zvonila su pola sata. Arhiepiskop Serafim primio je Karadžića i nazvao ga „najvećim borcem pravoslavlja na Balkanu“. Grčki novinari govore o velikoj pobedi njihove diplomatije, Micotakisa nazivaju premijerom mira.

Još jedna sednica Skupštine RS koju nazivaju istorijskom održava se u hotelu „Rajska dolina“ na Jahorini. Uz Miloševića i Ćosića su Momir Bulatović, Radoman Božović, Miloš Radulović, Zoran Lilić, Nikola Šainović. Micotakis je došao s uverenjem da je posao gotovo završen i da će njemu pripasti najveći deo slave. Rasprava se vodi iza zatvorenih vrata. Većina poslanika neće ni da čuje za mir. Milošević je govorio dvaput, Micotakis navodno čak četiri puta. Gosti su čas molili, čas pretili. Ništa nije vredelo. Posle sedamnaest sati debate, poslanici odbacuju mirovni plan, prepuštajući konačnu odluku biračima. Referendum je raspisan za 15. i 16. maj. Nesuđeni mirotvorci odlaze poniženi i ismejani, bez ijedne reči za javnost. Biljana Plavšić odbija da pruži ruku Miloševiću.

Nastavlja se