Zabluda svetog Tabaševića

Pošto tekst ne pruži bilo kakav vid objašnjenja, niti ukazuje na pogrešna tumačenja kojih je bilo povodom prethodnog teksta („Lament nad sobom“), može doći do razočaranja kod onih kojima je objašnjenje potrebno. No, ne treba ovo gledati kao priliku za odustajanje ili tačku našeg razilaženja, jer, bez obzira što neće biti očekivanog biće nekoliko mesta na kojima će opstanak biti moguć. O tom – potom.

Pitanje koje se postavlja glasi: Da li se na glupost uopšte može odgovoriti? I tu bi trebalo da piše TAČKA. Jer, kako polemisati kad polemike nema? Nešto što može biti okarakterisano kao uslov za polemiku jeste obaveštenost o predmetu razgovora. Ukoliko toga nema sve ostalo je uzaludno. Kad jednom uđeš u pogrešan voz sve stanice su pogrešne. Tačka.

Međutim, polemika bi ipak mogla da postoji – pored svake zablude. Naravno, kad bih dodatno – sada – objasnio i prikazao autore koji su pisali o narativu, a koje sam koristio u pisanju prethodnog teksta. Štaviše, možda bi neko rekao da je to plemenito i iskupnički. U kontekstu držanja nekih ljudi u zabludi koji mogu reći: „Ah, pa da je lepo rečeno na koga misliš ne bi došlo do zablude. Zaboga, trebalo je samo da kažeš“. I ovde nastupa neplemenitost – Zašto da kažem? Problem je mnogo dublje prirode nego što izgleda, čak i da je sve ovo istina. Nije problem u nerazumevanju i nečitanju, nije ni u tome što se više ne želi neko saznanje; problem je bio u jednoj rečenici: „Vladimir Tabašević nije veliki pisac“.

Dakle, jedna rečenica koja je pokrenula nekoliko tekstova koji je „razmatraju“. Donekle i zanimljivo, ali nedovoljno pametno za simpatičnost ili polemiku. POLJA srpske književnosti izgleda više ne prihvataju drukčije mišljenje, dozvoljeno je, dakle, samo ono što konstrukciju gluposti čini mogućnom – glupost.

Bilo kako bilo, ali pošto okolnosti nisu drukčije mišljenja sam da ne treba došapnuti imena i knjige koje govore o narativu (i za mene bi bilo previše da mislim da sam nešto novo izrekao. Dakle, knjige postoje), iz nekoliko razloga koji za ovu priliku ne moraju označavati nešto bitno. Razlog oglašavanja, nakon nekoliko meseci, nije bez osnove, bez obzira na lenjost koju nikad nisam ni sporio. I kako ovo ne bismo pretvorili u jednu priču o narativu, aktuelnom dobitniku „Ninove“ nagrade, pokušaću da zadržim opšti pristup situaciji koja nas je zadesila.

Dakle, zašto sada pišem ove redove koji nisu odgovori na tekstove koji su objavljeni povodom knjige „Zabluda svetog Sebastijana“? A neko, opet, može shvatiti ovo kao postvremensko obraćanje, jer čitalačka publika više nije ni sigurna ko je dobio „Ninovu“ nagradu (o romanu se gotovo više i ne govori). Aktuelnija je izjava „Odavno sam prestao da se nadam nagradama“, možda i više nego „Vladimir Tabašević nije veliki pisac“.

Pitanje koje razum postavlja jeste kako neko može da prestane da se nada nagradama ako ima svega nekoliko knjiga iza sebe? Ili je reč o sudbinskom određenju pisca, ko to može znati. No, razumeo bih kad bi to rekao B. Šćepanović, G. Petrović ili V. Bajac, ali, isto tako, na primer, E. Halilović čije priče treba čitati sa velikom pažnjom jer je reč o autoru koga treba istaći kad je reč o pripovedačima koje srpska književnost neće zaboraviti (i ovde koristim priliku da spomenem još jednog pisca o kome treba misliti i pisati, B. Adašević)…

Ono što je sigurno donela „Ninova“ nagrada i teme koje su pokrenute možemo da svedemo na nekoliko zapažanja. Prvo je svakako neaktuelnost dobitnika nagrade, a ujedno i nepotrebno zapažanje: priznajem. Ne treba književni kritičar to da kaže, niti bilo ko drugi, ali vreme nekako ukazuje i na istinitost, i na pomenutu neaktuelnost. Drugo bi bilo vezano za tekstove koji su objavljeni povodom knjige neaktuelnog dobitnika „Ninove“ nagrade.

Naime, teško je pronaći tekst koji ne počinje konstantacijom da je pisac težak za čitanje i da književna kritika nije naklonjena mladom piscu, tačnije, „generacijskom piscu“ (glupava odrednica, štagod značila), i da tekstovi i zapažanja književnih kritičara nisu osnovana, ni pravedna prema „generacijskom piscu“.

Zanimljivost je u tome što nigde nije navedeno ko su ti književni kritičari koji napadaju mladog pisca, koji staju na put njegovoj književnoj sreći? (ovde je bitnije navesti imena, nego u slučaju s početka teksta) Jedan mali argument koji potvrđuje izgleda bitnost rečenice „Vladimir Tabašević nije veliki pisac“. I zašto je ova rečenica uopšte bitna, nekome? Ali, neka bude da je bitna, kad se tako već interpretira.

Pošto ovo nije polemički tekst treba nekako privesti kraju i ovo obraćanje, jer, opet, kako odgovoriti na nečiju zabludu ili glupost? Nikako. Mada, slagao bih ako kažem da mi ne bi prijalo da sam u pomenutim tekstovima o knjizi, koji su donekle i bili odgovori na tekst „Lament nad sobom“, naišao na svoje ime koje je samo indirektno naznačeno. Jer, nije u redu da se poziva na književne kritičare, a da se misli samo na N. V. Subrosu.

Ako se već tako misli to treba i napisati, ne mora baš velikim slovima iako ne patim od skromnosti. Ali, bar da piše da je N. V. Subrosa izrekao to i to, bez ikakvih argumenata. Onda bi to bila prava stvar. Očekivati da neko, pre nego što sedne da piše, razmisli o tome što piše bi bilo previše, nekmoli da tekst pročita ponovo i eventualno pokuša da pronađe neku od knjiga na koje se autor pozivao. Svakako je lakše postupiti drukčije, iako nije bezbolnije.

Trudim se da tekst ne završim jednom Drainčevom beleškom, koja bi mogla i pisati na jednom dodatku „Danasa“ (ako ne na naslovnoj strani): „Moli se glupa čitalačka publika da ovaj list ne kupuje, jer ga neće razumeti“. Dakle, tekst je bolje ovako završiti: Čitajte, makar to bila i zabluda.