Zaboravili ste pasoš, pa šta!

te ove zemlje ukidaju vize za građane Srbije, druge ih uvode, prave se Bele liste, Šengenu se pridružuju nove članice, čitav niz pretpostavki.
Podsećanja radi, prvobitni Šengenski sporazum potpisan je sa namerom da se ukinu unutrašnje granice između zemalja Evropske unije, sačini jedinstvena imigraciona politika i centralizuje pogranični sistem zemalja EU prema zemljama koje nisu njene članice. Sporazum su 1985. potpisale samo zemlje Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg), Zapadna Nemačka i Francuska. Ukupno 26 zemalja danas su potpisnice Šengenskog sporazuma, sve zemlje EU, osim Velike Britanije i Irske, kao i Island, Norveška i Švajcarska, koje nisu u sastavu Unije.
Pravilo je da pre nego što zemlja uvede zajedničke šengenske vize, najpre mora da iskaže punu pripremljenost, i to u četiri područja: vazdušne granice, vize, policijska saradnja i zaštita ličnih podataka. Tek kada prođu evaluaciju EU, ove zemlje će biti primljene u zajednički vizni prostor. Švajcarska, koja se priprema za pristupanje šengenskoj zoni krajem godine, sredinom avgusta počela je da primenjuje i koristi putničku bazu podataka EU odnosno Šengen infromacioni sistem, koji sadrži detalje o izgubljenim i ukradenim pasošima, ali i spisak nestalih ljudi i onih kojima je zabranjen ulazak u šengen zonu. Ulazak Švajcarske efektivno će popuniti rupu u oblasti slobodne trgovine.
Od ukupnog broja zemalja potpisnica, 15 zemalja je sporazum implementiralo. To su sve stare članice EU, od pre 2004. bez Britanije i Irske: Španija, Portugalija, Francuska, Nemačka, Holandija, Belgija, Luksemburg, Austrija, Italija, Grčka, Švedska, Danska i Finska (ukupno 13), plus dve ne-članice EU: Norveška i Island.
Šengenski sporazum u stvari obuhvata dva sporazuma, a naziv je dobio po malenom mestu na granici Luksemburga, Francuske i Nemačke gde je i potpisan. Simbolično, danas na tom mestu stoji prigodan spomenik sa sve zvezdicama i pravougaonicima.
Otvaranje granica ima svoje koristi: zbog toga što nema potrebe da pojedinci u narednom periodu nose pasoš za putovanja kroz Evropu. Granične kontrole i kontrolni punktovi između navedenih zemalja ukinuti su a nema ni oficijalnih kontrola među njima. Izuzetak su „iznenadne kontrole“ u međugradskim autobusima i vozovima koji saobraćaju između dve članice Šengenskog sporazuma, kada policajci u civilu „ulaze na prepad“ u vozila i legitimišu putnike u potrazi za ilegalnim imigrantima.
Važno je napomenuti i da Šengenski sporazum ne pokriva radne dozvole za one osobe koje imaju stalni boravak ili radnu dozvolu u nekoj zemlji EU, a poreklom nisu iz nje. Ako, na primer, imate radnu dozvolu i stalni boravak u Nemačkoj, to ne znači da možete tek tako da se trajno nastanite u Parizu i radite tamo bez prijave lokalnim vlastima.
Kako u svakoj priči mora da bude i nekih izuzetaka, u stvarnosti postoje i teritorije koje se nalaze u državno-pravnom sastavu zemalja potpisnica Šengenskog sporazuma, ali gde nije moguće ući sa šengenskom vizom. To su: Helgoland u Nemačkoj. Ovo ostrvo koje se nalazi između Nemačke, Danske, Holandije i Britanije, duboko u Severnom moru, nekada je, između dva rata, bilo nadaleko poznato mondensko letovalište. Dolaskom Hitlera na vlast, Helgoland postaje vojna baza Rajha, a kasnije biva žestoko bombardovan kada ga zaposeda Kraljevska ratna mornarica Engleske. Ostrva imaju specijalan status unutar Nemačke i potrebno je obratiti se ambasadi Nemačke sa molbom za odlazak na Helgoland, da biste zaista i došli do njega.
Druga začkoljica su Špicberška ostrva, to jest Svalbard, u Severnom ledenom okeanu. Ostrva pripadaju Norveškoj, ali se po ugovoru potpisanom između SSSR i Norveške, „Sovjetskom Savezu priznaju posebni interesi na arhipelagu“, što se manifestovalo u prisustvu različitih brodova sa crvenom zastavom na Špicbergu. Za odlazak na arhipelag najbolje je obratiti se Ambasadi Norveške, jer šengenska viza neće biti od pomoći. Interesantno je da je ostrvo Jan Majen uključeno u Šengensku zonu. Grenland i Farska ostrva, dve danske autonomne pokrajine su formalno isključene iz Šengenske zone, ali su defakto uključene u nju. Naime, u sporazumu o asocijaciji, kojim se definiše odnos pokrajina i Danske, precizirano je da se prilikom putovanja između Grenlanda i Farskih ostrva i Šengenske zone, putnicima neće pregledati pasoši i neće postojati carinska kontrola. Ipak, tradicionalni sporazum o slobodnom kretanju osoba unutar EU nije primenljiv na ove dve teritorije.
U Livinju, gradiću u Italiji poznatijem kao „poreskom raju“ i dalje možete naići, ne uvek ali ponekad, na proveru sadržaja prtljaga, naplatu carine i pregled pasoša. Ukoliko vas put navede na metropolitensku Francusku, biće vam dovoljna šengenska zelena viza. Međutim, ukoliko imate na primer šengen vizu Nemačke, i koja važi tri meseca, a želite da otputujete na Tahiti, Boru Boru, Francusku Gvajanu ili Martinik, imajte na umu da prekomorske francuske teritorije, kao što su Martinik, Gvadalupe, San-Marten, San Pjer i Mikelon, Francuska Gvajana, Valis i Futuna, Majota, Francuska Polinezija, Amsterdam, San Pol pripadaju EU i euro-zoni, ali nisu uključene u Šengenski sporazum. Holandski Antili i Aruba, koji se nalaze na Karibima, iako pripadaju Holandiji, takođe ne uvažavaju Šengenski sporazum.
Iako nije formalno deo Šengenske zone, San Marino ima kontinentalnu granicu samo s Italijom, a nema aerodrom na svojoj teritoriji. Za ulazak u San Marino dovoljna je šengenska viza, iako karabinijeri mogu da vas legitimišu i zatraže vam vizu i pasoš ako to žele.
Monako primenjuje Šengenski sporazum na način kao da je deo Francuske. Francuske vlasti obavljaju pregled pasoša i šengenskih viza u luci Monaka.
Lihtenštajn je do potpisivanja Šengenskog sporazuma smatran, u smislu viza i imigracije, delom Švajcarske, tako da je za ulazak u planinsku kneževinu dovoljna švajcarska viza. Između Lihtenštajna i Austrije postoji granična kontrola i nije moguće ući samo sa šengenskom vizom. Lihtenštajn primenjuje Tradicionalni sporazum o slobodnom kretanju osoba, jer je deo Evropskog ekonomskog prostora. Međutim, ova država je tokom jeseni 2005. izrazila želju da potpiše Šengenski sporazum, a pregovori su počeli u febrauru 2006.
Vatikan, iako nema graničnu kontrolu sa Italijom još od kraja Drugog svetskog rata je, takođe, izrazio želju da se pridruži Šengenskom sporazumu. Potpisivanje sporazuma omogućiće Vatikanu uvid u Šengenski informacioni sistem, i na taj način će Papska država moći da podeli informacije o kriminalcima i ostalim nepoželjnim osobama, i da ih prosledi u bilo koju biskupiju od Argentine do Australije. Andora nije integrisana u Šengensku zonu i granične kontrole su ponekad moguće.
Član dva Šengenskog sporazuma dozvoljava da se ponovo uspostavi granična kontrola ako to neka zemlja smatra neophodnim, na određeni vremenski period. To se već dogodilo u Portugalu 2004. tokom Evropskog prvenstva u fudbalu , kao i u Francuskoj u vreme obeležavanja šezdesetogodišnjice Desanta na Normandiju. Francuska je ponovo izašla iz Šengenskog sporazuma na par dana neposredno posle terorističkih napada u Londonu, u julu 2005, a Finska tokom Svetskog prvenstva u atletici, tokom avgusta 2005. Isto je učinila i Nemačka pre dve godine za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu.
Švedska, Norveška, Finska i Island nemaju carinske punktove na međusobnim granicama, ali kontrolišu sve putnike koji dolaze iz ostalih zemalja Šengenske zone, radi sprečavanja krijumčarenja alkohola i droge. Francuska zadržava pravo da na granici sa Belgijom proveri sve putnike koji dolaze iz pravca Holandije, jer postoji verovatnoća da iz ove zemlje donesu legalno kupljenu marihuanu, koja je zabranjena u Francuskoj.
Jedine dve zemlje koje su članice EU, a koje nisu potpisale Šengenski sporazum, su Velika Britanija i Irska. Razlozi su kolonijalne prirode – Britanija ima specijalne veze sa zemljama Komonvelta, kojima omogućava da uđu na teritoriju kraljevstva bez viza. Drugi razlog je taj što Britanija nema lične karte, tako da je nemoguće da policija unutar zemlje zaustavi bilo koga i da ga legitimiše. Stoga, ukoliko bi uvela lične karte, Britanija bi mogla da pristupi Šengenskoj zoni.
Što se tiče zemalja koje su potpisale Šengenski sporazum, a nisu ga primenile, možemo da ih podelimo u dve grupe. U jednoj su one koje daju takozvane šengenske olakšice, a u drugoj one koje to ne čine. Šengenske olakšice predstavljaju mogućnost da, ukoliko posedujete važeću šengensku vizu i nalazite se na proputovanju kroz zemlju koja nije integrisana u Šengensku zonu, možete da prođete kroz nju bez lokalne tranzitne vize, i za to vam je ostavljeno uobičajeno pet dana. To je slučaj već duže vreme sa Slovenijom i Mađarskom, a sistemu olakšica prišle i Poljska i Češka. To praktično znači da možete da uđete u Mađarsku bez mađarske vize, ukoliko imate šengensku, ali samo ako izađete na graničnom prelazu ka Austriji, a ne recimo u Ukrajinu, Hrvatsku ili Rumuniju, jer se tone smatra tranzitom kroz Mađarsku teritoriju ka zemljama Šengenske zone. Nažalost, Estonija, Letonija, Litvanija i Slovačka još nisu dale ovakve olakšice našim građanima, tako da je za tranzit kroz ove tri pribaltičke zemlje neophodno nabaviti tranzitne vize, koje se, ukoliko imate šengensku, veoma lako i brzo dobijaju. Češka, recimo i to, dozvoljava da u pasošu imate i švajcarsku vizu ili stalni boravak u Lihtenštajnu, da biste prošli kroz njenu teritoriju tokom pet dana bez vize.