Zabrinjavajuć položaj dece sa smetnjama u razvoju

Ovo su neki od zaključaka izveštaja Evropske unije o osnovnim pravima OSI koji je predstavila Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Oko 60 posto dece sa smetnjama u razvoju u rezidencijalnim ustanovama, kako je navela Maša Pavlović iz Inicijative, isključeno je iz sistema obrazovanja. Pritom se ustanove često pravdaju nedostatkom sredstava, zbog čega ne mogu da organizuju pratioce i prevoz za decu do škola, te nedovoljnim brojem nastavnika.

– Problemi su, međutim, mnogo dublji. Naime, čvrsto je ukorenjen medicinski model u pristupu ovoj deci, gde se ne posmatraju njihove potrebe, a postoje i organizacione barijere gde se ne obezbeđuje podrška detetu, niti saradnja među ključnim akterima odgovornim za detetov razvoj, istakla je Pavlović.

Slično stanje je utvrđeno i tokom istraživanja 2016, prema kojem oko 65 posto dece iz četiri rezidencijalne ustanove, koliko se ispitivalo, nije uključeno u obrazovanje, dok ona koja jesu pohađaju isključivo specijalne škole. Specifičnost je, napominje Pavlović, da postoji velika različitost između samih institucija. U jednoj ustanovi je 80 posto dece pohađalo školu, u drugoj je procenat znatno manji, dok u trećoj deca uopšte nisu u obrazovnom sistemu.

Deo izveštaja, i to onaj koji je posvećen torturi u institucijama, bavi se deinstitucionalizacijom dece sa smetnjama u razvoju, gde se napominje da u ovom pogledu nije postignut nikakav napredak. Oko 80 posto korisnika rezidencijalnih ustanova čine deca, koja često dele prostor sa odraslima, jer se prevazilaze kapaciteti i ne poštuju standardi.

– Ne postoji posvećenost procesu deinstitucionalizacije, nema strategija i akcionih planova, niti volja da se započeti posao nastavi. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom daje smernice i preduslove za ostvarenje procesa, što podrazumeva razvoj i uspostavljanje adekvatnih servisa podrške, kao i prevenciju institucionalizacije. Međutim, to se ne može sprovesti bez strategije i plana, zaključuje Pavlović.

Da je neophodna posebna strategija za deinstitucionalizaciju, pored postojeće Strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, ukazuje i Lazar Stefanović iz Inicijative.

– Institucija ne može da pruži detetu okolinu koja mu je potrebna za razvoj, ona uskraćuje privatnost, koja se u instituciji svodi na jedan krevet, a nekada čak ni to. Institucija ovog tipa je sama po sebi nehuman ambijent, ističe Stefanović. Dodaje da je u Akcionom planu za Poglavlje 23 definisana potreba i određen je cilj da se radi u smeru deinstitucionalizacije i posebno je naglašeno razvijanje usluga u zajednici i povećanje kapaciteta pružalaca usluga.

– Raditi u suprotnosti sa ovim planom, a radi se, znači udaljavati se od ispunjenja obaveza prema EU – napominje Stefanović. Inercija i nemar države prema obrazovanju ove dece nastavlja se i u periodu kada treba da osnuju radni odnos, jer im se neretko oduzimaju poslovne sposobnosti.

– Bez poslovne sposobnosti ne možete ostvariti osnovni nivo prava, ali ove osobe su lišene poslovne sposobnosti. Problem je što se kod nas mentalni kapacitet poistovećuje sa poslovnom sposobnošću. Komitet za prava OSI je izričit u tome da se ova dva koncepta ne smeju povezivati, jer su potpuno različiti. Oduzimanje poslovne sposobnosti je pravni koncept koji ne uzima u obzir ni vrednost ni dostojanstvo osobe i svakako odražava paternalistički karakter našeg društva generalno – navodi Stefanović i dodaje da je neophodno sistemski urediti načine podrške u odlučivanju i obavljanju funkcije osobe, a ne uskraćivati joj osnovna prava.

Milan Marković, šef tima UN za ljudska prava u Srbiji, podseća da izveštaj EK o napretku Srbije u procesu pridruživanja nikad ne propušta osobe sa invaliditetom, koje shvata kao najugroženiju kategoriju, pored romske populacije i LGBT.

– U tim izveštajima se prilično tačno prepoznaje koje su ključne tačke, a to su uglavnom pristup zapošljavanju, pristup obrazovanju, poslovna sposobnost i institucije, ističe Marković i izražava nadu da će Srbija uskoro ustanoviti nacionalnu strategiju za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom kako bi se problemi sistemski rešavali.

Samo tri želje za srednju školu

Osim što najveći broj dece smeštene u institucijama ne idu u školu, ona koja idu takođe su izložena diskriminaciji u obrazovnom sistemu. Snežana Lazarević iz MDRI ukazala je da ne postoji podrška ovoj deci da školu i završe i da ona nailaze na brojne prepreke. Dok sva deca, na primer, popunjavaju 20 želja za upis u srednju školu, deca po IOP-u imaju pravo na tri želje, koje se najčešće ne poštuju, nego ona budu upisana gde ima slobodnih mesta. Pošto najčešće ne završe školu, ona nisu osposobljena za rad i država ih liši poslovne sposobnosti. „Ako žele da se prijave za rad, osobe sa smetnjama u razvoju prolaze procenu sposobnosti, koja je u potpunosti zasnovana na medicinskom modelu“, kaže Lazarević, dodajući da ni poslodavci nemaju adekvatnu podršku niti znanja o potrebama ovih lica.