Zadiviti Boga ili postideti đavola

Takve okolnosti pogoduju ispoljavanju ne samo njegove kreativnosti, već i njegove destruktivnosti. Svojim izumom još jednom je uspeo da zadivi i samog Tvorca, ali je neadekvatnom primenom tih inovacija i njihovom zloupotrebom unizio sebe i postideo đavola.

Iako bi se sa stanovišta negativnih posledica možda moglo zaključiti da novi mediji prestaju da budu dobre čovekove sluge i postaju njegovi loši gospodari, njihove mogućnosti treba sagledati prvenstveno u kontekstu slobode za ispoljavanje njegovih manifestnih i latentnih karakteristika, njegovih svesnih ali i nesvesnih sadržaja.

Mogućnost humanizacije sveta neodvojiva je od procesa čovekovog otuđenja i dehumanizacije.

Ukoliko se imaju u vidu ovakve negativne posledice fascinacije novim medijima i virtuelnom stvarnošću, onda savremeni čovek ne odoleva njihovim iskušenjima i ne vidi kako je uhvaćen i zarobljen u tom svetu. Samoobmanjujući se da ga je izabrao svojom slobodnom voljom, ne uviđa da je izabran i uhvaćen u mrežu novih rituala koji mu formatizuju svakodnevicu.

Iako i sama posthumana realnost utiče na preoblikovanje čoveka i njegovih potreba, novi mediji omogućuju efektnije ispoljavanje i one tamne strane ljudske prirode: svesne ali i nesvesne zlonamernosti i težnje da se drugome nanese šteta i učini zlo.

Mogućnost negativnog delovanja se ogleda u svesnom izazivanju štete: hakerisanju, ubacivanju virusa, pljačkanju i kriminalu. Pokazalo se da su kriminalci u sajber prostoru veoma maštoviti i kreativni i da se odbrana od njihove agresije odvija kao permanentan intelektualni rat.

Nastojanje da se nedozvoljenim sredstvima ostvari sopstvena korist zasniva se na slabosti, nedovršenosti sistema koji postaje predmet napada. Sistem se napada ne samo zbog neposredne koristi, već i zbog psihološkog efekta i potvrđivanja sopstvene superiornosti u odnosu na kreatore tog sistema.

Društvene mreže, poput Tvitera, omogućuju da se slobodno i nekažnjeno vređaju drugi, iznose podaci o njihovom privatnom i ličnom životu. U virtuelnom prostoru smanjene su mogućnosti kontrolisanja ispoljavanja negativiteta u stanju povećane slobode i smanjene odgovornosti.

Vršnjačko nasilje se snima mobilnim telefonom, a posle agresije snimci se posredstvom društvenih mreža šire i čine javno dostupnim, što dodatno unižava i produbljuje bol žrtve.

Ta moć koju pojedinac iskazuje na svoj negativan način prema drugome izraz je osećanja njegove realne društvene i lične nemoći, nemogućnost da se uključi u stvarni život zajednice i kreativno deluje, menjajući nepovoljne okolnosti koje ga sputavaju.

Iako su društvene mreže, poput Fejsbuka, revolucionarno promenile dosadašnji način komunikacije, omogućivši kontakte sa poznanicima i nepoznatima koji postaju prijatelji, utvrđeno je da previše vremena provedeno na društvenim mrežama dovodi do osećanja socijalne izolovanosti.

Ukoliko se to osećanje definiše kao odsustvo osećanja stvarnog pripadanja kolektivu i istinskog angažmana sa drugima i ispunjavanje tog odnosa odgovarajućim sadržajima, onda su učesnici društvenih mreža izolovani i izloženi negativnim aspektima takvog života.

Izdvajanje kao pretpostavka stvaranja pokazuje svoj negativni aspekt, jer se samoća, iako je pojedinac u grupi, pretvara u usamljenost.

Na društvenim mrežama, prvenstveno Instagramu, stvara se poželjna slika sebe, i kao ideal identitet predstavlja, u stvari, kao lažni identitet. Obično su to slike, odnosno fotografije koje pojedinca predstavljaju u nekom povoljnom, slavljeničkom momentu. Međutim, taj trenutak je samo izuzetan u njegovom životu i ne može se, prema magijskom principu, deo umesto celine, uzeti za realnost.

Stvarnost je znatno drugačija, sumorna i siva, i pojedinac se teško suočava i još teže prevazilazi stanje u kojem se nalazi, pa je slika koju objavljuje svojevrsna natkompenzacija za uskraćenost u realnom životu. Iako, dakle, sadrže svoje zrno istine, te slike iz života nisu realne i njihova nerealnost ukazuje na temelje jednog fiktivnog sveta u kojem pojedinac može da kreira idealnu sliku sebe čije objavljivanje doživljava kao trenutak svoje slave.

Kreirajući svoj drugi, poželjniji, idealniji identitet od stvarnog, pojedinac nastoji da se predstavi drugima u lažnom statusu. Iako zna ko je, koliko je star i kako izgleda, predstavlja se mlađim fotošopom ulepšava svoj izgled. Kao u oglasu za poznanstva u omladinskoj štampi ili tabloidnim revijama, svi koji sebe predstavljaju čine to u idealizovanom smislu. Sada se to i vizuelno može dočarati da bude toliko ubedljivo da i sami kreatori poveruju u tu modifikovanu, lažnu sliku o sebi.

On od sebe stvara fiktivni lik kojim kompenzuje neizgrađenost svoje ličnosti i ostvaruje svoju težnju da bude ono što nije. Potvrđivanjem kreativne moći stvaranja idealne predstave o sebi njegov pokušaj obmane postaje stvarna mitomanska samoobmana digitalnog alasona, kako bismo nazvali one pojedince koji poput poznatih književnih likova hvalisavaca, kakav je Kanjoš Macedonović, ali i pojedinih istorijskih ličnosti, kakav je bio Stjepan Zanović, svoju neaktualizovanost nadoknađuju fantazijom.

Budući da su njegove želje i potrebe realno neostvarljive, on ih zadovoljava u virtuelnom svetu u kojem je fiktivno realnost u čije postojanje veruje. Skrivajući, dakle, svoj stvarni i kreirajući lažni, fiktivni identitet, korisnik društvene mreže koristeći literarna sredstva postaje sopstveni književni lik u svom romanesknom životu.

U tom junaku on je dobio svog dvojnika koji treba da zadovolji njegove potrebe i želje neostvarljive u realnom svetu. Podvojenost između stvarnog i fiktivnog identiteta ukazuje na neutemeljenost, neodređenost i fluidnost njegovog realnog statusa i mogućnosti da može da bude sve i da ne bude ništa.

Uzimajući upravo ovakve pojedince kao protipove svojih likova, današnji pisci, poput Slobodana Vladušića (roman Mi, izbrisani) i Kamij Loran (roman Mogla bih to biti ja), postaju akteri književnoumetničkog pravca virtuelnog realizma u kojem su svetovi fantastike komplementarni stvarnom svetu sa kojima čine jedinstvenu celinu, a njihovi sadržaji imaju identičnu egzistencijalnu vrednost za junaka koji fiktivne događaje doživljava kao stvarne, a one iz stvarnog sveta kao neobične. Neodvojen više strogom granicom od matriksa, stvarnost ne prestaje ulaskom u virtuelni svet i ne počinje gašenjem ekrana.

Sa internetom su nastale i nove medijske forme, pa tako i „jutjubing“, jer je omogućeno da se na veb-sajtu „Jutjub“ postavljaju, preuzimaju i dele raznovrsni audio-vizuelni sadržaji. „Jutjuber“ je autor i proizvođač tih sadržaja namenjenih krugu pratilaca koji čine virtuelnu zajednicu.

Članovi te zajednice međusobno komuniciraju i razmenjuju sadržaje u kojima se faktičko relativizuje fiktivnim, a fiktivnom daje značaj faktičkog. Lik koji autor kreira i predstavlja blizak je realnom, ali i udaljen od njega da bi se približio zajednici sa kojom se ostvaruje komunikacija.

Taj prostor ukida razliku između autora i publike, izvođača i gledaoca, a sadržaji kao parodija stvarnosti postaju popularni, činilac igre i zabave u virtuelnom svetu. „Jutjub“ omogućuje pojedincima da se predstave kao filmski, televizijski i video-autori, ali i druge autorski profilisane platforme pružaju priliku za dokazivanje određenog talenta: „Spotifaj“ muzičkog, „Tviter“ žurnalističkog, „Periskop“ voditeljskog, „Instagram“ fotografskog, „Buking“ rentijerskog.

Tehnološki napredak izražen moćima veštačke inteligencije omogućava i da se fiktivno predstavi kao stvarno, a kreiranjem „dipfejk“ – duboko lažnog video-snimka ukazuje na nepredvidive negativne posledice zloupotrebe ove tehnologije. Mogućnost proizvođenja lažnih zapisa i lažnih vesti, kao i emitovanje snimka u kom realna osoba čini nešto što nikad ne bi uradila ocrtava ne samo sistem zloupotreba, već i temelje jednog novog sveta koji će shodno potrebama i željama biti korekcija same stvarnosti.

Izraženi u umetnosti i književnosti, novi mediji su postali činioci današnjeg čovekovog sveta. Iako najpre određena kao druga, virtuelna realnost postaje primarna u životu savremenog čoveka i taj proces je nepovratan. U tom smislu i promišljanje tog sveta podrazumeva i odnos prema tim njegovim osnovama tehnologijom kao novom metafizikom. Metafizika virtuelnog svega je stvarnost koja i druge humanističke nauke obavezuje na drugačiji pristup.

U tom smislu i antropologija u svom širem značenju ima obavezu da istražuje tu realnost. Sa tog stanovišta ona postaje dvostruko značajna. Najpre u odnosu na prethodni svet, današnji istraživa? otkriva postojanost tog sveta koji postoji uporedo sa digitalnim. Tome u prilog svedoči i iskustvo za stvaranje i recepciju teksta. Najavljena kao tehnološki prevrat i skora dominacija, elektronska knjiga je uspela da fascinira i pojedinačne autore i čitaoce.

Činilo se da tradicionalno pisanje i čitanje gube bitku pred naletom novih, elektronskih medija, ali je nakon početnog entuzijazma oduševljenje splasnulo i iskazao se trend obnove klasičnog izdavaštva i Gutenbergove galaksije.

Stvarni svet, onaj koji je do juče postojao, poput Cvajgovog „Jučerašnjeg sveta“, potiskuje se i marginalizuje i pred sve agresivnijom virtuelnom realnošću današnji čovek živi u nekom međusvetu, između virtuelnog i stvarnog. Između analognog i digitalnog, prelaznih oblika kulture, gube se dosadašnji vrednosni standardi književne i umetničke produkcije.

U ovom prelaznom razdoblju se događaju i veliki medijski prelazi u kojima televizijska produkcija postaje značajnija od filmske. Realnost međusveta deluje utešno za čoveka u raskoraku, da može da živi u svom starom i pripada novom svetu, ali otkriva i svu opasnost i užase novog sveta, koji narasta bez mere, a tu gde raste preti da nadraste i čoveka.

Nesumnjiv je radikalni uticaj novih tehnologija i novih medija na savremenu kulturu i nastojanje da se i sa tog stanovišta i prevrednuje tradicija. Evidentno je da prethodna kultura opstaje, da se njeni sadržaji postepeno menjaju, ali da forme i dubinske strukture ostaju nepromenjene.

Ove konstante su još izraženije kako u formi, tako i u dubinskim slojevima novih kulturnih sadržaja. Pokazuje se da arhaične strukture, socijalne i duhovne, nisu samo prvobitna etapa u razvoju kulture i da neminovno nestaju u procesu daljeg razvoja ljudske svesti, već da se u svom preobraženom vidu u novom obliku javljaju i u savremenoj kulturi.

Današnji čovek nije izgubio potrebu za udruživanjem, za religijom i mitom, a uprkos radikalnim inovacijama, oživljavaju arhaične forme ritualnog ponašanja, verovanje u njihovu neupitnost, mesijanski i utopijski karakter, uz prateću mitologiju sa novim i recikliranim božanstvima.

Suočavamo se sa relativizacijom dotadašnjih duhovnih i moralnih vrednosti u kontekstu hiperprodukcije novih sadržaja, iza kojih se skriva obrazac nove ideološke moći koji manipuliše površnim osećanjima i ispražnjenom svešću konzumenta.